Ivana Maksić: Sadašnjost koja ne prolazi. Sadašnjost koja proganja

Filed under: afirmator,broj-37-april-2015,film,kritika,sindikat |

2SNOVI OD PRAŠINE / Rêves de poussière (Francuska, Kanada, Burkina Faso, 2006, 86 min)
Režija: Loran Salg
Igraju: Makena Diop, Rasman Uedraogo, Fatu Tal-Salg

Pre nekoliko dana imala sam priliku da pogledam film Snovi od prašine u okviru festivala frankofonog filma pod nazivom: Lica afričkog filma (SKC Kragujevac). Na početku ovog teksta namerno ću navesti sažetak filma iz zvanične najave koja je bila aktuelna u različitim gradovima gde se ovaj film (inače snimljen 2006. godine) proteklih meseci prikazivao. Iako sažetke filma čitam uvek sa svešću o tome da tih nekoliko rečenica izdvojenih kao srž nekakve potke/ radnje – nikada ne mogu ništa da mi kažu o filmu, pa stoga ne mogu čak ni da me navedu na pogrešan trag/ prag očekivanja pre samog gledanja filma i donošenja suda o njemu, ipak ću pomenuti i onu drugu, ovog puta, dominantnu svest o tome kako se vladajuća ideologija upisuje čak i u tih nekoliko prostoproširenih rečenica, budući da one uvek pretenduju na “neutralan” iako škrt, polutačan, prikaz filma. Drugim rečima, ma koliko bile kratke i beznačajne, tih nekoliko rečenica će u sebi imati upisan ideološki predložak za tumačenje/ čitanje i sakriće potencijalnu subverzivnu nit filma.

Jedan od najlepših filmova o podsaharskoj Africi. Film je premijerno prikazan na Sandens festivalu. Moktar Diko, seljak iz Nigerije, dolazi da traži posao u Esakanu, rudniku zlata na severoistoku Burkine Faso. Ali pošto ne zna ništa o ispiranju zlata, mora sve da nauči. U ovom zatvoru sa rešetkama od vetra i prašine, nada se da će zaboraviti prošlost koja ga proganja…

Ne znam da li je ovo jedan od najlepših filmova o podsaharskoj Africi, ali je svakako simptomatično da je upotrebljen pridev “najlepši”, a ne – recimo – (ukoliko se misli tom sinonimnom logikom)“najbolji” ili “najupečatljiviji”. Da li bi ovo moglo biti slučajno? Šta pridev “najlepši” znači kad je u pitanju neki film? Svakako ne mnogo. Čini mi se da je taj atribut ovde jedan nespretan suvišak koji može da se čita samo kao zaostatak (nekada kod belog zapadnoevropskog privilegovnog subjekta srednje klase) prisutne egzotizacije Afrike, koja je, uvek, dvoznačna.

Podsetimo se: početkom 20. veka, više od 90 % zemljine površine ovog kontinenta pripadao je evropskim kolonijalnim državama (ili Sjedinjenim državama).

Vodeće oduševljenje lepotom ili egzotikom bilo kog dela Afrike (ili nekog otoka hrvatskog primorja, sasvim je svejedno) oduševljenje je potencijalom za eksploatisanje i oplođavanje kapitala. To je jedina prizma kroz koju u ovom slučaju moramo prelomiti upotrebu prideva “najlepše”.

1Druga rečenica kazuje nam jednu poluistinu bitnu za film – naime, da Moktar Diko, seljak iz Nigerije, dolazi da traži posao u rudniku zlata na severoistoku Burkine Faso, “ali pošto ne zna ništa o ispiranju zlata, mora sve da nauči.”

Ova rečenica čini se ključnom ideološkom floskulom /podvalom. Kako bismo dobili željeni posao, moramo biti kompetentni, moramo naučiti /sve ono što ne znamo/ i tu se sva muka završava. Dobijamo mogućnost da učimo i budemo podučeni/ obogaćeni uzgred za potencijalno novo iskustvo, pa još i “radno mesto”.

Ono što se predstavlja kao nešto “naučeno”, kao neko “znanje” i, naposletku, “benefit” ili “dobro”, predstavlja sumanute sate rada u najgorim mogućim, gotovo nezamislivim, uslovima, pa je jasno da se radi o jednoj pervertiranoj zameni uloga, odnosno, da je jedini ulog i ulaganje ono koje najamna radna snaga ispostavlja u ruke poslodavcu, odnosno, osobi koja poseduje sredstva za proizvodnju.

