Ironičnom metaforikom o životnoj promašenosti

Filed under: afirmator,broj-29-avgust-2014,kritika,poezija i proza |

Zvonko Karanović Mesečari na izletu(Zvonko Karanović, Mesečari na izletu, LOM, Beograd, 2012)

Piše: Bojan Samson

Definitivno, Zvonko Karanović (1959) je pesnik i pisac čije vreme tek dolazi. Kada mi je pre tri ili četiri godine u jednom razgovoru rekao kako će on tek napisati svoje najbolje knjige, sećam se da sam to primio sa simpatijom, ali i sa blagom skepsom, pomislivši da je u njegovim godinama, nakon šest pesničkih zbirki i tri romana, zaista teško napraviti nekakav poetički, pa i kvalitativni pomak u pisanju. Ipak, Zvonko je iznenadio mene, Nevernog Tomu, ali, verujem, i mnoge druge što prate njegov književni rad koji traje preko 25 godina. Zbirkom Mesečari na izletu pokazao je da još uvek ume da priredi lepo iznenađenje, a zar to nije odlika vrednih umetnika i pisaca? Čini se da se sada ne radi samo o „zlatnom dobu“ autorove kreativnosti, već i o „zlatnom dobu“ kritičke i čitalačke recepcije njegove literature. Rekao bih da je Karanovićevo stvaralaštvo, ali i on kao autor u poslednje vreme konačno dobio zasluženo mesto u srpskoj književnosti.

U knjizi Mesečari na izletu Karanović je inteligentno iskoristio iskustvo stvaranja kako poezije, tako i proze, priklonivši se jednom prelaznom obliku pesme u prozi poznatijem kao prozaida. Žanr prozaide prisutan je u srpskoj literaturi odavno, ali čini se da od kritike nije pravilno shvaćen i proučen, iako nosi u sebi veliki potencijal. Radi se o kratkim proznim tekstovima u kojima se ponekad provlače likovi i fabula, ali sa druge strane prisutne su i odlike poezije: subjektivnost, osećajnost, jezgrovitost, slikovit, metaforičan jezik, kao i naglašena ritmičnost. Sve ove elemente upotrebio je i Karanović u svojoj zbirci, ali ih je i nadogradio bogatom, a opet nenametljivom intertekstualnošću i intermedijalnošću, što je oduvek bila odlika njegovog pisanja. Kao i ranije, Karanović majstorski kombinuje klasične motive sa onima iz popularne kulture, stvarajući tako jednu osobenu osećajnost kakvu prepoznajemo u žanrovskoj literaturi, pop muzici i filmu. Pri tome treba istaći da on nije nikakav žanrovski pisac ili rock pesnik, kako ga je već odavno etiketirao jedan deo naše kritike. On samo koristi opštepoznate motive i reference da bi lakše došao do čitaoca sa kojim deli slično iskustvo i svetonazor i zatim komunicirao sa njim na jednom ličnom nivou. Uostalom, zar popularna kultura nije baš to: reći neke vrlo bitne stvari tako da te razume veliki broj ljudi.

I tako u 45 kratkih proznih tekstova imamo po jednu pričicu sa po jednim, skoro uvek drugačijim likom – ne postoji očigledna, uzročno-posledična veza između tekstova, ne postoji jedinstven, dosledan karakter ili glas prisutan u većini tekstova, ne postoji čvrsta fabula koja se proteže tokom cele knjige, itd. Ipak, postoje određeni motivi koji se protežu kroz većinu prozaida, a možda i najvažniji među njima je motiv sna kojim se gradi jedna onirička atmosfera u kojoj obitavaju junaci pojedinačnih pričica. Ne zove se ova knjiga slučajno Mesečari na izletu. Protagonisti njenih tekstova zaista deluju poput nekakvih mesečara: to su ljudi koji fizički obitavaju u ovoj našoj, fizičkoj, neposrednoj stvarnosti, dok duhovno i emocionalno egzistiraju u nekim drugim svetovima. To su osobe koje žive u prošlosti, svesne promašenosti svojih života i gubitka mladalačkih ideala, nesposobne da se uhvate u koštac sa životom, izbore sa svojim problemima, povrate davno izgubljene ideale i opet osete istinsko zadovoljstvo. Oni su zapravo „mesečari“ koji pokušavaju da se probude iz svojih košmarnih snova i suoče se sa realnošću. Iako ti junaci dolaze iz različitih društvenih miljea, bave se različitim poslovima, imaju različita iskustva, različite ambicije, itd., svi oni dele istu gorčinu promašenosti i neostvarenosti. Možemo reći da likovi koji defiluju kroz knjigu sačinjavaju jedan fluidan karakter koji menja spoljašnje oblike od priče do priče, ali njegova suština ostaje nepromenjena.

