Ivana Maksić: Predgovor zbornika poezije socijalne tematike „Do zuba u vremenu“

Filed under: afirmator,broj-28-jul-2014,kritika,poezija i proza,sindikat |

photo_rodchenko05Zbornik poezije socijalne tematike Do zuba u vremenu proi­stekao je iz pokušaja da se markiraju (pesnički) glasovi u mra­ku, kao svojevrsna potreba za nalaženjem „drugih“ subjekata koji bi artikulisali potpuno izostao komentar na specifične egzistencijalne prilike u Srbiji u savremenoj srpskoj književno­sti, odnosno da bi se odgovorilo na pitanje da li je i zašto ovaj tip poezije nestao iz dominantnog pesničkog diskursa. Konkurs je bio otvoren za sve, te su na datu tematiku mogli odgovoriti kako priznati i poznati, tako i potpuno anonimni pesnici i pesnikinje, bez starosnog ograničenja.

Izdavač: Presing, Mladenovac (2014).

RAZLOZI

 

Doxa, ono što se uzima zdravo za gotovo, odnosno nereflek­tovano, praktično prihvatanje (društvenog) sveta baš takvog kakav jeste, najsigurniji je temelj pristajanja uz ustanovljeni poredak. Doksa ne postavlja pitanja, niti ima potrebu da se pravda, jer i ne podrazumeva mogućnost drugačijih verovanja ili drugačijeg sveta.

Pjer Burdije

 

Prema nekim sociološkim istraživanjima koja se pominju u knjizi Ivane Spasić Kultura na delu, srpsko društvo je „opsed­nuto svojom slikom u tuđim očima“, ali je ono istovremeno u izvesnom poluperiferijskom položaju, tragično „uklješteno između periferije i centra“. Stoga, ne čudi činjenica da je upra­vo kultura kao cilj i sredstvo po sebi, kao poprište društveno-političkih sukoba, preuzela tako bitnu ulogu postavši neizo­stavna tema javnih rasprava, katalizator i okidač brojnih nesu­glasica. Kako su odnosi među pojedincima i grupama nužno konfliktni jer se uvek tiču pitanja pozicija i moći, tako je i kul­tura, ili u ovom slučaju poezija, mesto vidljivih i nevidljivih sukoba, ali i svojevrsni prostor za sprovođenje „simboličkog nasilja“.

S obzirom na to da se proces (kapitalističke) reprodukcije ne dešava samo u ekonomskoj sferi, intelektualci i pesnici su naprosto u povoljnom položaju da ponude ideologije koje će pravdati postojeće društvene nejednakosti. Da parafraziramo Č. Bernstina: sve dok postoje klasne i druge društvene nejednako­sti, pitanje ko govori u poeziji vrlo je bitno pitanje.

Međutim, danas vlada stav da živimo u vremenu iz kojeg je prognana ideologija, a zabrinjavajuće treba da bude uverenje da je socijalna poezija postala izlišna. Borba se dešava samo tamo gde je ishod neizvestan, a u poeziji on kao da je postao izvestan, te je to polje iz kojeg je u velikoj meri prognana po­buna i borba. Ima li odvratnije stvari od činjenice da se pesnici u Srbiji gotovo svi lično poznaju, te je određena antologija ili zbornik (pesnika i pesnikinja) ujedno neretko antologija i zbor­nik (nečijih) prijatelja i poznanika. Da, neko će reći, elita je uvek predstavljala nekolicinu (pa i „elita“ danas u Srbiji), ali govorimo istovremeno o polju upisivanja ili eliminisanja iz ne­ke (ipak, šire) poetske ili književne prizme/ preseka. Ta jednom ustanovljena „manjina“, potpuno je indiferentna na činjenicu da su njihovi čitaoci takođe mahom poznanici i prijatelji (istog kruga), a time se upravo vrši reprodukovanje i održavanje jed­nog te istog poretka i stanja stvari. Nestajanje „rizika“ (usko povezano i sa filozofijom tržišta) vrlo je opasna stvar u knji­ževnosti.

alexander-rodchenko-gears-webVera u smrt ideologije zapravo potvrđuje dominaciju ideo­logije, one koja „radi“ unutar svog „odsustva“, ukinuvši una­pred sve svoje oponente. Jedan od uočljivijih simptoma neoli­beralne ideologije jeste to što „ceo svet veruje u iste stvari“, pa bi poezija, makar u ovakvom „mobilizujućem“ vidu, trebalo da ostane prostor artikulacije uvek drugog i uvek novog, zahtev koji je još Derida iznosio u vidu maksime – „mislim, dakle mislim drugo“.

