Ivana Saveljev: USPAVANKA

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,sf / horor |

Mislio sam da će ova noć biti kao svaka druga. Trebalo je da legnem u krevet i brzo zaspim s obzirom da sam se tog dana premorio.

(Ali, grdno sam se prevario.)

To što mi se desilo je možda bio samo san. Možda sam samo bio umoran. Kada je čovek umoran, postoji mogućnost da vidi i ono čega nema. To je bila paraliza sna i ništa više. Mada, jasno se sećam njenih reči.

Počeću od početka… Niko ne voli da radi nedeljom, zar ne? Kako ide ona Božja zapovest? Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome. Vidite, to ne važi za moj posao.

Po zanimanju sam grobar. Sem te uloge, s vremena na vreme, moram da izigravam i noćnog čuvara groblja. Zabavno, zar ne? Ko još ne želi da se druži sa mrtvima svake nedelje?

Tog dana mi se posrećilo i moj prijatelj je preuzeo moju noćnu smenu. Stigao sam kući u vreme zalaska sunca.

Stan je bio isti onakav kakvim sam ga ostavio. Krevet je bio neuredno namešten, u sudoperi se nakupilo prljavog posuđa i zavese su bile navučene, kao da su sprečavale poslednjim zracima sunca da prodru u stan i osvetle ga, terajući mrak. Prašina je sasvim mirno ležala na isključenom televizoru. Karton od pice je ostavljen na starom, smeđem kauču. Ostavio sam torbu odmah pored kartona i potom otišao da se istuširam. Nameravao sam da odem na spavanje ranije.

(Ko zna šta bi se desilo da sam otišao kasnije?)

Da li Vam je poznat onaj osećaj kad mislite da Vas neko posmatra? Nikada neću moći to da opišem. Mislio sam da mi neko diše za vratom. Osećao sam njegov vreli dah na koži i jeza je prošla kroz mene. Kažu da kada se naježite, duhovi prolaze kroz Vas. Naravno da u to ne verujem. Skeptik sam.

Sve to sam osetio kad sam izašao iz kupatila i uputio se ka ulaznim vratima. Nakon što sam ih zaključao, krenuo sam ka krevetu. Tad sam čuo glas. Bio je nežan, ženski, činilo se da nešto pevuši. Nisam odmah razaznao reči, ali definitivno se radilo o nekoj uspavanci koju mi je majka pevala kad sam bio dete. Zvučalo je opojno i umirujuće, ali iz nekog meni nepoznatog razloga, i uznemirujuće. Nisam znao odakle dolazi i čiji je. Nisam mogao da se pomerim. Kad više nisam mogao da ga čujem, vrata od ormara su se otvorila. Gutajući knedlu koja mi je zastala u grlu, prišao sam vratima. Stao sam pred njih i ispružio ruku kako bih ih zatvorio. Nisam dotakao površinu, ali nekako su se uz tresak ipak zalupila.

Srce mi je trčalo maraton. Pokušavao sam da nađem neko logično objašnjenje zašto se ormar otvorio i zatvorio sam od sebe. Govorio sam sebi kako sam previše star da se bojim čudovišta iz ormara. Onda sam ga ponovo čuo. Glas. Zvuk je dolazio negde iznad mene. Pogledao sam naviše i srce se na trenutak zaustavilo. Šta god da je TO bilo, brzo je nestalo. Samo sam video zmijske žute oči. Govorio sam sebi kako to nije stvarno, kako sam samo umoran i da je sve to plod mašte. Duboko sam udahnuo i izdahnuo. Iako sam drhtao, polako sam prišao krevetu i zavukao se pod pokrivače (baš kao što sam radio kao mali kad bih se uplašio). Osećao sam se bezbedno. San je ubrzo došao.

Probudio sam se par sati kasnije.

Panika je prošla kroz moje telo. Strah se prišunjao i uvukao u mene. Nisam znao šta se dešava. Um mi je bio budan, ali mišići kao da su zaspali i nisu želeli da se pokrenu. Viknuo sam iz sveg glasa, ali nije ga bilo.

Ležao sam na leđima. Nisam mogao da se pomerim. Pokušao sam da probudim usnule prste na rukama, ali ništa se nije dešavalo. I dalje sam bio nepokretan. Onda sam osetio kako ispod mene nema ničeg. Samo vazduh. Lebdeo sam. Bio sam zaključan u svom telu. Um mi je razmišljao sto na sat. Nikada se nisam osećao bespomoćnije.

Zatvorio sam oči i pokušao da se smirim.

Znam šta je ovo. Čitao sam o tome. Nalazim se na granici jave i sna. Mnogim ljudima se ovo dešava. I brzo prođe. Moram da se opustim i prestaće. Ponovo ću moći da se pokrenem.

A onda sam ponovo nešto čuo. Sada je to bio ženski kikot. Posle njega, usledila je ista melodija. Ovog puta sam mogao da razumem pesmu. I mogu Vam reći, te reči mi moja majka nikada nije pevala.

Jasno ih se sećam. Glas je pevušio: „Pevam ti uspavanku. Uspavanku u kojoj umireš.“

To je iznova i iznova pevao. Kroz telo mi je prošla jeza i ponovo sam osetio da sam na krevetu. Mada, i dalje sam bio nepomičan. Tada me je nešto nateralo da pogledam u ormar. Vrata su bila zatvorena. Podigao sam pogled. Šta god da je ta stvar bila, stajala je tamo.

Prvo sam pomislio kako je to stvorenje jedno od halucinacija koje ljudi vide kad su u ovom stanju. Ali onda sam se setio da sam je video kad nisam bio paralizovan. Video sam je ranije i nisam tome pridavao nikakvu pažnju. Bio sam umoran. To je priviđenje.

Stvar je otvorila oči. Eto zmijskih očiju. Gledale su u mene. I dalje se nisam pomerao. Potom je skočila. Ne mogu baš da kažem da je skočila, jer je to više ličilo na lebdenje i sletanje na zemlju. Bila je to žena. Mogu to potvrditi, jer je na sebi imala samo crnu čipkanu haljinu i imala je sve atribute koje bi ženska osoba imala. Duga crna kosa se vijorila iza nje. Žute zmijske oči su me gledale.

Podigla je ruku i video sam dug bodež. Čekajte, ne bodež, već mač. Tako je, video sam mač. Ne znam ko je ta žena bila. Nisam čak siguran ni da li je to bilo ljudsko biće. Nasmešila se. Video sam oštre bele zube koje su ličili na ajkuline čeljusti. Srce se ubrzalo za tri oktave.

Prišla mi je polako i nastavila da pevuši uspavanku, ali ovog puta to nije bilo milozvučno. Ovog puta je bilo zastrašujuće. Kao da je više glasova pevalo u isto vreme. Mislim da sam se te noći susreo sa đavolom. Ne mogu da opišem kako sam znao, ali znao sam. Nazovimo to instinktom. Pevala je sve glasnije i glasnije i sve grublje i grublje. I podigla mač.

To nije bila iluzija. Znate kako…

Razmišljao sam o tome kako bi bilo bolje da sam odradio noćnu smenu. Da sam je odradio, ovo bih Vam sada pričao živ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.