Autor je sve vreme u dosluhu sa nadrealističkom tradicijom, stvarajući nestvarne, upečatljive, vrlo filmične slike, razvijajući pri tome jednu mračnu, teskobnu atmosferu poput one iz noir filmova, ukazujući tako na teskobnu egzistenciju svojih protagonista. Knjiga počinje prozaidom U hotelskoj sobi gde junak, verovatno pisac, vodi telefonski razgovor sa majkom koja mu daje savete o pisanju. Tu je naravno i striptizeta, tako čest karanovićevski motiv, koja igra oko junaka obećavajući mu zadovoljstvo koje obično na kraju uskraćuje. Kada bismo Karanovićev jezik tumačili metaforično, mogli bismo majku predstaviti kao Roditelja, Iskustvo, Tradiciju na koje pisac pokušava da se osloni i tako izbegne mnoge zamke i opasnosti, ali po tim savetima se ipak ne može svaki put ravnati u susretu sa novim i drugačijim. Striptizeta bi ovde mogla predstavljati Književnost kao ustanovu, kao utvrđeni poredak, ali i jednu lažnu sliku, jedno prazno obećanje nagrade i uspeha koje se nikada neće ostvariti. Ipak, sve je samo igra: život, pisanje, književnost, smrt… Pisac koji pomaže striptizetama da mu stegnu telefonski kabl oko vrata, da ga dakle zaguše vezom sa Roditeljem i Tradicijom, oseća „da bezuspešno zateže dečiji lastiš, mlitavu želatinsku traku“. Ambicija i žudnja za književnim uspehom verovatno ga neće ubiti, ali će mu priuštiti neprestanu patnju.

Patnja ovde pokušava da se prevaziđe parolaškim porukama i savetima koje junaci sreću na svakom koraku, kroz razgovore, na zidovima, u medijima, u svom sećanju, itd. Te poruke zvuče bombastično, ali obično ne znače puno ni protagonistima ni samom čitatelju. Ove isprazne fraze, smeštene u kontekst bezidejnosti i beznađa u kojem junaci obitavaju, deluju potpuno otuđene od životne stvarnosti. Autor ponekad ironizira ili na neki drugi način relativizira njihovo značenje, kao u prozaidi Iznenadni događaji u muzeju uspomena. Nakon što junak ove pričice pročita slogan „Čovek mora da se potrudi da bi ga shvatili ozbiljno“, on počne da razbija okolne predmete koji su u njemu budili uspomene i povezivali ga sa prošlošću. Na kraju se ironično poentira „kako su razbacane stvari činile nov, potpuno svež i neočekivan poredak“. Uopšte, Karanović u ovoj zbirci mnogo više nego ranije koristi ironiju – on je ponekad blago ironičan prema svojim junacima, kao na primer u prozaidi Preobražaj koja se završava ovakvom poentom: „Zaposlio se u industriji prerade zagađenog vazduha u sveže snove i nije imao vremena za gubljenje.“ Ironizira se dakle slavodobitnost i samozadovoljstvo junaka iza koje se krije duhovna ograničenost. Lišeni ideala i iluzija, Karanovićevi protagonisti idu u lošu krajnost – postaju sebični, bezosećajni i brutalni. Ipak, neki od junaka odluče da naprave radikalnu promenu u životu, kao lik iz prozaide Učiteljevim stopama koji odluči da se odrekne konformnog života pa proda sve što poseduje te postane beskućnik, i tek tada pronađe svoj spokoj i zadovoljstvo.