Pesnici u Srbiji danas, i to se u ovom slučaju ispostavlja bez neke tendenciozne generalizacije nastoje biti „karijeristi“, a to je uočljivo bilo u okviru sistema „nagrađivanja“, bilo u napuš­tanju izvesne pesniku imanentne pozicije, koju je možda najbo­lje definisao Davičo – one da je pesnik uvek „potencijalni iz­dajnik“, a ne foteljaš i pamfletaš, te da je prvi značajan korak napuštati uvek poznato zarad nepoznatog. Pesnicima u Srbiji danas je teško, ponekad i nemoguće da napuste ili se odmaknu od svojih pozicija, jer su one skopčane sa raznim vidovima ka­pitala: u tom smislu „volja za moć“ je odnela prevagu nad stva­ralačkim imperativom i čuvenim iskorakom uvek nužnim u po­eziji. Zbog toga se s pravom može govoriti o tome da na srp­skoj pesničkoj „sceni“ danas, pa i među mladom generacijom pesnika, nastupa doba novog konformizma i konzervativnosti. Naravno, postoje izuzeci, te moja procena može biti i pogrešna.

Kao što u srpskom večno tranzicijskom društvu postoje konsenzusi koji su jednoglasno (jednoumno) prihvaćeni i koji se ne preispituju u okviru javne političke scene, tako se ta prei­spitivanja ne pojavljuju ni u okviru tzv. „marginalnih“ glasova (tačnije: u prostoru su nevidljivog). Asimilacija je uspešno sprovedena, kroz tzv. sabotažu pobune odnosno mešanje levog i desnog, „poburžoazivanje proletarijata“ i, s druge strane, „proleterizaciju sitne buržoazije“ (Nikos Pulancas). Bez obzira na to što danas normativno svako može reći sve, i što se zbog izgovorene reči ne robija, niti će kome leteti glava, (kritika ka­pitalizma je u izvesnom smislu i sama postala opšte mesto) savršeno je jasno da postoje ljudi u mraku čija je reč na izve­stan način cenzurisana i pre no što je izgovorena (opet se vra­ćamo na pitanje: „ko govori“). Prezir prema siromašnima /nezaposlenima/ potlačenima danas je toliko veliki, da se ogra­ničenja na koja oni nailaze nigde i ne spominju, ograničenja koja se svakako prenose na polje govora ljudi koji su u izve­snom smislu u poziciji roba/ robova. Ono što je zajedničko ve­ćini pesama pristiglim na konkurs (bilo ih je oko 900) jeste upravo ta svest o ropstvu, jasno izražena svest o potlačenom položaju, o beznađu, o oštrim klasnim razlikama često iskaza­nim kroz hiperbolisane metafore, svest o nedostatku i neposto­janju slobode, jer je ona uvjetovana ekonomskim stanjem, ali takođe i svest o nepravdi, odnosno neravnomernoj raspodeli ili nepostojanju jasnih kriterijuma – koje posebno možemo uočiti na primeru srpskog društva. Vera u tržište koje samo reguliše sve, kao i mantra „nema alternative“, postala je sveprisutna. Jedan od imperativa pisanja jeste – pisati u ime onih koji to ne mogu (Delez), ali ne samo „u njihovo ime“ kroz razne artifici­jelne solidarnosti ili angažovanosti, već pisati „njih“ i „njihove živote“. Međutim, život margine se mora makar malo iskusiti da bi se on mogao uverljivo i književno živo pisati. Stoga stvarnost biva različito sagledana iz različitih klasnih pozicija: pesnik prinuđen na desetočasovni svakodnevni rad i život od danas do sutra sasvim sigurno neće birati iste teme kao pesnik sa sinekurom, odnosno određivaće se drugačije u odnosu na mnoge (pa i iste) teme. Na sličan način afroameričke pesnikinje istakle su kroz pisanje čitavo polje tema (kao i sam stil pisanja) koje teško da smo mogli naći kod evropskih belih pesnikinja srednje klase.

Dakle, kako je i Davičo tvrdio, moramo se lišiti „komične pretpostavke prema kojoj automat istorije sam od sebe izbacuje kiki-bombone budućnosti u ruke onih koji veruju u dostojna vremena, ali ničeg neće da se odreknu, pretendujući da su pisci a ne klovnovi.“

 

 

SONY DSCPROBLEMI

 

Juče – rano, sutra – dockan.

