Igor Svrdlin: IZBUBLJENI POGLED

Filed under: 2014,afirmator,broj-25-april-2014,sf / horor |

blind_mans_buff_credit_velvet_android_240_highOvog jutra sve mi smrdi na neku zagorjelu džezvu. Mlijeko se usmrdilo kao onda kad mi je prvi put prekipilo. Tada se šerpa sjedinila sa šporetom, pola komšiluka je došlo da pomogne, a ja sam se smijao kao lud.

Bacivši pogled kroz prozor, izgubio sam ga, negdje u daljini i više se nikad nije vratio. Ne mogu ni pisati kad nemam pogled, ne mogu misliti, ne mogu ništa. Mora mi se vratiti. Odlučio sam mu napisati pismo i dati ga prvom golubu visokoletaču da ga pokuša naći i da mu preda pismo.

Dragi moj pogledu,

pišem ti u nadi da ćeš mi se vratiti, a ja obećavam da te više nikad neću bacati tek onako, na neku guzatu ili sisatu, ili uz tebe bacati neki zluradi komentar na prolaznike ili ne daj Bože političare, a ujedno ti obećavam da će moji pogledi u buduće biti apsolutno saglasni sa tobom. Ovaj golub je dobar, od onog malog preko puta, nadam se da će uspjeti da te pronađe.

Srdačno

               Tvoj!

Još mi sve smrdi na mlijeko… Kakav smrad!  Ljudi obično griješe kad govore o mirisima…

Oko 90% mirisa su u suštini smradovi. Ali ruku na srce, teško je zamisliti situaciju u kojoj sin govori majci: joj,super ti smrdi ovaj kolač. A kolač zaista smrdi, ali ljudi su čudo, koliko su zabrazdali u laž i neiskrenost…

Jutros mi onaj mali preko puta reče da je golub pronađen mrtav, izgleda da mu je Laska došla glave. Pitao sam ga da li je kod goluba našao pismo, a mali mi reče da od njega ništa ostalo nije, pa samim tim ni pismo.

Sad sam u dilemi… Da li je golub prvo predao pismo, pa onda poginuo ili je Laska preuzela pismo?! Laska je dobra keruša, moguće je da je pismo kod nje. Ne mogu vam reći šta mislim o svemu ovome, jer je mišljenje usko povezano sa pogledom, a moj pogled je u bjekstvu…

Nije ni važno da li su ljudi neiskreni. Važnost treba dati pravim vrijednostima, onim stvarima koje ni sami ne razumijemo, pa čak nismo ni sigurni da li postoje. Evo jednog primjera prave vrijednosti. Svi ste vi čuli za vještačko oko, ali da li ste sigurni da ono postoji? Vještačko oko ne obavlja svoju vitalnu funkciju (pomoću njega ne možemo vidjeti) i samim tim i ne postoji. Dolazimo do zaključka da je prava vrijednost kliker. Kliker takođe ne može biti oko, ali može vršiti istu funkciju  kao vještačko oko.

Lasku udario autobus! Ni kod nje nije pronađeno pismo… Mora da ga je vozač ukrao. Ako se moj pogled vrati vozaču, onda sam trajno izgubio i moj pogled na svijet, na ljude oko mene, a i sebe sam izgubio… Ako moj pogled greškom dođe kod vozača, vozač će progledati mojim pogledom i postati ja… Ali, ko ću onda ja biti?! KO??!

Džaba sva moja priča o pravim vrijednostima kad ovaj smrad namjerava da me uguši. Pa dokle više? Dokle? Komšinica kuca na vrata. Još se usuđuje da me pita je l’ to meni mlijeko prekipilo. Nema mi druge nego da udavim vješticu. Moje prvo ubistvo. Kažu da je ono najteže, a meni i nije baš teško palo. Ona će mene provocirati,  još na mom ognjištu, na mom kućnom pragu!

Autobus se skotrljao u nekakav ambis, čekam izvještaj o broju poginulih i ranjenih, u nadi da je onaj vozač nastradao. Tako je najbolje. Mom pogledu će biti sužen izbor i onda će se meni vratiti, valjda! Nikako da jave spisak nastradalih. Vjerovatno neće zbog rodbine, da se ne sekiraju ljudi.