Ova rečenica ne samo da ne progovara o suštini radnje ovog filma, već dvostruko podvaljuje (naravno, nehotice, u želji da sa što manje reči ponudi precizniji opis filma): prvo, “ispiranje zlata” premda jeste jedan deo posla koji glavni akteri u filmu obavljaju, predstavlja samo jednu etapu ropskih napora rudarskog posla koji je sve vreme na samoj granici sa smrću i koji konstantno ostavlja nemerljive posledice na zdravlje i psihu ovih ljudi, takoreći završnu i najmanje mukotrpnu etapu.

U ovom zatvoru sa rešetkama od vetra i prašine, nada se da će zaboraviti prošlost koja ga proganja…

Konačno, reč zatvor! Tako je, to je zatvor sa rešetkama od vetra i prašine kako se prozaično u sažetku predočava. Zatvor kao lišenost slobode, kao prinudna, mučna aktivnost/ stanje. Ali ne radi se baš u svim zatvorima 12m pod zemljom (čini mi se da je to prosečna dubina okna) sa samo dve plastične lampe-igračke na glavi, u odeći koja najviše podseća na džak, pocepanim papučama, sa nekoliko palidrvaca šibice, lica belih od prašine, crvenih beonjača, pluća punih isparenja, gde su onesvešćivanja i povrede na radu sa smrtnim ishodom svakodnevna pojava. Postoji nešto što se zove izlazak iz zatvora, kao što postoji prostor izvan zatvora, međutim teško da možemo da zamislimo život koji nije omeđen dužničkim i najamnim ropstvom i čini se da ovaj film veoma živo govori o tome; zaoštavanje klasnih odnosa teško da treba da nas navede na zaključak kako se to dešava samo “negde tamo u nekoj siromašnoj podsaharskoj zemlji”. Ovaj film veoma uspešno, na mikroplanu, predočava problem makroplana (da ne kažem – globalni problem)

Što se tiče prošlosti koja proganja glavnog junaka filma, o njoj ne znamo mnogo. U jednom trenutku on pominje da je njegova kći umrla od malarije i deli svoj osećaj koji opisuje kao mešavinu poraza, stida i poniženja, jer je jasno da je smrt nastupila zato što “nije mogla da se kupi”, zato što on nije imao čime da je plati. Njegova sadašnjost nije ništa više ispunjena prošlošću nego što je to u slučaju žene koju upoznaje ili njene kći koja je izgubila oca i braću jer su ih “progutala okna” dok su obavljali isti posao koji sada on obavlja.

Kao što akteri ovog filma besomučno odvajaju zlatan prah od obične prašine, tako bi i gledaoci trebalo da shvate da zlata (dobiti) u sistemu kom su pretpostavljeni nema. Zlato koje se i pronađe, završava u tuđim rukama, a najamnoj radnoj snazi će se ponovo baciti pozamašna količina prašine u oči.

VLASNICI TUĐIH TELA I ŽIVOTA

Potpuno ogoljen prikaz suštine kapitalističkih proizvodnih odnosa šamara nas već na početku filma. Jedan “šef”, odnosno, kapitalista koji sve vreme čačka zube i iritantno histerično obnaša dreams-of-dustautoritet, drugim rečima – osoba koja poseduje sredstva za proizvodnju (na ovom primeru krajnje redukovana i primitivna) – postavlja pravila svojoj radnoj snazi. Od trenutka kad ovi ljudi stupaju u “radni odnos” kod njega, on postaje vlasnik njihovih tela i života. Sve je vrlo “jednostavno”, kako se i može čuti u jednoj replici: popiti malo pića (70% i više alkohola) u kom se nalazi prah istucanih “plavih pilula” (odnosno amfetamina) – “da nestane strah”, spustiti se u okno, kopati, izneti kamenje u vrećama, a onda sledi “šminkerski” deo posla – tucanje kamena i naposletku proces “ispiranja zlata” – koji se obavlja u mutnožutoj reci. Ukoliko se zlato nađe – pod pretpostavkom da će se naći – dve trećine ide “gazdi”, dok preostalu trećinu (svi) radnici dele međusobno. I tako opet.

