IZVEŠTAJ SA BEER FESTA Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,muzika |

AAAAAMAAAAN I AMIN!

Neke stvari vezane za beer fest ostaju neobjašnjive: zašto nema slovačkih i makedonskih piva, zašto ljudi piju ono što mogu da kupe na ćošku umesto neke nama egzotične marke i, konačno, šta će nam, vrag mu babin, prangijanje narodnjaka plus metal rifovi? Na to pitanje nisam mogao da dobijem odgovor ali, znate, to je grupa „Hypnotized“ i, mogu vam reći samo jedno: koliko god da sam bežao od scene nisam pobegao dovoljno daleko. Da sam popio koje pivce više verovatno bih dobio maniju gonjenja i trčao sve do reke vičući: Izađi mi iz glaaaaave!. Ovako – ćuti i trpi! To je karmička kazna što mrzim narodnjake i mrštim se svaki put kad neko spomene i „f“ od „folka“.  Da se ne shvati pogrešno, pošto smo danas svi veliki formalisti i perfekcionisti – sve je to tačno odsvirano,izdžilitano i, šta s tim? Koja je poenta? Ali, ja postavljam zastarela pitanja. U zlatno vreme roka postavljalo se pitanje:“ Šta ovo znači?“ ili „Da li ovo donosi neki nov kvalitet?“ Danas je dovoljno: „Da li je dobro zapakovano?“. I, jeste, lepo je zapakovano. Slušaš Hypnotised i mašeš olovkom ispred očiju – levo – desno, levo – desno… Opusti se, slušaj turbo-metal, padni u trans, meditiraj, slušaj moj glas, glas frontmena.Ponavljaj za mnom:  Ja volim Hypnotised, ja volim Hypnotised,ja volim… Ne, nema šanse!

ZAŠTO NIKAD NE ZATVARAŠ ZUBNU PASTU?

Šta da kažemo o nekim drugim inovacijama? Recimo, povećanom broju TOI-TOI  ćenifa? Pa, da citiram stari vic, kad se seljak hvalio kućom i komšija mu kaže: Jeste, lepo si sve sredio ali ti je „čučavac“ predaleko.“ A ovaj će mu na to: „Nije daleko ako pođeš na vreme“. I, tako je i bilo. Ko god je bio blizu scene morao je da se lepo napešači dok stigne tamo gde je car stigao lir džetom (a ne peške). Naslušao sam se i upozorenja – pažjivo proveri, ne naručuj točeno jer će da ti sipaju domaće umesto stranog. Samo limenke, ništa točenke. Šamarantno, nema šta. Cene nisu toliko šamarantne, na svu sreću. A kad smo kod vopsa – eto nama „Ladnog piva“. Ne može se reći, u formi su, repertoar letnji, dinamičan i neopterećujući. Frontmen Mile Kekin, standardno komunikativan i razigran, uvod sa violončelom – intrigantan, recimo, dobre duvačke sekcije, pravoverno pank-rokersko prženje, sve je to na jednom mestu. Čini se da „Pivce“ pokušava da popuni prazninu koja je ostala s raspadom onog starog „Zabranjenog pušenja“.  Publika se koncentriše opo bine i, čini se, nema nešto mnogo sveta kao prethodnih godina. Believe you me, neki mamlazi dolaze s bebama u kolicima ili sitnu decu nose na ramenima. Ljudi, jedno je rokenrol zabavište a drugo su rokenrol „pačići“ i oni su za kućnu varijantu.

 

Kad smo već kod „jugonostalgije“ ne treba zaboraviti na Vlatka Stefanovskog. To je zapravo i nemoguće. Najveći (ili jedan od najvećih) eks-jugoslovenski gitarista servira „Jovano, Jovanke“, „Mamurni ljudi“, „Si zaljubiv edno mome“… Inače, jeste li primetili kako na svakom rok koncertu, negde sa strane,  ali blizu bine, iskusno stoje dva zarozana kosijanera. Čupkaju bradice, prekrstili su ruke i važno komentarišu i najmanji detalj: „ E, ovde je malo falilo da promaši ton, e , ovde treba da ga kotira na dvanaestom, e, čuj mu repertoar – Vlatko ide na „siguricu“, stari tezgaroš, i vidi ga, deluje kao da se uopšte i ne trudi, pazi, vidiš kako je pun sebe…“ Da, da, ljudi, i to sam čuo! Ama, čoveče, kritičaru, ko si bre, ti? Inkarnacija S.R. Vaughana? Vlatko svira kao zmaj,u muzici je  četiri decenije, živi od toga i, da znaš da sviraš 1% kao on nos bi ti bio u oblacima.

Ovo veče „stare garde“ iz bivše Jugovine završilo se ( bar za mene) sa koncertom Ramba Amadeusa. Insistirajući na snimanju „đece u prvim redovima“ i uzvikujući „Ramba za predsednika“, Svjetski Giga Mega Car (ne znam da li se na to sad odaziva ili je smislio novi artistički pseudonim) je, prosto rečeno, uzeo svoj repertoar i bacio ga u blender. Vrcavo, brzo, tehnički savršeno odsvirano ali, iskreno, više bih voleo da je svakoj pesmi posvetio zadovoljavajuću pažnju, naročito onim sa dugom i sumanutom pričom kao „Holesterol i rokendrol“.- Ali,da vidiš vraga, on malo „Regiment po cesti gre“, pa „Guru Sizif“ pa , šta li je ono, mislim „Glupi hit“ pa fank sobom samim… Zabavno, ali se čovek malo zgubi. Ne mogu da zamislim kako je njegovom bendu – s jedne strane zabavno, a s druge strane, iako vrhunski muzičari, izlomiše se jureći ga. Mada, to se , na svu sreću, ne čuje. Možda su u neko parapsihološkoj vezi sa Antonijem Pušićem? I tu veselje traje do pred zoru ali o tome neka priča neko drugi.  Ja sam zbrisao kući, nozdrva punih prašine. Mokri pozdrav –apćiha!

 

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.