IMA POZORIŠTA ZA PET PREDSTAVA – VOJAGER

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,pozorišna kritika |

 

Image00004

VOJAGER – po tekstru Andraša Vinaija – režija Laslo Keseg – PRAIZVEDBA u KOSTOLANJI DEŽE POZORIŠTU – Subotica, petak, 11.januar 2013.

Pozorišta je – kako je izgledalo – ovde bilo za pet predstava! More ideja, raslojeni tekst, karkteri koji su se stalno ponovo radjali u svakoj novoj sceni, tehnička izražajna sredstva za geg i za začudni preokret…sve je to preplavilo scenu i gledalište znanjem i talentom, idejnom raznovrsnošću i visokom školom glume, sa mnogo stvaralačke energije i požrtvovanja, uz stalnu stilsku prisebnost i pažnju svih učesnika.

Priznajem, dugo sam čekao da vidim jednu novu režiji mladog, ali iskusnog glumca i reditelja – Subotičanina i Budimpeštanca – Lasla Kesega, koga sam, upoznao u ona teška vremena – sredinom devedesetih godina prošlog veka – gledao sam dve njegove izvrsne predstave na Festivalu Alternativnog Pozorišta u Budimpešti, dok je vodio PONT SZINHAZ POZORIŠTE u kome su radili vojvodjanski mladi madjarski glumci, ali i iskusni …Ištvan Bičkai, takodje Subotičanin – na stalnom radu u trupi Jožefa Nadja u Orleanu, kao i njegova kćerka, tek završena studentkinja glume. Tada su svi oni bili pripadnici jedne izbegličke enklave i preneli su u Budimpeštu duh talentovane Severne Bačke, sve dok ih potršački duh novog vremena u Madjarskoj, na putu za Evropu, nije potisnuo i razdvojio. Ali mladi reditelj Laslo Keseg otišao je u neki manji grad u Madjarskoj i sa svojim profesorom režije pravio, da tako kažem, PRAVO – repertoarsko pozorište i ponekad dolazio u Suboticu. Ali, ja nisam gledao njegove predstave.

 

Image00002

 

ZAČUDNO I ZANIMLJIVO

Predstava VOJAGER je racionalan potez da se u autorskom pozorištu Urbana Andraša napravi nešto novo i nešto više od toga – novovo repertoarsko pozorište na madjarskom jeziku u Subotici – da se zadrži duh modernizma i eksperimenta, društvenog angažmana, ali da se stilski proširi komunikacijsko polje i otvore vrata za širu publiku. Dakle, VOJAGER je urnebesna komedija – ali, istovremeno – moderna, puna neočekivanih apsurdističkih obrta i čak, oslanjanja na podkulturne umetničke žanrove – na strip i slepstik, na pop-artističke sadržaje i futurističke gegove iz science fiction crtaća, koji se vrte na svim savremenim TV stanicama – komercijalnih, ili art kanala. Tekst za ovu predstavu pisao je mladi pisac iz Budimpešte – Andraš Vinaji, po specijalnoj porudžbini Kostolanji Deže Pozorišta, ali u saradnji sa rediteljem Laslom Kesegom, koji je – već obogaćen iskustvima teatralizovanog tetara. One dve njegove predstave, koje sam ja gledao, tamo u Budimpešti i posle na Festivalima u Beogradu – imale su ukupno desetak reči – sve je bio TETAR – pokreta, igre, mizanscena, scenografskih rešenja, muzika, slike….Tako je i u ovoj predstavi koja, doduše ima mnogo teksta – kao uobičajeno govorno pozorište – reditelj DOREŽIRAO kompletan svet teataraskih izražajnih sredstava, a u saradnji sa glumcima – od kojih je dobio neočekivane energetske naboje i lakoću razigranih asocijacija – stvorio je složen i, nadasve, duhovit komični milje savremenog kosmosa i kulture preispitivanja – osnovnih postulata moralnog i duhovnog standarda, ali i fizičkog raspona od igre do filozofije… Pozorišta je – kako je izgledalo – ovde bilo za pet predstava! More ideja, raslojeni tekst, karkteri koji su se stalno ponovo radjali u svakoj novoj sceni, tehnička izražajna sredstva za geg i za začudni preokret…sve je to preplavilo scenu i gledalište znanjem i talentom, idejnom raznovrsnošću i visokom školom glume, sa mnogo stvaralačke energije i požrtvovanja, uz stalnu stilsku prisebnost i pažnju svih učesnika.

