ISPOD MRAKA: Nenad Smiljković

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 87 - jun 2019,sf / horor |

Pade mrak. Ljudi počeše ulaziti u kuće, željni plamena sveće i tople kaše sa ognjišta.

Pažljivo je iz šume osmatrala njihove siluete, koje se ocrtavahu na prozoru. Posle nešto više od sata čekanja, kada u kući nestade i poslednji tračak svetla, krenu polako. Nakratko zastade, jer joj pažnju odvuče daleki lavež pasa. Mrak sruči svu težinu na seosku dolinu i ona se zaputi ka dvorištu zamračene kuće, mestu koje će joj doneti krvožedno zadovoljstvo. Noćas su oblaci sprečili gostovanje mesečine u dolini i daleko hukanje sove jedva se prolamalo kroz tamna prostranstva seoske doline.

Sjurila se padinom popločanom slojevima lišća, polomivši nekoliko grana palih hrastovih stabala. Sišla je do neobrađene njive, zarasle u bagrem i osedelu visoku travu. Brzim i nečujnim hodom već je bila na strmoj obali reke, koja je imala itekako da se pohvali svojim aprilskim tokom. Zavukla se u trnje i umirila. Ćutala je. Zanemarila je buku otkucaja srca i svu pažnju usmerila ka dešavanjima u dvorištu. Reka široka sedam koraka, blaža desna obala od one na kojoj je sada, kratki drvored jabuka, koji je belinom cvetova blistao i pri odsustvu mesečine, uski vodenični kanal i tarabe, razdvajali su je od mesta pošasti. Svega pedeset šest koraka i tamo je.

Taman kada se sve umiri, začuo se zvuk škripanja zaprege, remeteći spokoj aprilske prohladne noći. Polako je bivao sve jači i, zajedno sa lavežom pasa iz dvorišta, zagospodario bukom matice, koja je nosila otopljeni sneg i led sa snežnog vrha. Zaprega stade pred dvorištem, nasuprot drvoredu blistavih krošnji jabuka. Prolomi se još jedan kratak krvoločni lavež pasa, koji utihnu pod snažnom vikom čoveka koji je izašao iz kuće.

Jedanaest koraka koračala je, i već je bila iza grma kupina, čiji se pramen pružao ka drvoredu jabuka, kao da je želeo da prenese neku poruku sa reke na njega. Pažljivo je osluškivala mrmljanje čoveka sa zaprege i čoveka iz kuće. Remetili su svež aprilski vazduh žarom cigara i govorom, koji je bio nejasan. U njenim očima videla se velika znatiželja – da li je ona povod njihovog mrmljanja. Odjednom, ugleda nekakvu beličastu izmaglicu, kako lebdi u daljini, iza ljudi, i lagano se spušta ka zapadnom prozoru kuće. Brzim skokovima nađe se na južnom zidu vodenice, između reke i vodeničnog kanala, ispod zapadne ograde dvorišta. Taj zid joj je pružao mir, uprkos pacovima koji su virili ispod krova i osmatrali nema li kakvog mačka u blizini.

Zaprega zatutnji i ona se prestravi činjenicom da je zvuk sve bliži. Brzo pogleda okolo i ustanovi da je teren kod vodenice loš za skrivanje ‒ gola zemlja, tek zasađena lukom i krompirom. Pretrča zapadnu stranu zida vodenice i ulete u gust žbunasti lešnik. Pritajila se i začkiljila, kako je oči ne bi izdale pri svetlosti nadolazećeg fenjera. Zaprega stade. Dve vreće behu unešene u vodenicu. Krave je primetiše u lešniku, koji je bio na tri koraka, ali znala je, da je neće pomahnitalom rikom odati. Žmurila je, dok je fenjer izlazio iz vodenice, pokrenuo vodenično kolo i polako se gubio u mraku.

Vratila se do grma kupine i čekala oko dva sata. Vodeničar je došao, zaustavio kolo i otišao. I dalje je čekala. Prošlo je nekoliko sati kako je svetlost nestala sa prozora kuće, a i dalje je bila tu. Kada su svi zvuci utihnuli, čekajući svoje vaskrsnuće, sa prvim obrisima crvenila na istoku, lagano načini tridesetak koraka i nađe se iza trulih taraba. Kerovi su samo disali. Pre nego što načini sledeće korake, snažno je zapahnu belina kakvu sredinom noći beše spazila. Kratko je bila bez svesti.

Nekoliko stvari je izjutra bilo nejasno domaćici kuće koja beše prva ustala. Otvorila je dobro zabravljena vratanca živinarnika i zatekla poklanu gotovo svu živinu, tek nekolicina slabašnih petlova, zguranih u ćoškove, pod teškom traumom; da su ljudi, ne bi ni vešti vrač mogao da izvuče šta se dogodilo pre samo nekoliko sati.

Psi su postiđeno piljili, čas u poprište pokolja, čas u zabezeknutu domaćicu, poput žandarma koji su propustili zločin nitkova, neopaženo provučenog kraj njih. Uzaludno su njuškali slamu i daske natopljene tečnim tkivima žrtava, naslutivši samo da je počinilac daleko od mesta zločina.