V. I. Lenjin

 

Konstatovan je izvestan otpor prema socijalnoj tematici: ona se doživljava kao svojevrsna anahronost, što ne treba da čudi – jer živimo „postistorijsko vreme“; svakodnevica je već dovoljno tabloidizovana, zavladala je apatija i prezasićenost „crnom hronikom“, književnost, pa čak ni film ne mogu ići u korak sa njom. Ukoliko ne verujemo u alternative svetu i sistemu u kojem živimo, onda ne verujemo da će nakon odre­đenog vremena u poeziji uopšte ostati trag o „ovom vremenu“ – jer je ovo vreme „nesmenjivo“. S druge strane, ne možemo da se otmemo utisku da je upravo prefiks „socijalno“ uneo izvesnu konfuziju, jer se vezuje za nekadašnji socrealizam, te se postavilo pitanje kako danas na književno relevantan način progovoriti o socijalnoj tematici. Problem sa ovim označiteljem može se usporediti sa problemima u označiteljskoj praksi levi­ce – usko povezivanje sa nacionalizmom i totalitarizmom zbog istorijski gledano teškog odvajanja socijalnog i nacionalnog, čemu u prilog govori nemali broj neuvrštenih pesama pristiglih na konkurs a koje se mogu označiti kao prodesničarske. Za­ključujemo da je prostor potlačenih i obespravljenih u određe­nom praznom hodu, i da zapravo njihova pobuna nema alterna­tivu kad je u pitanju političko istupanje i artikulisanje (stoga i okretanje desnici). Sve dok levica ne počne da rešava ekonom­ska pitanja u kojima treba videti srž problema, stvari se neće menjati. Suvišno je napomenuti da levice na političkoj sceni u ovom trenutku u Srbiji nema, ona ne postoji. Ovaj zbornik s namerom i potpuno svesno nema u svom nazivu reč „angažo­vano“, jer nam se čini da je taj označitelj danas besmislen (označava sve i ništa), a s druge strane i nema naročitog smisla govoriti o angažovanosti poezije. Dakle, zanimalo nas je otva­ranje polja socijalnih nejednakosti, nepravde i raznolikosti gla­sova u pokušaju nove „preraspodele vidljivog i nevidljivog“.

Danas, takođe, postoji jedna netaknuta binarnost (prećutni konsenzus reflektovan i u književnosti) koja uključuje kosmo­politizam uvek vezan za otvorenost, prosvećenost, progresiv­nost, sve što je globalno, urbano i savremeno; dok su na dru­gom polu neretko njemu suprotstavljeni ksenofobija, zatvore­nost, lokalizam, nacionalizam, netolerancija. Međutim, kosmo­politizam nije neutralan termin, čak ni kada je prećutno usvojen kao (etički) izbor. S druge strane, biti označen kao ksenofob, patriota ili provincijalac ima znatnu težinu jer to „opredeljiva­nje / označavanje uvek uključuje neke stvarne ljude kojima otvara/ sužava životne mogućnosti, uvećava njihov simbolički kapital, unapređuje šanse, obezbeđuje finansijsku dobit, šalje na robiju i slično“ (I. Spasić). U društvu prećutnih konsenzusa gde je levica praktično neoliberalni korektiv, dovođenje u pita­nje bilo kojih postulata i aksioma koji tobože „nemaju alterna­tivu“ može se označiti kao „uskogrudost“, „palanaštvo“, „kse­nofobičnost“, „homofobičnost“ i slično, a time i diskvalifiko­vati. Međutim, kosmopolitizam kao i elitna (buržoaska) knji­ževnost nisu svima podjednako dostupne kategorije, i to (pita­nje startnih pozicija) se ne može gubiti iz vida.

Ono svakodnevno, „već viđeno“, „banalno“, po verovanju mnogih ne zaslužuje da bude predmet pesničke obrade; među­tim, ovaj odabir pesama upravo predstavlja svojevrstan „sudar s viđenim“, nasuprot negiranju životnih okolnosti i življenja u nekom fantazmu, mimo kategorija ovde i sada, unapred se izmestivši u neku „večnost“. Drugim rečima, ukoliko je pesničkoj eliti banalno pisati o životu na ivici, o svakodnevnoj borbi za opstanak, o propasti „malih ljudi“ i gubitku osnovnih ljudskih prava, to je onda nedvosmislen znak pristajanja na dati poredak, a istovremeno i odbrana sopstvenih (povlašćenih) po­zicija. Kada neko kazuje kako pesnik može biti i bankar i rudar (to je svejedno), on time ne iznosi ništa drugo do odavanja svo­je pozicije.

