Veliki broj roditelja zlostavlja svoju decu, a da nije svestan štete koju im nanosi – intervju sa Ivanom Đukić Milosavljević

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,intervju,sindikat |

nasilje 3Razgovaramo sa Ivanom Đukić Milosavljević, koordinatorkom Prihvatilišta za urgentni smeštaj zlostavljane dece u Beogradu. 

Afirmator: Koliko postoji Prihvatilište i kako je došlo do njegovog osnivanja?

Ivana Đukić Milosavljević: Prihvatilište je osnovano krajem decembra 2002. godine, kao izraz potrebe ugrentnog zbrinjavanja zlostavljane i zanemarene dece. Do tada u Srbiji nije postojala posebna specijalizovana institucija, koja se bavila urgentnim zbrinjavanjem  dece. Deca se po hitnom postupku izdvajaju iz svojih porodica i dovode u prihvatilište, koje ima ulogu da pruži bezbednost i sigurnost deci, kao i da sanira prve posledice traume.

Afirmator: Da li u Srbiji postoji još ovakvih ustanova?

Ivana: Prihvatilište za urgentnu zaštitu zlostavljane dece je prva ustanova tog tipa u Srbiji, a za sada koliko je meni poznato i jedina. Postoje razna druga prihvatilišta za decu, ali ni jedno programom rada nije tretmanski orijentisano ka zlostavljanoj deci.

Afirmator: Koliko je dece od osnivanja Prihvatilišta prošlo kroz program zaštite ove ustanove i da li se broj onih koji traže zaštitu povećava?

Ivana: Od osnivanja do danas kroz prihvatilište je prošlo 431 dete. Broj dece se povećeva činjenicom da samo društvo lakše prepoznaje zlostavljanje i profesionalci su osetljiviju i brže reaguju u zaštiti dece.

Afirmator: Kakva je socijalna struktura dece u Prihvatilištu i iz kog društvenog sloja oni dolaze? Da li postoje neke pravilnosti u pogledu socijalne, nacionalne ili verske pripadnosti dece koja uživaju zaštitu u Prihvatilištu?

Ivana: Najveći broj dece u Prihvatilištu dolazi iz porodica u kojima su bili zanemareni i to u svim aspektima onoga što zanemarivanje podrzumeva. Kako je zanemarivanje dece i najvidljivije za profesionalce u socijalnoj zaštiti, logično je da intervencija države najviše ide u tom pravcu. Deca dolaze iz porodica u kojima su bila fizički, emocionalno, edukativno, zdravstveno i vaspitno zanemarena. Porodice višeg društvenog sloja su manje vidljive tj. uočljive, što ne znači da se zlostavljanje u njima ne dešava, samo je slabije vidljivo. Kada je nacionalna struktura u pitanju, ne vode se zvanični podaci ali ono što jeste vidljivo jesto to da većina dece dolazi iz porodica srpske nacionalnosti.

Afirmator: Zbog čega se najčešće štićenici upućuju u ovu ustanovu?

Ivana: Dolaze deca, kako i sam naziv ustanove kaže, koja su zlostavljana i zanemarena u svojim porodicama i gde je hitno izdvajanje neophodno. Deca se upućuju isključivo preko organa strateljstva, koji jedini može da izdvoji dete iz porodice kada proceni da je u istoj dalji boravak za njega ugrožavajući.

Afirmator: Šta su po Vašem mišljenju, uzroci nasilja u porodici i posebno nasilja nad decom?

Ivana: Mnogi faktori utiču na pojavu nasilja u porodici. To obično nije izolovan čin, već traje duži vremenski period i kontinuirano senasilje 2 dešava. Alkoholizam i drugi oblici zavisnosti, gubitak posla, migracije, siromaštvo, izbeglištvo, izolovanost porodice mogu biti pokazatelji zlostavljanja. Karakteristike roditelja koje predstavljaju rizik za pojavu zlostavljanja: nisko samopoštovanje, slabe veštine roditeljstva, nerealna očekivanja od deteta, slaba kontrola impulsa, psihopatologija roditelja, istorija zlostavljanja u ličnoj anamnezi roditelja, životni gubici roditelja.

Afirmator: Da li postoji efikasan sistem za sprečavanje zlostavljanja i zanemarivanja dece? Koje mehanizme primenjuje državni aparat u suzbijanju ove pojave?

Ivana: Da bi država mogla da reaguje u situacijama zlostavljanja, zlostavljanje mora da bude prijavljeno. Obavezno prijavljivanje zlostavljanja odnosi se na sve profesionalce iz zdravstvenog, obrazovnog i sistema socijalne zaštite. Takođe, i građani su u obavezi da prijave sumnju na zlostavljanje. Postoje Opšti i Posebni protokoli za sve sisteme koji se bave zaštitom dece, gde su uloge jasno definisane kako između sistema tako i unutar njega. Sve prijave trebalo bi da se upućuju nadležnom centru za socijalni rad ili policiji. Centar za socijalni rad ulazi u dalji postupak zaštite deteta.

