Ivana Maksić: samo ti si bio siguran kao analgetik

Filed under: afirmator,broj-41-avgust-2015,poezija i proza,sindikat |

davico fajterali u toj blizini neprijatelja koji nije neprijatelj, sama blizina postaje neprijatelj.
o. davičo

davičo, druže moj, znaš li da danas samo karla šmita razumeju, čak i veknice hleba u kolicima sriču pesme ulizičke podanosti? ovi šupci govore o alergiji na narod, a zube su klimave rasturali mecima i praćkama, a kolica presita i prenapucana su gurali omčom oko vrata, omčom svoga gazde u ime jednog naroda, naroda svojih gazdi.
druže, oni traže mrlje i svili su se u kamene opsade mržnje. grade se zidovi, revnosne radionice i seminari o jednakosti. a njihov otac i sveti duh, karl šmit, uguran je u svaka kolica koja čak i kad se pruže uzbrdo uvek se ispostave “bratom” a nikad, nikad, nikad “drugom”. persiraju grobovima zbog kojih su sekli tela na komade i prodavali ih na pijaci, po štukinoj zapovesti, povoljno.
a samo ti si bio siguran kao analgetik, kao noćni antidepresiv i nosio si to odavno razjebano klatno svih narodnosti, klatno raščerupanih silovatelja koje je razjedao resantiman naciona kao oštrozubi buržuji našu džigericu.
raspusno te zato, kriomice, ne damo, da se kao mamac rastrgneš mikserima ka bespućima, da te izjedu neki novi rakovi, pacovi intimnosti i uvek premali prinčevi koji umeju da daju negativan ćiftinski sud samo o nekoj pesnikinji a nikada o pesniku, jer su pesnici olovni vojnici što ruku rukom miju, ti jebeni najpravoverniji ideolozi falusa koji im izmiče kao i otac koji se juri uvek neumorno, maratonski tiho kao prdež što se na jedvite jade može izluftirati. taj njihov čukun-otac im zabija klinove pod nokte jer su ovde samo na takvu ljubav svikli.
ti znaš iskustvo razdora kada se bube pod jastukom uvlače u uši, kada leptirice počnu da lepršaju u krvi i kada glavnjača postane mekša od proleterskog čela.
sećaš se našeg sna, naše noćne more? evo je sada kao zastava lepršava sa pozlatama a gavrilo princip se izliva kao razjeban šlic, kao grobljanska seoska prikaza umesto strašila, kao kumir za pomahnitale delije.
davičo, plašim se da bi i tebi bistu za neki četnički crvotočni podrum mogli sklepati, i onda ga onako balavi i neotesani ljubiti. bojim se da će neka kleštima iščupana reč lešinarima biti dovoljna za novi pokolj međ braćom, za tvorbu novog ‘urođenog’ jezika. za čeličnu prirodu koju slave, mehanistički.
eksproprijaciju, evo, vrše danonoćno i niko nije pošteđen; skidaju prvo gaće pa kapu, udaraju cement čim se dokazi uklone. a drugovi prijatelji epidemijski upiru grčku referendumsku glavu u burad, takmiče se u trci gnjurenja unazad. alergija na narod u vidu doskočice je njihov domet, njihova sintagma veka. narednu godinu (a ne vek) hiljade i hiljade boraca na traci neće dočekati.
od nekadašnje internacionale osta samo laboratorijski sterilan, egzorcistički krik ljudi kojima je najveća briga jučerašnja marksistička lektira.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.