Tokom trajanja konkursa, nastale su izvesne optužbe zbog ograničenja na prostor Srbije. Uočen je određeni „diktat regio­nalizma“, protiv čega inicijatori konkursa nemaju ništa protiv; tačno je da bi ovaj zbornik i po važnosti tematike i samom zbi­ranju pokušaja artikulacije problema današnjice a kroz poeziju, vrlo lako mogao poneti epitet „svetski“, a izražavamo želju da se u budućnosti svakako proširi makar na region i na zemlje bivše SFRJ. Međutim, ovog puta, tragalo se za onim specifič­nostima srpske svakodnevice (srpske u smislu prostora i uslova života, nikako ne nacionalne pripadnosti), te netrpeljivost pre­ma prefiksu „srpsko“ možemo samo tumačiti kroz tezu M. Lompara o duhu samoporicanja. Treba se zapitati zašto su epi­teti srpska (poezija), socijalna (poezija) bezmalo postali tabui čak i u slučaju kada je jasno da ovi termini nemaju ništa sa na­cionalizmom niti isključivošću.

Sve su to problemi sa kojima se suočava i ma koliko rasuta i disperzivna „nova“ levica u Srbiji. Pokazuje se dakle izvesna i terminološka i ideološka potrošenost određenih termina, pa se može govoriti o „melanholiji levice“ (Benjamin) – koja se jasno projektuje i na prostor književnosti. Zbornik poezije Do zuba u vremenu, nadamo se, pruža makar malo drugačiju sliku.

 

 

TRAGOM PREKINUTE NITI

tu sam do guše u vremenu

                       do zuba u mraku (Davičo)

 

Naposletku, štampanje zbornika takođe je svojevrsni poku­šaj da se ponovo uspostavi prekinuta nit sa onim najboljim nasleđem socijalne poezije oličenim najpre u poeziji Oskara Daviča, kao i da se oda počast toj tradiciji. Ova veza je diskret­no sugerisana i naslovom zbornika (nastalim spajanjem dve Davičove sintagme „do zuba u mraku“ i „do guše u vremenu“.) Zastupljenih pet pesama pesnikinje Mirjane Stefanović u ovom zborniku, koja je neke od svojih prvih pesama, još kao sedam­naestogodišnjakinja, objavila upravo u časopisu „Delo“ pod uredništvom Daviča, govori u prilog ovoj potencijalno uspo­stavljenoj niti. Mapiranje i osvešćivanje problematike današ­njih potlačenih i drugih glasova moguće je samo kroz shvatanje borbe kao neprekidnog procesa, pa se nadamo da će ovakvih zbornika još biti u budućnosti.

 

 

Do zuba u vremenu zbornik (korice)TEMATSKI KRUGOVI

 

Ono što je prvo privuklo pažnju u pristiglim pesmama to­kom trajanja konkursa jeste ponavljanje toposa mračnih prede­la, blata, mulja i močvara, ratova, okova; učestalost metafore „pasji život“ ili opis ljudi koji „ništa sem golog života nemaju“, pozivi na oslobođenje, delanje, jer „reči su nedovoljne“, tako da je čitanje pesama proizvodilo teskobu i očaj usled prepozna­tih transponovanih dimenzija tlačenja ali i izvesnih zloslutnih, apokaliptičnih slika, hiperbolisanih polarizacija, kao i učestale apatije i stava da je mogućnost pobune trajno ukinuta. Poezija je otvorila pitanje mesta robova u današnjem svetu nasuprot onih koji su označeni kao „vlasnici ovog sveta moćniji od sun­ca“. Nemali broj pesama se bavi tematikom propalih i opusto­šenih fabrika, sindikata, kao i kategorijama „tajkuna“, „preleta­ča“ i sl.

U uredničkom odabiru, osim tematike, bio nam je bitan na­čin artikuacije socijalnog komentara. Bilo je dosta pesama gde se reči „radnik“, „fabrika“, „proleteri“ pominju kao ispošćeni termini, te se činilo da doprinose razvodnjavanju i nejasnoći umesto iznošenja britkog i jasnog komentara. Takve pesme ni­su uvrštene u zbornik. S druge strane, ima pesama koje socija­lan komentar ne donose u otvorenom, transparentnom vidu, već kroz jezičko preispitivanje i eksperiment, ironiju ili jezičku tra­vestiju (Klasa limuna, B. Marković) i one kao šire shvaćen po­jam socijalnog komentara doprinose poetskoj raznolikosti gla­sova.

