Иван Радосављевић: У времену које боли

Filed under: afirmator,kritika |

colovic - zima bez brataФилип Чоловић: Зима без брата, Ренде, Београд 2015.

Није лако жанровски одредити књигу Зима без брата коју је прошле године објавио писац и телевизијски редитељ Филип Чоловић. Могли бисмо казати да је то дневничка, или документаристичка, или исповедна проза, али чини ми се да сваком класификацијом у једнакој мери погађамо и промашујемо бит, сврху или приповедни облик ове књиге.

Разлог њеног настанка познат је већини читалаца, слушалаца и гледалаца вести: Федора Фримермана, пишчевог брата, 25. јула 2013. без разлога и на изузетно суров начин усмртили су припадници обезбеђења новобеоградског сплава Саунд. Суочен с таквом интимном и породичном трагедијом, присиљен да посматра оно што још увек, чак и данас, скоро три године касније, изгледа као бескрајно развлачење суђења убицама, док правда остаје незадовољена и сваког дана се чини све недостижнијом, Чоловић се окренуо ономе што најбоље зна: писању.

Иако имам ту привилегију да аутора могу да назовем својим пријатељем, не могу са сигурношћу да кажем да ли му је стварање овог штива, свакодневно дружење с текстом који доноси својеврсну еманацију брата, донело макар колику меру утехе, психолошког и емотивног усидрења, равнотеже. Као књижевни критичар, кад пишем о делима из стандардне продукције, о романима, збиркама приповедака, питања таквог типа не постављам, јер са становишта доживљаја, разумевања и тумачења књижевног дела најчешће су и у највећој мери сасвим ирелевантна. Овде, ипак, можда нису: јер Зима без брата, имам утисак, истовремено је и нека врста лека, или макар средства за умирење бола, као и сама болничка листа, документ који бележи дејство медикамента и ток процеса лечења.

Али на страну све ове медицинске метафоре, Филип Чоловић напросто је исувише квалитетан књижевник да би испод његовог пера могло да изађе нешто што није књижевност, и то одлична. Па тако и ову књигу читамо као низ у формалном смислу изванредно организованих записа у којима аутор даје много простора есејистичком начину размишљања и изражавања док бележи проток времена, успомене и асоцијације, реакције ближњих, свакодневне послове, планове и очекивања – али превасходно, имам снажан утисак, пише о протоку времена. О сопственој уроњености у непрекинути временски ток из ког је његов брат тако насилно, тако страхотно избачен, о неумитном и бесповратном удаљавању од последње и сваке друге тачке тога тока у којој су постојали заједно, о будућности која се за њега, писца, и његову породицу, нарочито синове, формира без брата, без стрица, без Федора. О копрени времена које се ужасава, док истовремено зазире од олакшања које ће она једном донети, можда једном, али никако сада, у овој првој зими коју проводи без брата.

Ту централну тему темпоралности у којој су промене неминовне, а истовремено, у ономе што је суштински важно, немогуће, Чоловић на почетку сваког текстуалног одељка уводи једноставним, а задивљујуће ефикасним маневром – полуироничним извештавањем о резултатима сопственог, ненадано пробуђеног интересовања за атмосферско време и његове непрестане мéне. У текстуалном суочавању, с једне стране, стално променљивих базичних услова живота: температуре, влажности ваздуха, брзине ветра, а с друге – непомерљиве, коначне истине о братовљевој смрти, о његовом одсуству које никако није могуће ублажити нити било како надокнадити, писац трага за сопственим положајем у тој неједначини променљивог и коначног, неопозивог. Не налазећи га у сопственој трауматичној свакодневици коју у књизи тематизује, замисливо је, и желим да верујем да га заиста барем у извесној мери налази у овој књижевној креацији, у којој га пратимо с очарањем које пркоси болу.

Можда неће бити неумесно да се присетимо, у закључку, посвете којом је Бранислав Нушић започео Деветсто петнаесту, своју књигу о трагедији Првог светског рата, у којем је изгубио сина јединца:

Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова бележи ти отац гроб.

Једним својим аспектом, таква је и Зима без брата. Спомен, али такође исповест, својеврсна терапија, хроника постојања у свету нечовештва и суровости, а поред свега тога – одлично написана проза. Тешка, потресна, упечатљива. Ствар која се не заборавља.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.