Iz dnevnika jednog antropologa

Filed under: afirmator,broj-43-oktobar-2015,društvo |

Subgirl-backpack-thinking-sunset-field-fence-moment-field-reeds-hd-fullscreenotnje jutro, 12. septembar 2015. godine. Sa svitanjem se budim. Treba uraniti  i na liturgiju u crkvi Svetog Đorđa u Popoviću na vreme stići. U jednodnevnu naučnu ekspediciju svedočenja jednog dana života ljudi iz mesta nadomak Beograda, pođoh sa kolegom istoričarem. Stariji gospodin, posvetio je godine nauci.

Pođoh iz stana na Vračaru ka Autokomandi gde je trebalo da sačekamo Lastin autobus međugradskog prevoza. Vračarske ulice u šest časova izjutra bejahu puste. Na putu od ulice Cara Nikolaja poče da me prati jedan pas braon dlake, vrlo milog izgleda. Kako stanem i on stane. Kako krenem i on krene. Prođoh Čuburski park, a onda dođoh i do Hrama Svetog Save. Nikog nigde. Neobičan prizor usnulog grada i mesta gde obično vrvi od života i ljudi. Nastavih da koračam, prođoh Veterinarski fakultet, gde me pratilac – pas napusti. Na stajalištu kod fakulteta primetih prve ljude. Pitah jednu ženu za prolaz za stajalište na Autokomandi i kad dobih instrukcije nastavih dalje. Na Autokomandi radnici čekaju prevoz. Dođoh i do stajališta za autobus za Popović. Kolega istoričar tamo već beše stigao.

Sunčano jesenje jutro najavljivao je sunčan jesenji dan.

U autobusu kolega govoraše o svojim istraživanjima po Šumadiji, o dinastiji Nemanjića, o njihovim zadužbinama i nekim zanimljivostima iz sveta srpske istorije koje “čekaju” da budu objavljene.

Autobus beše pun ljudi.

Nakon nekih pola sata putovanja siđosmo na stajalište u blizini Malog Požarevca. Subotnji je dan. Ne imadosmo direktnu liniju do Popovića, već morasmo da izađemo na ulasku u Mali Požarevac. Mali Požarevac je naselje na koje se nastavlja Popović. Fizički spojena, ali konceptualno razdvojena naselja. Osim nas na istom stajalištu izađe iz autobusa i mlada žena. Isto putuje za Popović. Rodom je otuda, ali radi kao konobarica u Beogradu. Obradova se kad nas vide, jer trebalo je pešačiti pet kilometara do Popovića, a u društvu vreme brže prođe i lepše bude.

Mali Požarevac. Nikad dotad u njemu ne bejah. Lepo uređeno mesto. No, nekako pomalo pusto. U dvorištima voćke salomljene od teškog ploda. Rodilo puno jabuka. Niko da ih obere. Pune krošnje, puno ih i podno krošnji ispalo. Videvši taj prizor, ne mogoh a da se ne setim zaludne omladine po gradovima što sate i sate provodi na društvenim mrežama kao što je fejsbuk, gde kukaju nad svojom teškom sudbinom nemaštine, na omladinu što uveče po žurkama pijanči, drogira se, pa i na onu neporočnu, u svakom slučaju omladinu koja traži smisao života i kopni jer ga ne pronalazi. Ta omladina – Gde je da vidi ova stabla puna roda? Gde je da pohita da pomogne da voće ne propada? Uostalom, gde sam ja? Filozof, antropolog, provodim sate pišući eseje, naučna i pedagoška dela. Eto, pišem i ovu belešku, a voće tamo propada, stari ljudi samuju. Zbog čega pišem, a ne hitam tamo, na polja, livade, u voćnjake, koji traže mlade ruke?

Da li je pisati lakše? Da li je kukati jednostavnije? Da li je u dokolici bolje živeti?