Zlo je oduvijek bitisalo, a rijetko je bilo osuđivano. Zbog toga ono toliko i opstaje. Ako sam zao, moje šanse za ulazak u počasnu ložu rapidno rastu. A okolina će vidjeti u meni moć, istu onakvu moć koju je okupljena masa vidjela u Pontiju Pilatu. Istu onu moć koju je uživao Hitler. Hitler, kojem zamjeram mnogo, a istovremeno ga i pravdam, jer je bio istinski ostrašćen. Vjerovao je. Danas toga nema. Postoji samo praznina i mi u njoj. Onakvi ili ovakvi, desni ili lijevi, crni ili bijeli… Sve je viđeno, živimo u rimejku rimejkovog rimejka. Sve znamo, a ipak padamo. Šta je to što nas tjera da srljamo? Ko nas je ubjedio da je najbolje da ništa ne vidimo? One jebene statuice sa majmunima? Ona fora od koje mi se povraća? Što vidim i čujem, nikom ne govorim?!? Dođoše nam majmuni glave…

Mnogi se nasekiraše. Prvo su se dobro nasekirali, pa su onda počeli padati u nesvijest. Pa onda kad su došli sebi, opet se nasekirali. I ja se počeh osjećati nasekirano, valjda ta nasekirana atmosfera pređe na mene, a bez da me iko dirnuo i rekao: ŠUGA! Kad sam se smirio, opet se nasekirah. Nikako da jave za onog vozača, je l’ poginuo ili nije?! Objaviše spisak preko 400-500 stradalih, a nigdje vozača… Velik neki autobus. Au, pa to nije bio autobus, to je bio omanji soliter. Pa zašto prave autobuse na 13 spratova? Nije to normalno. Kao da je malo 50-60 nastradalih u slučaju prevrtanja starog, normalnog autobusa, oni postavili zgradu na točkove, pa sad moram čekati konačni spisak stradalih, pogled je u pitanju… A samim tim i ugled, i um, i… sve!

Policija na vratima. Nije me strah, samo neki glupi osjećaj da je onaj smrad prekipjelog mlijeka ušao u moj organizam… SLOBODNO, rekoh im, a oni će meni ŠTA SLOBODNO?! NIŠTA NIJE SLOBODNO! JESI LI TI NEKI REVOLUCIONAR, SLOBODARSKOG DUHA?!  Ponudih im kafu, a oni meni pendrek. I tako više puta. Kad smo se počastili, oni mene pendrecima, ja njih kafom, koja je ostala neispijena, rekoše mi da su došli zbog nekakve krađe struje. Onu komšinicu niko i ne spominje. Najveći među njima ničim izazvan pade u duboku nesvijest, poče krkljati, pljuvati krv i ostatke doručka, čini mi se da je neki burek u pitanju. Kolege skočiše, pogledaše se, i ubrzano potegoše službene pištolje. GOTOV SAM, pomislih, ovo je kraj. Tri naoružana policajca, a ja sam… Odjednom, jedan od policajaca reče: SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE. To reče, i kao pod komandom, upucaše se sva trojica. Prava solidarnost, musketarsko drugarstvo. Samo, šta ja imam od toga, osim četiri nova leša u mom stanu?!

Nema od mog pogleda ništa, ja sam ljuštura svoga bivšeg ja! Sve sam pokušao, ali ne ide. Ostaje mi nada da je moj pogled poginuo u toj saobraćajnoj nesreći. Moj pogled je odnio mnoge žrtve, goluba, Lasku, a možda i ukupni broj žrtava one nesreće ide na dušu mog pogleda. Njemu je najpametnije da je i on poginuo, bolje to nego da mu sude za silna ubistva… Da li sam ja odgovoran za postupke mog odbjeglog pogleda? Da li se krivično pravo uopšte bavilo ovom problematikom, i kako se to tretira sudski?! Uostalom, ne brinem, ionako sam izgubljen čovjek, može se reći, mrtav. Šta ja mogu pružiti ovom svijetu kad nemam pogled, nemam mišljenje, nemam baš ništa. Doduše, sad sam idealan profil političara, pa ako baš zagusti, odoh u parlament. Poslije dugo vremena, neko zvoni… Možda je to moj pogled, otvaram vrata, neki starac u crnom fraku, sa nekom kovertom u ruci. ČAST NAM JE DA VAS POZOVEMO NA POZORIŠNU PREDSTAVU KOJA SE DEŠAVA UPRAVO SADA, POŽURITE. To reče, dade mi onu kovertu i nestade. Žurim, ubrzano se sređujem, oblačim odijelo i trčim da stignem na predstavu. Utrčavam u pozorište, portir mi reče da požurim, samo što nije kraj. Ulazim u prepunu salu, u publici su meni poznati i dragi ljudi, srećni su. Upućuju me na mjesto koje je namijenjeno meni, počasno mjesto. Sjeo sam, na sceni mnogo leševa, mrtvi policajci, na samom ulazu, na vratima je jedna mrtva žena, smrad prekipjelog mlijeka… Pa to sam ja, to je moj stan! Zavjesa se zatvara, aplauz, bis, KRAJ! Prodorna bjelina, put u nepoznato. Doktor je konstatovao smrt!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.