Jedan aspekt dela Džulijena Barnsa, memorija kao spletka realnog dogadjaja – „Bodljikavo prase“ i „Ovo liči na kraj“

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,kritika |

download

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

‘Bodljikavo prase“,Novi Sad Nezavisni, 1999 ..“Ovo liči na kraj“ Geopoetika Beograd 2012 Pulicerova nagrada
Memorija, kao i spekulativno mišljenje ne mogu da utaže našu želju kritične mase koja traži da se ispolji kroz umetnost a mi izbegavamo da je artikulišemo ili da je se ratosiljamo. Kroz proces u spekulisanju, jedinica koja pokreće sadašnji dogadjaj ili ga koči slično kao naša unutrašnja sprega, pokazivanje emocija, jeste memorija, privid o nama ali isvima koja postaje plodno tle iz koga izrasta naše iskustvo.Memorijski kolač je složeni mehanizam koji deluje u više pravaca, ne samo na delanje osobe i percepciju vidjenja relanog već je memorija prisutna a nevidljiva, nakon svega dela kao naša pokretačka sila.
A pisci se pre svega oslanjaju na memoriju, koja ne mora da bude pouzdana kao ni mašta.

Džulijen Barns očigledno ima višak memorije,ciljano gledajući kroz sećanje unutar sebe, da bi oblikovao svoju poetiku. Memorija ovako izrečena je ustvari ne samo lični doživljaj vec kaljenje i samopregalaštvo prema onom Drugom-talac u liku u romanu. Dogadjaj ne mora da bude lični, što u romanu “Bodljikavi prase“ i nije,već predstavlja kolektivno sećanje, u sociološkom i psihološkom smislu,koje se pretvara u piščevo , kreativno, poetsko.Pisac je samo svedok, on opisuje, ali ne učestvuje aktivno ni u jednom liku. Za razliku od navedenog, u romanu “Ovo liči na kraj“,  proces memorije nije beleženje činjenica nego motiv kojim se obraća sam sebi u previranju, kontemplaciji o pisanom, – malo dijaloga-ukorenjeno znanje o jednom dogadjaju koji se posle izvršenja nastavlja u mašti pisca produžavajući taj dogadjaj da bi ga vratio na početak ili krajnju tačku. O tome i sam naslov govori. Kraj je došao, održavanje memorije na spoljašnjem nivou, to jest pisanje kroz jedan diskurs takoreći u sadašnjem vremenu. Ali mi znamo da su okolnosti bile prošlost. U ovom romanu, sećanje je pregled moći razuma da nadvlada svoju prošlost, dogadjaj, ali doživljava kolaps -Veronika, jedina ljubav remeti tu memoriju, stavlja je u krug. Zatvara ciklus života i smrti, piščevo „ja“  se raspljinjava, postoji korak ka spolja, ličnost-pisac postaje samo jedno biće, on tone u sebe. Veronika, prošlost,  prelazi granicu i ulazi ponovo u stvarnost putem jednog pisma.

The_Sense_of_an_Ending

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KRAJ BODLJIKAVOG PRASETA

Možda nije trebalo uporedjivati knjigu “Bodjikavo prase “ sa knjigom “Ovo liči na kraj“ Prva i po redu pisanja, nas dovodi u kolektivnu memoriju, u društvenu psihologiju kao sećanje na neke istorijske dogadjaje, u doba rekcionarne Rusije, i ,potpuno je socijalno utemeljena u istinitim dogadjajima, ali opisjući nestvaran, ispoetizovan, proces. Taj proces predstavlja apsurd i ironiju kao i piščev stav—kafkijanski, prošlost koja može da bude aktualizovana ,jer “ svako je pomalo kriv“.  U drugoj knjizi događaj je,  u suštini, mada je beskonačan, pomešan sa relanim i irealnim sa likom Veronike i pisca koji se znacima svoje svesti vraća u apsurdnu prošlost, jer je voleo, i sada kao u začarani krug nade i čeknja dolazi do ostvarenja njegove ljubavi. Ova ostvarenost se temelji na pre svega poetičkoj ideji o pisanju u oba romana. Čovek upada u zamku dogadjaja i ne može da krene ni napred ni natrag ali postaje postvaren, iako je gubinik, iako se otelotvoruje njegovo prisustvo,ovde je dvoznačno, jasno ili maglovito. Maglovitost, mašta, poetsko, peovladjuje jer nema toliko osvešćivanja koliko pokazivanja osćanja.Da bi se shvatilo pisaje, ove dve knjige Žulijana Barnsa.tralo je poći iz tog ugla-maglovitost sećanja kao dokaz i maglocvitost mašte kao procede. Mislim da se ovde ne radi o jednostavnom sećanju, vec o onim poetičkim, nitima, proftrirano kroz najiskrenije i najpreciznije doživljaje,da bi zamutilo razum i stavilo junake u vazdšsni balon koji leti ,ne sa namerom da odleti već da se vrati odakle je i uzleteo. Različite u osnovi, jedna za vreme ruske revolucije, a druga u vreme američkog gradjanskog društva, ove dve knjige govore različito, ali istim zvukom. Istim narativnim manirom.
Namerno uporedjujemo ove dve knjige, jer su , kako smo kazali tematski različite, ali , narativna nit , motiv i stil, moze se čak reći štimung ovog pripovedanja je isti. Estetički su iste. Kako je to pošlo za rukom piscu, ili kako se nije odvojio od svoje mnemostičke jedinice pričaju ove dve priče. Nije li to stav pisca, njegovo cogito narandi? Ili je li to nedostatak? Vrlina? Orginalnost svakako jeste..
Mnemnotehnika je onaj pokretač piščevog narativnog fiktivnog, koje u stvari ne postoji. Ne postoji niti fabula, sve je isprepletano, tkanje narcije ima više potki, lik izbija iz proznog u kratkom dijalogu, sažet, vispren a ne mudar, ne etički obradjen vec lucidan, ponekad i marginalni. Često i imaginativan po svojim postupcima. Dakle, dat je kroz crte, kroz zamagljenje, ali ne i uetmeljenje piščeve prizme. Imaginativno kao da nije dovršeno ili je barem skoro u završetku kada se tiče svojih zapleta. Skica, postoji i slika postoji. Radnja je sastavljena od skica.