No pisati na način na koji činim, nije moguće tek tako. Nisam sa tim darom rođena. Moradoh da naučim prvo slova, pa da ih zapisujem. Čitanje? Prvo je bilo sricanje, pa tek onda čitanje. Vođenje putopisnih beleški kao što je ova? Prvo je bilo pisanje jednostavnih sastava teme “Jeseni u mom kraju” koji se kroz školovanje usložnjavaše. Izrazi? Ne znadoh u prvom razredu osnove škole za sve izraze kojim ovaj tekst “tkam”. Da nisam antropolog da li bih obraćala pažnju na detalje života koji protiče pored mene na način na koji to činim? Možda i bih. No pitanje je? Pitanje je i kako bih to činila?

Moja spoznaja. Moje pisanje. Rezultat su višegodišnjeg školovanja, čitanja, usavršavanja tananosti misli koju mozak produkuje. Mislimo svi. Donekle je lako misliti. No izvesno je da oblik misli zavisi od pregršt prethodno “pređenih” i “savladanih” obrazovnih procesa.

Iako svesna činjenice da je moj poziv da pišem i da budem antropolog, krivica zbog neobranih voćki po selima ne jenjava, jer svesna sam i činjenice da potencijalno mogu i to raditi. No zbog čega onda, to ne činim? Problem je što ne možemo u jednom trenutku raditi sto poslova. Ako sada pišem, ne mogu i da berem. No, možda je moguće pronaći balans? Kako do njega doći? Koje bi bile odredbe tog životnog recepta?

Možda da dok postavljam pitanja, zapravo to vreme utrošim na branje voćki? No, ko bi onda, postavljao pitanja?

Delati, a ne filozofirati o delanju.

Kako ostati dosledan filozof u filozofiranju o delanju, a pritom i delati?Antropolozi bi rekli – posmatraj sa učestvovanjem!

Dakle, manje filozofije više antropologije!

Omladina kada piše statuse na fejsbuku i odgovara na pitanje koje joj fejsbuk postavlja: “O čemu razmišljaš?”, zapravo “filozofira”, a možda bi ključ u postizanju balansa bio kada bi omladina malo više “antropozirala”. “Antropoziranje” – kovanica koju ovom prilikom uvodim da bih objasnila kolokvijalno posmatranje s učestvovanjem, kao što “filozofiranje” podrazumeva kolokvijalnu filozofsku promisao.

Ova beleška. Ovaj manifest. Da li će biti delotvoran? Ako ostane samo na rečima i iznetim mislima, izvesnije je da će samo perpetuirati filozofiju. Ako pak, želim da ima i delotvornost, onda i na svom primeru treba da pokažem kako se bere voće sa posmatranjem, bere i iskustveno promišlja. Zvuči prepotentno. No, da li to zaista i jeste?

Kuće u Malom Požarevcu nisu gizdave, ali su lepe. Prođosmo i pored placa sa kućom sa natpisom “Na prodaju!”. Prođe mi misao kako bih volela da živim u Malom Požarevcu. Podelih svoju promisao sa svojim saputinicima koji su za vreme mog posmatranja i promišljanja o okruženju, kroz koje koračah, pričali o istoriji sela Mali Požarevac i Popović. Tačnije, kolega istoričar je pripovedao, a saputnica pomno slušala, nadopunjavajući priču istoričara svojim iskustvom i onim što je od svojih starijih slušala. Bilo je govora o tome zašto je Mali Požarevac razvijeniji od Popovića, kako je crkva u Popoviću sagrađena na klizištu, kako su se tome arhitekte protivile, ali seljani nisu hteli da odustanu od svoje namere da je sagrade na izabranom mestu, i o sijaset drugih zanimljivosti iz istorije ovih sela.