U ovoj zbirci Karanović se ne libi da jasno pokaže svoj vrlo kritičan odnos prema Tradiciji i Književnosti kao institucijama i sistemima koji ograničavaju kreativnost i slobodu pisaca. Na primer, u prozaidi Avioni budućnosti prikazuje se sudbina profesora književnosti koji se olako odao intelektualnom konformizmu i odavno utabanim stazama u građenju književne karijere, a zapravo tek u košmarnom snu uviđa da ga takvi izbori vode u duhovnu izolaciju – on polako ostaje sam, ostavljen od svih zato što je napustio samog sebe. Karanović i ovde majstorski poentira ironičnom metaforom o skučenosti i jednostranosti (srpskog) obrazovnog sistema: „Zavrnuo je rukave i još marljivije nego ranije nastavio da savija mlado drveće samo na jednu stranu.“ Svejedno, niški pesnik kao da polaže mnogo vere u mlade autore koji stvaraju neopterećeni lažnim autoritetima – loši, bezidejni pisci jednostavno će ostati neprimećeni od novih generacija, kao književnik iz pričice Odlazak u novi um koji neprestano razmišlja o prošlosti dok jedan dečak skakuće po rečenicama, „bez namere da ga pozdravi“. Treba reći da se kod Karanovića uvek prepliću različite stvarnosti, tako da ponekad ne znamo gde u njegovim tekstovima završava životna, a gde počinje književna ravan.

Poslednja priča u zbirci, Demoni u bordelu, zatvara krug započet početnom pričom vraćajući se piscu koji se ovog puta nalazi u bordelu, opet okružen striptizetama, i opet se na telefonskoj liniji nalazi njegova majka. Tako je izgrađen svojevrsni prološko-epiloški okvir koji nam na kraju daje odgovore na neka pitanja postavljena na početku knjige. Karanović proširuje svoju metaforiku predstavljajući instituciju književnosti kao bordel, mesto prepuno lažnih osećanja, lažnih obećanja i lažnih predstava. Ovoga puta, protagonista odbija majčin telefonski poziv – čini se da je na kraju knjige on sazreo jer je prevazišao potrebu za emotivnim osloncem u vidu majke. Roditelj, Tradicija i Iskustvo se ostavljaju po strani i kreće se u potragu za novim i nepoznatim, kako u životu, tako i u književnosti. Izašavši iz bordela, junak shvati da dugo nije posetio svoj dom. Postavlja se pitanje, šta predstavlja junakov dom ako je odbacio prethodno navedene stvari? Dom je mesto gde se osećamo celovitima, gde možemo biti ono što zaista jesmo. U tom smislu, svaki od junaka ovih prozaida je izgubio svoj unutrašnji dom prestavši da veruje u svoje mladalačke ideale i stremljenja, te u potpunosti prihvatio konformizam, bezidejnost, duhovnu inertnost, brutalnost i bezosećajnost sveta materijalnih vrednosti i uspeha po svaku cenu. Karanović je pred svoje „mesečare“ u ovoj knjizi postavio teška iskušenja gde „buđenja“ iz košmara i komatoznih stanja vode još neprijatnijim i bolnijim susretima sa realnošću.

Mesečari na izletu su zbirka koja donosi nešto novo kako na planu forme tako i na planu sadržaja. Niški pesnik je na vrlo jezgrovit, slikovit, sugestivan, često i blago ironičan način prikazao promašenost i lažnost ljudskih života, ali i čitavog društva i njegovih institucija. Ovo je samo jedna u nizu autorovih knjiga u kojoj se on vrlo hrabro suočio sa svojim demonima, a u isto vreme učinio i da se mi kao čitaoci suočimo sa sopstvenim. Ovo je knjiga u kojoj i posle nekoliko čitanja možemo pronaći skrivene bisere Karanovićevog pesničkog sveta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.