Domaćicu je najviše začudilo to da se pokolj desio unutar omanjeg živinarnika, a da su vratanca ostala netaknuta. Pohitala je iza plota i našla se van dvorišta, začuđeno razgledajući kompaktnu zadnju stranu živinarnika, kao i bočne. Čini se da je živinarnik bio celovit i u umu domaćice uselila se misterija upada i pokolja u njemu.

Za stolom, pošto su deca otišla u školu, obavešten je i domaćin. Obišao je najpre vodenicu i ubrzo se našao ispred živinarnika. Um mu je bio zbunjen, logika uvređena i ista ona misterija, koja je zaposela neoprezne pse i zbunjenu domaćicu, počela je da para njegovim umom, spremajući se da ga ozbiljno inficira.

Vođen nekom intuicijom, domaćin se uspentra na tek rascvetalo stablo jabuke i sa visine podrobnije razgleda živinarnik. Primeti neka skorija pomeranja ćeramida – ravnomerno posipano lišće sa obližnjeg hrasta nedostajalo je na jednom delu površine strmog krova živinarnika. Za nekoliko trenutaka domaćin je postavio merdevine i našao se na krovu. Uverio se još jednom izbliza da su ćeramide nedavno vešto pomerene i vraćene. Otvor je bio dovoljan da se provuče omanja lisica, tvor ili kuna. Nije bilo govora da tu može da se provuče kakav čovek, jer je uklanjanje i vraćanje ćeramida bilo u rangu iskusnog zidara. Domaćin je zbunjeno sišao sa krova, zaključivši da su vlažne ćeramide opkoljene mahovinom i lišajem, te su zato nečujno uklonjene i vraćene, toliko precizno da ni psi nisu mogli da primete i zalaju kao što umeju. Mučile su ga misli da li se ovim činom vratilo davno zaboravljeno neprijateljstvo najbližeg suseda; pakost neke sitne zveri kojoj je pomogla dvonožna.

Najstariji ukućanin je dobar deo dana preležao u krevetu. Ispričao je tek za ručkom šta se desilo. Nekakvo belo oko, gledalo ga je kroz prozor, a neki neopisivi teret mu pritiskao leđa i vrat. Jedva je disao.

Dva dana od ovog nejasnog događaja, u dubokim šumama iza živinarnika beše bučno dejstvo lovaca, ništa neuobičajeno za seosku dolinu čijim se sporednim uvalama pružaju šumska prostranstva i jazbine šumskih stanovnika, gde na pojedinim mestima ni najstarije drvoseče u kraju nisu kročile.

Lovci su pri povratku iz lova svratili do prve kuće, želeći da razmene sitnu lovinu za vodenično brašno. Domaćin ih pozva u kuću kojom je parao miris tople kaše. Ispričali su neobično lovačko iskustvo: ubili su lisicu koja se pritajeno iskradala iz svoje jazbine, ukopane između viševekovnih, zaraslih humki. Prema njihovom kazivanju, toliko vešto je izlazila iz jazbine, vijugajući telom nalik kretanju zmije, da su je jedva primetili, jedan od troje lovaca refleksno ju je upucao, dok se spremala da ga ugrize za nogu. Vezali su je žilavim pavitom oko guše i okačili na granu u prvom šljiviku, čim su izašli iz duboke šume.

Narednog dana, najstariji ukućanin se okrepio, pričajući svojoj unučadi neobične basne o šumskim zverima, kakve su i njemu pričane od malena. Govorio je da su na tavanima kuća po seoskim svadbama pritajeno čučale lisice i vuci iz obližnje šume, večito jedni druge nadmudrujući, ali tako da su lisice mahom pobeđivale. Baš jednu takvu lisicu lovci bi ubili i obesili u obližnji šljivik. Znatiželjna deca umoliše dedu da ih odvede i pokaže im lisicu, opijeni magijom bajke.

Išli su dobrih četvrt sata od kuće, suton je već zahvatao budnu prolećnu prirodu, ispunjenu kompozicijama ptica i žaba, kada se stari ukućanin odjednom sledi od straha i ukopa u mestu pred prizorom.

Na grani je visila ustreljena matora lisica, tamno narandžastog, ofucanog krzna. Krajevi crnih ušiju su bili izreckani od decenijskih šunjanja po šiblju. Sačma joj je uništila jedno oko, a drugo je i dalje odisalo nekim sjajem, toliko upečatljivo svojim obimom, da se starcu učini nešto ljudsko u njemu, nešto poznato, ali toliko bolno, da oseti kratko paranje u grudima. Iskežene krvave vilice, preko kojih je visio jezik opkoljen muvama, kao da su htele da progovore. U dalekoj pozadini hitala je ka šumi nejasna belina.

Najmlađa unuka je posmatrala crveno-zelene tragove na prednjim šapama lisice. Bili su to komadići ćeramida, lišajeva i mahovine, ugurani između lisičjih noktiju. Slična prljavština se  našla pod starčevim noktim onoga jutra kada se desio pokolj; nije znao odakle se tu stvorila.

 

Nenad Smiljković

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.