ROBOTIZOVANI LJUBIMCI
Predstava se igra u duhovitom dekoru Marije Kalabić. Scena predstavlja dva mala dvorišta od kojih se u jednom nalazi i kuća, a u drugom su samo razgranate visoke biljke iz dalekih zemalja. Na zadnjem scenskom zidu je ekran, na kojem se neprestano projektuje nebo – tu je dan i noć, tu je sunčano, ili kišno nebo, ili beli ili crni oblaci, zvezde i munje…a na travnatom podu dominira jedan mali ROBOT – telediririgovana kosilica koja još i govori – objašnjava svoje prisustvo i tumači druge odnose. U drugom dvorištu, preko ograde, u susedstvu – pored domaćice živi i jedan krajnje radoznali lutka-pas, koji takodje, ne samo što stalno laje i gricka svakoga koga dohvati, nego – naravo, GOVORI, ali samo kad se njemu prohte! Likovi su naizgled, sasvim obične osobe, sa sitnim ljubavno-statusnim problemima.Teže ljubavi, braku, sigurnosti, uspehu, sreći i budućnosti. Ali – KAKO oni ispunjavaju te svoje težnje – tu sad počinje PRAVI teatar! U maloj periferijskoj kućici, na polovine scene, živi dvoje naizgled zaljubljenih – simpatični ali nesigurni mladić Pal i njegova devojka – razigrana i vesela ljubiteljka života – Vera. E, sad – Pal je napravio grešku – spavao je sa nekom drugom devojkom i – još gore – PRIZNAO je, u svojoj naivnosti, prevaru svojoj inače obožavanoj devojci! I tu nastaju problemi – kao da počinje proces nezadrživih padanja poredjanih domina – sve razne spletke se dese i to se razigra i isprevrće na sto načina!…Ovo dvoje zaljubljenih i nemogućih partnera, izvrsno igraju – Imre Elrik Mikeš i mlada Kristina Vago. Njega sam gledao u desetak predstava, ali – priznajem, ovoliki njegov talenat i sposobnosti da na sceni bude toliko bogat i srčan u izrazu – a praktično, nema scene bez njega u komadu – nisam do sad video! On je bio kukavica i hrabar, spretan i trapav, naivan i pronicljiv, rasplakan i razuzdan, veseo i očajan, ushićen i spreman na samoubistvo! I u svemu je bio više nego ubedljiv! To je bilo njegovo veče! Bravo! Naravno – sve to ne bi moglo da se uradi bez neposredne partnerke – Vere – Kristine Vago, koja ga je kinjla i volela, bežala od njega, terala ga od sebe, vraćala mu preljubu, kažnjavala ga i privlačila, kajala se i ponižavala…da bi se na kraju, kao u svakoj pravoj komediji – ponovo vratili jedno dugome, živeli dugo i srećno for ever after!

Image00003

RAZIGRANO I UBEDLJIVO

I ostali glumci igrali su na najvišem nivou – duhovito, slobodno, maštovito i ubedljivo. Komšinica sa psom, koja se na kraju i sama srećno uda i izrodi petoro šestoro dece, bila je odlična i pribrana Kinga Mezei, kao Tetka Babi Džina. Geza – prijatelj komšije Pala i horski pevač koji živi sa majkom, a ipak se oženi dotičnom komšinicom – bio je neobuzdani i sasvim komedijski nadahnut apsurdom i slepstikom, Gabor Mesaroš. Uljez u njihove živote – neki čudni stanovnik, ko zna kog sveta i veka – prorok i iscelitelj – ljubavnik i inspirator novih ideja – izvesni Šahaš – bio je odličnio mladi glumac, još uvek student, Boris Kučov. On je prikazao veštine modernog tetara – lakoću i raznovrsnost izraza, brzinu prelaska iz situacije u situaciju, ubedljivost i pokretljivost, uz istovremeno osećanje za stil i za ritam, koji odgovara partnerima. Kostimograf Marina Sremec dala je sve od sebe da ove začudne karaktere odene i razgoliti duhovito i zasmejavajuće. Njenim radom je dovršena izvrsna i funkcionalna, pozorišna, razigrana likovnost i time je zaokružena ova scenska igrarija neobičnih savremenih sredstava.
Ovim pozorišnim poduhvatom Kostolanji Deže Pozorište je dokazalo izvanrdnu vitalnost – izbor reditelja i pisca, saradnika i glumaca – kompletna energija produkcije i visok ukus, kao i razigrana mašta – sve je to pokazalo da teatar u tmurna vremena ne mora da bude plitak i dosadan – kako smo se već navikli da ga gledamo na scenama Beograda i Srbije!…Ovo je zapravo bio POZORIŠNI PRAZNIK – mašte, znanja, veštine, talenta, pronicljivosti i životne i kreativne enrgije! Bravo – čestitam – SVAKA ČAST!

 

Goran Cvetković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.