Nakon onesvešćivanja u oknu (situacija kada mu niko od “kolega” nije ukazao pomoć) i kasnijeg probadanja mesa butine spravom za drobljenje kamena, glavnom junaku lekar koji mu je ukazao pomoć (previjanje rane) ispostavlja cifru od 1000 franaka. Međutim, radna snaga ne bi bila to što jeste kada bi imala (pa i) 1000 franaka na gomili. Budući da je usled pada i onesvešćivanja “napravio štetu na radu” – cinična konstrukcija kojom se prikriva kako je glavna šteta naneta upravo najamnom radniku, još apsurdnija je jer se radi o polomljenoj plastičnoj baterijskoj lampi koju na lastišima radnici obmotavaju oko glave i koja vrlo verovatno gotovo ničemu ne služi, on je dužan da tu štetu i nadoknadi, tako da je delom najamno ropstvo već predstavljeno kao dužničko ropstvo.

Ne radi se o tome da postoji “zao” kapitalista ili nekakav lopovski nastrojen kapitalista nasuprot “pravednom” kapitalisti – ni ovaj film ne ostavlja mesta za takve paušalne zaključke i ocene. To što je sistem prikazan ogoljen u svom najsurovijem izdanju (prvobitna akumulacija) i dalje problematizuje sistem a ne nekakvu njegovu iznimku. Odveć često se zaboravlja da su zemlje koje se nazivaju “uređenim, zapadnim zemljama” zapravo “uređene” samo zahvaljujući tome što su se nalazile na povlašćenom polu robovlasničkih i drugih eksploatatorskih odnosa kroz svoju slavnu istoriju.

Tako, recimo, osiromašene i rascepkane državice na prostoru Balkana, takođe, unapred gube trku na “slobodnom tržištu”, kao što nigerijski radnik u ovom filmu unapred gubi trku “za bolji život” u koju je, protivno svojoj volji, silom prilika, uguran. Podsetimo još jednom: ova svojevrsna prislila/ prinuda jedini je faktor koji obezbeđuje perpetuiranje dehumanizovanog stroja čiji smo svi mi, na ovaj ili onaj način, neizostavni deo.

Ponašanje kolega u rizičnim situacijama ne treba tumačiti kao nekakvu posebnu zlobu, niti treba moralisati nad njihovim ponašanjem. Ovakav sistem ne ostavlja mesta za solidarnost, a kao posledica višestruko pervertiranih međuljudskih odnosa, javlja se sveprožimajuća otuđenost koja samo potcrtava beznađe. Mogućnost za iskorak u ovom filmu vidimo u nekoliko gestova u kojima ljudskost probija barijeru područja nužnosti koje okupira i zaposeda ritam svakog života ponaosob. Međutim, neizostavno se mora zapaziti kako su i ti gestovi usko povezani sa novcem – glavni junak kupuje devojčici slikovnicu ili njenoj majci kuva čaj /odnosi novac koji će poslužiti da je pošalje za Pariz. Na žurci nakon posla, uz alkohol i muziku, jedan lik izgovara kako će sada kada su našli zlato, njegova draga “sve želeti da mu dopusti”.

Nakon što je zlato nađeno, poslodavca zatičemo mrtvog u pustinji u kojoj se na vidiku nazire još samo jedan mali karavan. Ovde se, kroz jedan surov primer, uspešno izdvaja komentar na proizvoljnost raspodele i preraspodele kapitala a samim tim i jedan komentar na fenomen “slobodnog tržišta”.

Film bi trebalo da nas navede na zaključak da više niko nema opravdanja da se povinuje ovakvom sistemu, niti da u njega veruje, osim, možda, samih vlasnika sredstava za proizvodnju – bila to jedna rudarska alatka ili lanac fabrika u čitavom svetu. Ipak, strukturne prinude ostaju glavno nerazrešeno pitanje/ mesto opstanka ovakvog sistema.

3 Koka-kola, fanta i Bolivud

Nakon posla radnici piju i igraju uz muziku i jedan mali TV koji dočarava nekakvu “bioskopsku” atmosferu, čime se ukazuje na glad za kulturnim/ zabavnim sadržajem koji se popunjava bolivudskim filmovima, koka-kolama i fantom. Ovo je pokazatelj ne samo jednog dubokog kolonijalnog nasleđa (iako je Burkina Faso nezavisnost od Francuske stekla 1960, ona je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu) – već još jednu bolnu crticu koja prikazuje “zabavu za siromašne” – pijemo i jedemo ono što nam serviraju najveće korporacije, dok kulturni sadržaj samo učvršćuje ono što je već upisano u kulturno “nasleđe” potčinjenih, matrice koje reprodukuju nejednakosti umnožavaju se i perpetuiraju i u prostoru “slobodnog vremena” i “zabave”.

Ovaj film nije lep, ali je dobar i veoma precizan u raskrinkavanju mehanizama kapitalizma – upravo zato što iznosi njegova glavna načela, simptome i protivurečnosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.