Jagoda Nikačević: BRAMS IZ ZELENOG TAKSIJA

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 93 - decembar 2019,sf / horor |

U noći pre nego sam krenula, došla je Majka. Nisam znala ko joj je rekao da se spremam, niti sam primetila kad je ušla. Videla sam samo Milu kako radoznalo diže glavu i onda je lenjo spušta natrag na pod, kao uvek kad uđe neko koga poznaje. Kazala je da je došla da me vidi, ali nije delovala zabrinuto i što mi je posebno prijalo – nije ništa pitala. Ćutke je iz malog kofera izvukla svoje stare notne sveske i uputila se ka pianinu. Vetar je glasno zavijao u golim krošnjama, jer košava se već nekoliko dana ozbiljno bavila nama, tresući i pomerajući tamo-amo žute i braon tepihe od lišća.

„Kod nas još ima zelenog“- prošapta, dovoljno glasno da je čujem dok je spuštala roletne. Onda je, spustivši i glas nešto niže, rekla:

„Negde doktori operišu uz muziku, gledala sam u seriji. To je dobro, znaš li da li će tako biti i kod tebe?“ Mrštim se i ništa joj ne odgovoram, jer ni sama ne verujem da je tako šta moguće. Vezu sa njenom omiljenom serijom vidim samo u tome što ovde sve ide kao na traci. Klanica, Majko, kakva muzika, za Boga miloga! Razumela je moj srdit pogled.

„E, zato sam ja tu!“

Iz susednog stana neko je zrelo i dugo kašljao.

„Zar taj stan nije prazan? – začudila se Majka – Kanada? Ili Kipar beše?“

„Kanada – odgovaram – ali su tu preko zime njeni roditelji iz unutrašnjosti. Greju se, znaš da imamo daljinsko grejanje.“

„A, tako!“ – reče i žustro krete sa prvim akordom. Počinje s Listom, sonata u H molu. Smeškam se u sebi, jer znam da Majka uvek bira teži put. Ovo će da potraje, bar pola sata, pre nego pređe na omiljenog Bramsa.

U sobi je zahladnelo i Majka je u razjapljeno ždrelo Kraljice ubacila cepanicu, prethodno spretno džarnuvši kao lekar što zavlači drveni štapić detetu u bolesnu gušu, uz „Reci: Aaaa!“ I peć je zadovoljno zabrektala, izbacujući na hiljade iskri okolo. One su se gasile brzo, nečujno tonući u mrak sobe. Majka je upalila lampu i vratila se klaviru. Sela je do mene, praveći se da ne primećuje moj mrzovoljan izgled lica.

„Još ćemo malo vežbati, sledeće nedelje je takmičenje. Nećeš me valjda obrukati?!“

Naglo je prekinula, okrenuvši mi se s pitanjem:

„Znaš li ti kako je naša Kraljica završila?“ Odmahujem glavom.

„Slavno! Eto, jedan član porodice da nam osvetla obraz, makar to bila obična tučana peć!“

„A kako, Majko, i gde?“- glumim radoznalost, dok u sebi sikćem. Gledam u nju i u sitne kapi pljuvačke koje joj vise sa usana. Otrovčić, ni posle toliko godina da izvetri… rezignirana sam.

„U gradskom muzeju, Otac je dao za džabe. Kakva budalaština – mogli smo za nju dobiti čitavo malo bogatstvo!“

Sad već uvučen u igru, jer se morao osetiti prozvanim, Otac se oglasi iz ugla.

„Sutra ti je rođendan, sine, zar nisi mogla za jedan dan kasnije da odložiš tu intervenciju?“

„Zašto bih, Oče? Ako dobacim do sledeće godine, slavićemo dupli trofej!“ – odgovaram mu, žargonom koji mu je blizak. Ali, pitanje je pravo, pun pogodak. Pa da, Otac bi retko promašivao. Uostalom, Grad ga je zbog petnaestak godina, koliko je trajala njegova igračka karijera, ubeležio u svoje anale kao prvog strelca drugorazrednog tima. Ali, ja ne volim kad mi kaže „sine.“ Valjda se za ovih šezdesetak godina mogao obavestiti o tome kog sam pola, zar ne? Čudno je samo to, što mlađu sestru nije zvao „sine“. Za njega je ona oduvek bila Lili, i tačka.

„Vidi, sine, doneo sam ti loptu – pravu, kožnu fudbalsku loptu!“ – ozaren, cupka na vratima dnevne sobe u kojoj, već satima, iskušavam Bramsa. Pitam se, koliko dnevnica staje u tu loptu. A ako vi mene pitate – volim Bramsa, nešto malo više od blatnjavog fudbalskog terena. Majka je to znala da iskomentariše, prebacujući loptu na Očev teren:

„Otac ti se malo zaigrao, kao obično.“

„Dobro, vas dvoje – rekoh besno – jeste li došli da pomognete ili moram ovu utakmicu igrati sama?“

Majka načas zasta, pljunuvši u vrh kažiprsta kojim stade da briše dirku, fa-fa-fa… prenuvši Milu iz dremeža. Poslednje što čuh od nje bilo je: „Kakva aljkavost!“ Otac se više nije javljao iz ugla. Osetih nepodnošljiv umor, pa se okretoh.

„Vreme je, dragi moji, za spavanje. Laku noć“ – rekoh i ugasih lampu. Ujutro, osim Miline njuške kojom me je gurala u slabinu, nikog ne beše.

Ali, dok me je, poluomamljenu i vezanih ruku, bolničar vozio Zelenim taksijem prema operacionoj sali, osetila sam čvrst stisak, u obe šake. Ah, da – i čuo se Brams.

 

Jagoda Nikačević

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.