Afirmator: Kako reaguju roditelji ili staratelji kojima je sud privremeno ili trajno ukinuo starateljstvo nad detetom?

Ivana: To je sigurno i najveći gubitak za roditelje. Veliki broj roditelja zlostavlja svoju decu, a da nije svestan štete koju im nanosi. Mnogi to rade usled neznanja, jedan broj roditelja smatra da to tako treba jer su njih tako vaspitavali. U najvećem broju slučajeva roditelji su veoma ljuti, kako na predstavnike organa starateljstva, tako i na ceo sistem. Retko se dešava da kada sud oduzme privremeno starateljstvo da se ono kasnije i vrati roditeljima. Kao da sistem ne veruje da ljudi mogu tokom života da napreduju, odnosno mera nema karekter da utiče na roditelje da postanu bolji u svojoj ulozi, već deluje destimulativno.

Afirmator: Da li zlostavljači dobijaju kazne primerene prestupu koji su počinili?

Ivana: Kada su kazne u pitanju zaposleni u Prihvatilištu nemaju povratne informacije. Sam postupak dugo traje, deca ostaju do šest meseci u Prihvatilištu, a organ starateljstva je stranka u postupku. U svakom slučaju prođe godina do dve, dok se postupak ne privede kraju. Deca za to vreme nisu više u Prihvatilištu.

Afirmator: Šta označavaju pojmovi kao što su zlostavljanje i zanemarivanje dece?

Ivana: Zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvataju sve oblike fizičkog, odnosno emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu i drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja zdravlja deteta, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje ili moć. Zlostavljanje tera na akciju, dok zanemarivanje može biti i ne činjenje, odnosno propust da se detetu obezbedi fizička bezbednost, emocionalna podrška, medicinska zaštita, edukativno i vaspitno zanemarivanje.

Afirmator: Kako boravak u Prihvatilištu utiče na decu?

Ivana: Najveći broj dece izdvajanje doživljava kao ponovnu traumu. Neka od njih ne razumeju zašto su oni izdvojeni iz porodice, a zlostavljač je ostao. Jedan od ciljeva rada je da deca razumeju svoju porodičnu situaciju i razloge smeštaja. Prihvatilište je jedina tretmanska ustanova unutar sistema socijalne zaštite, gde deca ostaju do šest meseci.

Afirmator: Šta dalje biva sa decom koja prođu program zaštite u Prihvatilištu? Gde se ona upućuju i na šta se obraća pažnja pri donošenju odluka o njihovom daljem smeštaju?

nasilje 1Ivana: Ukoliko postoji mogućnost deca se vraćaju u svoju porodicu, ako su roditelji ili odgajatelji pokazali spremnost da sarađuju i odlaze na tretman. Procenjuje se koliki je rizik povratka deteta u porodicu odnosno koliko se roditelji angažuju. U prihvatilištu se odvija i porodična terapija kao i roditeljski sastanci. Kod dece gde nije moguć povratak u porodicu, traži se hraniteljska porodica ili druga rešenja u sistemu socijalne zaštite. Dalji smeštaj se realizuje u saradnji sa nadležnim organom starateljstva. Donosi se zajednička odluka o daljem smeštaju, u kojoj učestvuje i dete.

Afirmator: Koliko sve to utiče na dalji život te dece?

Ivana: Zlostavljanje kao i izdvajanje dece iz porodice, ostavlja dugoročne posledice po razvoj dece. Zavisno od individualnih potencijala, rezilijentnosti dece, zavisiće i njihiv oporavak. Ako deca uspeju da nesigurne obrasce emotivnog vezivanja pomere ka sigurnijem i ako se nastavi sa tretmanom i radom sa životnim gubicima, mogućnost oporavka je izvesnija.

Afirmator: Za kraj – kakve su prognoze u pogledu budućnosti ovakvog oblika socijalne zaštite i da li ima indicija da će se broj zlostavljača i štićenika jednog dana smanjiti? Šta treba preduzeti da do toga dođe?

Ivana: Mislim da će se u budućnosti i rad u socijalnoj zaštiti bazirati na tretmanu, koji je vremenski ograničen, tako da deca neće ostajati dugi niz godina kada su Domovi za decu u pitanju. Postojaće veći broj prihvatilišta, a da bi se broj štićenika/ca smanjio potrebna je prevencija zlostavljanja i zanemarivanja. Opšta prevencija na nivou celog društva, povećanje broja zaposlenih u službama koje se bave zaštitom dece (obrazovne, zdravstvene, socijalne zaštite), kao i smanjenje svih faktora rizika na globalnom nivou koji dovode do zlostavljanja.

 

Autor intervjua: Predrag Milojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.