Minimalistička pesma simboličnog naziva Zastavini očevi (M. Jovanović) čita se kao kritika radničkih sindikata, a donosi i sliku ljudi koji su izgubili svoje mesto u novom svetu i poret­ku, o nečijim očevima, te prećutno sudbinama njihovih porodi­ca, ali i o (simboličkim) „očevima“ same fabrike (u ovom slu­čaju „Zastave“) – ljudima koji su uložili svoje živote u nju, a ona ih je nakon par decenija „israla ćutljive i premorene“, kako se kaže u jednoj drugoj pesmi D. Nedića.

Kod određenog broja pesama (nastalih devedesetih) provlači se ratna tematika i komentar na tadašnje prilike koje iz per­spektive današnje distance zapravo grade jedan uzročno-posledični niz. Žena plače posle rata (1994.) M. Stefanović, kroz aluziju na pesmu D. Vasiljeva, donosi gorke stihove: „raskidali ste moju zemlju/ na podivljale ponjavice/ sakate“ i „samo beda laž grabež i leševi / ram su za moju sliku“. U dru­goj pesmi slične tematike i perioda nastanka govori se o Jugo­vićima sa najlon kesama kojima „štrče iz očiju i suza/ zarđale žice i ekseri“.

Postoji nekoliko pesama u ovom zborniku koje uverljivo svedoče o određenoj automatizaciji svakodnevice, a formom podsećaju na list istrgnut iz rokovnika ili planer. One obiluju diktatima i imperativima („bori se kao i drugi, nisi ti jedini rob“ – a ove stihove jasno možemo povezati sa Žižekovim zaključ­kom da je danas privilegija biti izrabljivan), kao u pesmi Budi produktivan (u mašini) M. Antića, gde se ima utisak da se čak ni u slobodnom vremenu ne uživa, jer postoji sam diktat „isko­rišćavanja“ tog vremena: „Odgovori devojci na poruku./ Osmi­slite vikend./ Neće vam svaki vikend biti slobodan.“ U pesmi Godišnji planer Borisa Novaka M. Mitića, osim potrage za poslom (u struci i van struke) na spisku stvari koje treba plani­rati jesu popravke zuba, kao i skupljanje novca za pantalone, dok se u grotesknoj tragikomičnoj pesmi J. Mandić iznova postavlja pitanje kako to nezaposleni popravljaju zube, čime se metaforično progovara o nemogućnosti zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba usko skopčanih sa ljudskim (urušenim) dosto­janstvom.

Čini se da se nekolicina pesama iz zbornika fokusira na (an­ti)junake rubnih egzistencija: od opisa Cace u potresnoj pesmi Slavka Malog, čije samoubistvo oslobađa prostor za život nje­nih najbližih (ali u ovom slučaju i najvećih mučitelja), do ko­nobarice u nekom kafiću koji je sklepan od dasaka, „kričavih boja ofarbana baraka“, gde ona „rastavlja dva pijanca“ ili „po­liva vodom onesvešćenog čiču“, hodajući kao da želi da sačuva ravnotežu, ali, kako se u pesmi ironično dodaje „ludilo ovog života ne zna/ ni za kakvu ravnotežu“. Sliku obešenog čoveka u pesmi R. Šajtinca prati detaljan opis bede kroz fokusiranost na njegovu spoljašnjost (kao perverzno naličje današnjeg omniprisutnog primata spoljašnjeg izgleda i „presudnog“ povr­šinskog utiska), pa se pominju „gaće boje trule dinje“, „poce­pan pamuk“, a kao vrhunac „poniženja“ – „čarape ispod sanda­la“ – „jebala te smrt tvoja/ gde si nas tako obrukao“ – jedan je od komentara u ovoj pesmi.