n51756

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

IN A NUTSHELL

Ne, likovi nisu obaspravljeni, nisu disidenti, već primeri. U romanu “ Bodljikavo prase“, reakcionar je žrtva socijalne rekcionarne svesti. Jedan od mnogih. U romanu “Ovo liči na kraj“ Junak je žrtva prve ljubavi, jedine žene koja je ikada postojala u njegovom životu, uprkos braku, Veronike. Vera iz prog romana, završava roman, kratkim upustvima, a Veronika je u drugom romanu sam pisac. Možda je Veornika i postojala, ali to nije bitno. Ona je uobličena u drugo ja pisca, u njegovu viziju, ne o ženi već o ljubavi.Neuhvatljiva, uvek paradoksalna, uvek prisutna u mislima, vodja kao uslov delanja, ona je je pre svega stvarna žena. U pitanju mogu da budu istinite priče, koje su narativnim zahvatom preradjene u nestvarnu atmosferu dogadjaja. Već smo pomenuli Kafkijanski proces koji se vodi potiv Petkanova, ili koji vodi Petkanov, i obrnuti prosede, isprepletan dogadjem oko jednog pisma u polovini knjige je više nego nastavak priče (u knjizi “Ovo liči na kraj“) U obe knjige se oseća prenagljenost atmosfere , zgusnutost fiktivnih fakata, koji samo po sebi čine priču i vode radnju. Iz toga, dolazi do zamagljenja, do ispreletanog tkanja relanog i irealnog, do piščevih razmisljanja koja su sami dogadjaji. Dok pisac razmišlja on, u stvari opisuje dogadjaj koji se dogodio ili koji će se desiti. Mnemotehne je na svom pravom mestu u tim, nazovimo, kontemplacijama nad knjigom pisanja, navire kao pisanje po sećanju. Sama mašta je obilato “ čudnije je bilo to što je bilo sasvim lako ponuditi takvu verziju moje istorije, pošto sam ionako i samog sebe u to uveravao“ , svrstano u korpu mašte i imaginarnog, ovde je pre svega dato kao odslikavanje mašte na stvarnost, a ne podražavanje starnosti. Imaginacija je ogromna. Obrti su neočekivani, konzistentni, i kao takvi dovoljan razlog za pisanje knjige koja postoji.
Prozodija je konstruisana na jednim delom hronološkim dogadjajima, na istinitom dogadjaju, barem mogućem istinitom, je,r koliko je reakcionara stradalo, i koliko se ljudi vratilo prvoj ljubavi ? Jednim načinom pisac opisuje delove knjige na početku pisanja, da bi onda napravio imaginativni rez, i pošao za svojom fikcijom,od koje nije mogao da se odvoji. U jednom trenutku fikcija je toliko zgusnuta, da zbunjuje čitaoca. Nastaju likovi,  sudije i osudjeni, sve lebdi negde u eteru, ostaje biografija Petkanovog koju čita fiktivni sudija, i pismo koje Tom čita – od Veronike, od Andreje ?

Očigledno je da knjiga poćivaju na imlicitnom egu pisca. Ego, koji je ovde dat kao ego imaginis, koji nije relni ego. A to je i odlika pisanja, glavna osobina ova dva , tako različita, romana.

Tanja Pajić

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.