Na moju izjavu da bih volela živeti u Malom Požarevcu, saputnica me posavetova da nađem nekog seoskog neženju i da se lepo udam. Istoričar na to dodade da bi bilo dobro kad bi bio jedinac, čemu je saputnica oponirala ukazavši na učestalu razmaženost ljudi odraslih kao sinovi-jedinci i da život s njima shodno tome nije baš lak.

Malo dalje, naša saputnica nas napusti. Dođoše po nju bivši svekar i svekrva u pratnji njene ćerkice. Vrlo mila devojčica s velikim osmehom na licu. U rukama je držala spremljene crteže s namerom da ih pokaže majci. Radost detinjeg lica. Ima li veće i iskrenije radosti od te na dečijim licima ocrtane?

Nakon još desetak minuta pešačenja kroz predeo gde pokraj druma nema kuća, dođosmo do crkve Svetog Đorđa u Popoviću. Liturgija samo što je počela. Crkvica beše puna naroda, lepo ali skromno uređenih žena, dece, muškaraca. Čulo se pojanje. Prekrstih se na ulaznim vratima crkve. Uđoh i stadoh. U miru slušah pojanje, umirujuće glasove propovedi.

Okupljenom narodu vladika je, između ostalog, govorio o osećajima ljubavi i mržnje, o tome da kada mrzimo najviše sebi štete činimo, jer mržnja najpre, i jedino izvesno pogađa nas koji je tvorimo, a pitanje je da li će i koliko ta misao mržnje pogoditi onog na koga je usmerena. Isto je i sa ljubavlju. No, nije li lepše da volimo i da bude izvesno da će naše biće biti ispunjeno ljubavlju nezavisno da li će ta ljubav stići do drugog bića, nego da mrzimo i budemo ispunjeni tim pakosnim osećajem.

U jednom trenu, vladika ukaza i na reči iz osmog poglavlja Prve Poslanice Korinćanima:

“Znanje nadima, a ljubav izgrađuje!”

Te reči potom dugo odzvanjaše u mojim mislima. Jednostavno, a tako suštastveno. Setih se onda, propovedi nekih drugih duhovnika i ukazivanja da je gordost misliti kako nešto znamo. Teško je da mi možemo nešto znati, no možemo verovati. Verujem da znam nešto! Nije li ovo i iz perspektive relativističkih naučnika i antropologa (među kojima mnogo njih oponira hrišćanskoj misli i učenju) pogodniji stav, nego svest kako mi nešto znamo. Radi se uvek pre o veri da nešto znamo. Vernik veruje u postojanje Boga. Vernik nikad ne tvrdi da zna da Bog postoji, već da veruje da postoji. Zbog čega onda, toliko napada od strane naučnika na crkvu i crkvena učenja? Nije ni u crkvenom učenju sve idealno. No zar u nauci jeste? I na kraju krajeva, mogu li ja ili bilo ko drugi sa sigurnošću odrediti šta bi bilo idealno znanje. I kao naučnik, i kao vernik, mi samo možemo zapravo verovati u neko znanje koje posedujemo ili ne posedujemo.

Na ručku u parohijskom domu na kome bejahu svi koji prisustvovaše liturgiji, upoznala sam i mladi bračni par iz Beograda. Gospođa je nastavnica engleskog jezika. U razgovoru sa njom dođoh do informacije kako je u duhu engleskog jezika prilikom iznošenja mišljenja o osobinama neke osobe podesnije reći “I think she is pretty.” ili “I think she is ugly.”. Reći samo “Ona je lepa.” ili “Ona je ružna.”, kako mi je poznanica koju tad stekoh objašnjavala, nije u duhu engleskog jezika. Dok je u srpskom jeziku to korektna izjava. Na ovim jednostavnim primerima prelamaju se različite koncepcije sveta, jedna o svesti da je percepcija sveta individualno uslovljena, a druga da odlike kao što su lepa i ružna postoje kao objektivna datost van individue.