Svet ove poezije čine pesnici sa „šifrarnicima“ – nužnim za razumevanje pojmova u njihovim pesmama (Periša Armuš), lirski subjekti koji se smrzavaju u ledenoj sobi, sobi u kojoj zimuju svake godine, jer to je njihov „lajfstajl, tako mora, ne­ma(m) gde“ (M. Repac), „suncem opičeni tehnološki viškovi“ (R. Petrović), u zemlji gde je „ostati bez nečeg,/ bez čega se ne može/ – sasvim dnevna rutina“ i „gde bi minut ćutanja/ trebalo da traje vek“, a najbolje godine su mnogima prolazile „u čeka­onici za gubilište“ (Ž. Mitić). Mikrokosmos ove poezije govori o radnicima čija su prava svedena na „pravo da ima(ju) svoje mišljenje o vremenu“ i „pravo da umr(u)“ (N. Dušanov), kao i o mrtvom čoveku nađenom u kontejneru, „detetu“ od 53. godi­ne koje „nije imalo nikog da ga kad poodraste negde zaposli/ kao kopača kanala ili deda seru.“ (R. Tili). Sloboda svedena na mogućnost da prodamo „10 sati za hiljadu dinara“ ipak se zavr­šava zaključkom: „novac me neće spasiti/ da ostavim oči u kanalizaciji/ zube u cementu zidova za rušenje/ i kao spomenik nepomično posmatram nepravdu i sitničarenje.” (G. Živković Gorki)

Posebno treba istaći pesme Ivana Marinkovića; najpre vešto transponovanje slike radnika u rovu, invalida u kolicima i par nogu jedne tinejdžerke, dok u pesmi Badnje veče progovara o ljudima koji „spavaju na platama/, hipotekama/, dugovima“, dok „ulice i parkovi režu izgnanike društva/ polažu ih na beton/ i operišu/ ledenim srpovima/ i čekićima“ – opet vešto upotre­bivši izmeštenu simboliku srpa i čekića. Zašto „život počinje u šezdesetoj“ (I. Marinković) i zašto je najbolja pesma ona koja je prošla kroz sve moguće filtere i koja mora biti „i za buržoa­ske i za proleterske uši“ (N. Oravec), a zemlje razdeljene među braćom, prodate za dolar, dok vodimo život kao „tuđ i dosadan san“ (pesma koja asocira na Ginzbergov Urlik, S. Stojanovića) neka su od pitanja koja pesnici ovog zbornika postavljaju poput „dužničke sage milionske manjine“, dok „bolja polovina jabu­kovog ploda/ zri sita u crvu“ (V. Radonjić).

U pesmi Stereo-hotel D. Krsnika čujemo mantre kroz reklame, ponude, informacije o dolascima i polascima vozova i autobusa, kroz otupelost i ispražnjenost govora svedenog na jedan prazan, repetitivan, histeričan poznokapitalistički gest. Ova pesma, s druge strane, ironičan je komentar o čovekovoj sluđenosti beskonačnim mogućnostima konzumerističkih „iz­bora“, koja rezultuje dezorijentisanošću i ispiranju mozga koji više ne može da razgraniči bitno od nebitnog, reklamu (virtuel­nost) od zbilje, vlastitu misao od one koja je usađena moćnim ideološkim sredstvima.

Pesma Cigani, B. Samsona dotiče problematiku političko korektnog jezika, čitajući ga kroz klasno pitanje (umekšava­nje), uz zaključak da se svi mi plašimo da ne postanemo Cigani – koji su „nezaposleni, neobrazovani, siromašni, prljavi, prez­reni i u startu osuđeni, odstranjeni i otpisani“, a tako već i ži­vimo, pa se naša želja da „postanemo Romi/ meri tonama“.

Kako je naša inicijalna ideja bila razgraditi i razlabaviti ko­cept „pesnika“, izbegli smo klišeiziran postupak iznošenja bio­grafskih detalja, lišivši ih čak i podataka poput godine rođenja i mesta rođenja/ prebivališta, te su ove pesme jednostavno mnoš­tvo /pesničkih/ glasova Srbije koji su povezani socijalnim ko­mentarima u datom vremenu.

 

 

rodchenkoZAKLJUČAK

 

Čovek kao kreator socijalnog poretka, učestvuje u reprodu­kovanju društvenih odnosa, te književnost ne može ostati zona koja pobunu ili poziv na promenu ne artikuliše niti je podstiče. Mada niko ne može biti obijač reči iza zatvorenih usta, može se delovati upravo otvaranjem prostora da se odštampaju i postanu vidljivima pesme koje možda negde drugde to ne bi mogle.

S verom da borba jedino kao – „nezaustavljiva dijalektička vrteška“ – ima smisla.

 

Ivana Maksić

 

Predgovor je emitovan na Drugom programu radio Beograda u junu 2014:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.