JAVNO NEGODOVANJE JAVNO PRIHVAĆENO NA SCENI CARINA

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,pozorišna kritika |

485275_10151314381512794_916827402_n

 

Nije tajna da nezavisni, mali projekti znaju da iznenade. Takav je slučaj  i sa predstavom „Javno negodovanje“ irske spisateljice Dirdre Kinahan na jedinoj profesionalnoj novobeogradskoj sceni „Carina“. Premijera na Dan državnosti,  u skromnoj sobici, za svega dvadesetak ljudi, okruženoj kancelarijama državnih službi. U kutiju za priloge spuštamo svoje zgužvane, izlizane novčanice. Iz kancelarije u komšiluku, koja je, avaj, pod ključem, dopire sistematsko pizdunjavo zvrjanje telefona. Nema šanse da se isključi. Tako je, saznao sam, celog dana. Tako će biti i za vreme predstave. Dobro, kažem ja, hajde da vidimo kako će sve ispasti. I tu, na malom prostoru od nekoliko kvadratnih metara, u trenutku kad počne predstava, zaboravim na zvonjavu.

A razlog za to je direktnost i snaga glume. U izvođenju, u tekstu, koji je „ispoštovan“ u potpunosti, u jednostavnosti priče koja, kad krene da se odmotava sadrži toliko slojeva života i onog „gorkog taloga iskustva“. Kao kad Ibsenov Per Gint, ljušteći luk, nalazi novi sloj, i novi sloj i na kraju, ispod poslednjeg sloja – prazninu, misteriju. Ne može se stići do jezgra jer je život upravo to – zavaravamo se da jezgro postoji. Ovaj put Rade Ćosić (Demijan) i Vladimir Tešović (Kevin) , Dablinci, rođaci koji se zatiču u kući Demijanovog oca koji je stradao u automobilskoj nesreći, listaju svoje živote, slično kao što to s lukom čini Per Gint. Tešović daje usplahirenu, naoko pod kontrolom i pomalo enigmatsku sliku Kevina. Na početku predstave Kevin deluje kao neki agent osiguravajućeg društva da bi postepeno otkrio svoju pravu, umetničku prirodu – on je koreograf. S druge strane, Ćosić, koji dobro prikazuje nagle promene rasploženja kod Demijana, rehabilitovanog narkomana, kojem je „dobar deo dana dobro zbog metadona“, prelazi iz svoje ulične, grubijanske u umetničku fazu, zaintrigiran pričom o plesu. Ironija cele priče je u tome da je Kevinova uloga, u stvari, da otera Demijana iz očeve kuće pre nego što se maćeha i ožalošćeni vrate iz paba po irskom običaju, kući, na bdenje. Podelite se nekim bol,saslušajte ga a onda ga izbacite napolje.  I sve to, promašenost, skučenost ,egzistencija onih koji su imali sve i onih koji nisu imali ništa  i na kraju je sve to ispalo nedovršeno, nevešto namalano delo od života, sve to vas  udari posred čela a za to su potrebni  sofa, sto, par flaša i osvetljenje.

Vraćamo se na početak priče o glumi, na storiju u kojoj imamo samo dva glumca i nas, publiku, antički hor koji je zamukao. I ono što ostaje kao utisak nije, nažalost, samo afirmativna ili, orijentalno -ocidentalno rečeno, AFERIM-ATIVNA kritika već jedan tužan  utisak o jednoj opštini, o jednoj zemlji, koja nam ponovo servira licemernu priču o „stvaranju prave umetnosti u siromaštvu i muci“, o tome da „najjači opstaju“, o „pravilima tržišta“ a znamo, svako od nas u publici zna, da ova scena zaslužuje mnogo, mnogo više.

Aleksandar Novaković

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.