Za lepo nameštena četiri stola, dva veća i dva manja smestio se bio narod koji prisustvovaše liturgiji. Dečica su dobila kifle, kolače i sokove zasebno na dvorišnom stolu. Na stolu za kojim sam sedela, preko puta mene sedeo je pomenuti mladi bračni par sa bebom – svojom ćerkicom, do njih čovek s kojim nisam imala prilike puno da razgovaram, a ukoliko me procena ne vara, rekla bih da je neženja, do njega deda sa unukom u krilu, za čelom stola deda od najmanje 70 leta, ako ne i više, sa njegove desne strane baka od isto toliko godina, do nje istoričar – moj saputnik, do njega ja, a do mene gospodin od oko 60 leta. Do tog trenutka nismo se znali, a imadoh osećaj kao da sedim među sebi bližnjima. Obrok podelismo. Hrišćanski duh se nadvijao nad nama. Popadija je ljude nudila žitom. Pop Marko vinom vinove loze što sam na crkvenom imanju uzgaja. Dečak što sedaše u krilu svog dede preko puta mene, u jednom trenutku prokomentarisa da se oseća kao da je na slavi. Pre obroka u pratnji vladike svi prisutni zahvalismo Bogu na trpezi molitvom “Oče naš!”.

U crkvenom sistemu kao i u drugim institucijama ima zloupotreba, ali nije li nepravedno prema hrišćanima koji su sedeli za tim stolovima, prema pop Marku, popadiji i drugim ljudima dobre volje koji su taj ručak, sa čorbom, mesom, kolačima (očito je bilo da se na namirnicama nije štedelo) za narod zgotovili i hrišćansku blagost svetu približili, osuđivati i odbacivati ceo sistem kao pogrešan (kao što čine neki vrsni intelektualci koji se paradoksalno bore za iste vrednosti življene na tom ručku)?

Spoznajem koliko istomišljenika stoje jedno prema drugom kao oponenti, a da nisu ni svesni svoje bliskosti, samo zbog toga što su drugom odorom odeveni.

Nazad za Beograd putovali smo kolima mladog bračnog para koji nas je velikodušno povezao. Na ulasku u Beograd kod fudbalskog stadiona ugledasmo kordone policije i puno mladog sveta koji hrli ka stadionu. Derbi.

Nakon pozdravljanja sa saputnicima nastavih do centra grada. Ispred skupštine održavala se promocija akademaca. Pored mene, niz Beogradsku ulicu prođe autobus krcat omladincima koji pevahu navijačku pesmu. Orilo se jako. Snaga mladosti se kroz vazduh prenosila. Potencijal. Snažnost. Kod skupštine u publici mahom behu deca sa roditeljima. Među akademcima, današnjim srpskim profesionalnim vojnicima bilo je  i muškaraca i žena. Gardisti u plavom, kraj skupštine u stavu mirno. Sa zvučnika orili se marševi. Nebom su kasnije nadletali vojni avioni. No silina, nije se tu osećala silina. Silina je tamo u onom autobusu koji je prošao pored mene. Silina je kod onih kordona policije što su čekali navijače.

Antropolog spoznaje svet kroz sva svoja čula. Vidi. Čuje. Miriše. Oseća atmosferu u svom punom jeku.

Jedan dan. Jedna liturgija. Susret sa ljudima različitih profesija i profila. Susret sa dve drugačije uređene geografske celine ljudskog bivstvovanja – grad, selo. Pregršt informacija o životu. Život protiče pored nas. Svaki dan donosi sa sobom niz informacija. Čini mi se neki put, da mnogi od nas nisu ni svesni tog ogromnog protoka informacija, velikog potencijala susreta između čoveka i čoveka, čoveka i drugog sveta, materijalnog i nematerijalnog.

Fragmenti misli antropologa inspirisani danom Gospodnjim 12. 09. 2015., zavedeni kao stranica Dnevnika za taj dan.  

Milena Golubović

M.A. etnologije i antropologije

solar8@ptt.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.