Homage to Catalonia

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,putopis |

   Kako nazvati ovaj članak ako ne ovako, po delu Georgea Orwella, španskog borca? Katalonija je zemlja koja se, ugneždena ili pritsnuta (zavisi kako želite da gledate) između stare Kastilje i Francuske, vekovima, nekad mačem nekad knjigom borila za svoj jezik i identitet koji u sebi ima i nečeg latinskog i hispanskog i francuskog i, naravno, nečeg svojstvenog isključivo njenim stanovnicima. Na ovom tlu su se rađala dela Pikasa i Dalija, na ovom tlu je izdisala španska Republika, na ovom mestu su umrle brojne levičarske iluzije Orwella, Kišovog Goulda Verskojlsa i junaka filma Kena Loacha „Za zemlju i slobodu“.  Na ovom tlu možete osetiti toliko različitih ukusa, mirisa, zagledati se u katalonsko nebo bez oblačka ali, ako vam nije do toga, možete se jednostavno skotrljati do Lloret del Mara ili, njegovog starijeg i manje poznatog parnjaka, Tosa del Mara i potonuti u talase krcate turistima.No, hajdemo manje poznatim stazama.
MEDA SA KAJLOM
Zamislite da se vozite po površini Meseca iznad koje je neko stavio čador od katalonskog neba. E, tako vam izgleda put za Cap De Creus, najistočniju tačku Espanje. Sazdan od vulkanskog kamena, ceo kraj, taman i hrapav, idealan je za snimanje SF- filmova. A vremena za razmišljanje imate napretek dok vijugate ka ovom rtu, udaljenom dvadesetak kilometara od francuske granice. A zašto imate vremena? Katalonija je mala (32 hiljade kvadratnih kilometara) i nema mnogo stanovnika (7,5 miliona) a putevi su uglavnom dobri i prohodni. Uglavnom, rekoh, jerbo je ovaj putić uzak a maksimalna brzina je 20km/h. A onda, nakon kilometara pustoši u kojoj kao da života nema, iznikne vam pred očima beli svetionik a zatim pukne pogled na  more od mastila. Priđete litici i bacite pogled naniže. Sto metara ispod vas su zlatne plaže u minijaturnim lagunama okruženim oštrim stenjem. Voda je tamo plavkasto zelenkasta i zove vas da skočite u nju. Evo, nekoliko ljudi se već izležava na srpu od zlatnog peska. Ili je možda bolje da odete do lokalne taverne, uskom, kozijom stazicom iznad litice i naručite, recimo, galješku rakiju. I neke tapase, popularno meze. Budite strpljivi i kad vam više nego jednom kažu „vale, vale“. I, mala napomena „mućas grasijas“ je okej ali je katalonsko (katalan) „moltes merses“ muj nehor, tj. mnogo bolje.
Nedaleko od Cap de Creusa ( znam, počeo sam putešestvije unazad ali tako je možda bolje) nalazi se fensi turističko mestašce, Cadaques a do njega danas možda još poznatije, nekad no way fancy mestašce, Port Lligat. U ovom ribarskom seocetu je slavni Dali zidao kuću više decenija, onako, natenane, faraonski. Hteo je da pobegne od fenseraja Cadaquesa ali da mu, opet, bude dovoljno blizu e da bi slavna holivudska imena mogla da mu dolaze na hodočašće. Srž njegove vile je kućica koju je kupio od lokalne seljanke.Imitirajući formu španske ribarske kuće Dali je dozidavao prostoriju za prostorijom. A enterijer je posebna priča. Primera radi:banete unutra, nepripremljeni, a u pretsoblju vas čeka polarni meca sa katalonskom kapom, zlatnim lancem oko vrata i musketom u šapama. Nikli su tu i atelje, spavaća soba, čudna meditativna soba crvenkastih zidova u kojoj vam, zbog čudne akustike, pucka glas, velike terase ukrašene gigantskim robotskim glavama, jajima, kavezi za cvrčke na zidovima, Hristom napravljenim od komada rasklimanih i zarđalih mašina, zidni kolaži sa slikama: Dali sa Hičkokom, Dali sa Kirkom Douglasom (pričalo se da mu je Gala Dali ukrala novčanik kad ih je posetio  u Port Lligatu), Dali sa Gregory Peckom, Dali sa Alice Cooperom (njegovim omiljenim rokerom), Dali sa „Kaudiljom“tj. fašističkim generalom Frankom… Prisetim se Orwellove rečenica: „Ne treba smetnuti s uma da je Dali je genijalan umetnik ali i odvratno ljudsko biće“. I, ne, ne mislim pritom na njegov bazen u obliku falusa ili sve one ludosti koje je izvodio na svom tronu sačinjenom od „Pirelli“ elemenata.
Kad su se, početkom osamdesetih, razveli maestro i njegova muza, eks gospođa Dali se preselila u Pubol, u dvorac podignut u 11.veku. Podrazumeva se da je, uprkos razdvojenosti tandema umetnik-mešetarka/muza, i ovaj dom u Dalijevom maniru – vrt je, primera radi, ukrašen skulpturama slonova sa nogama insekata, zaštitnim znakom Dalijevih slika. Ne zaboravimo ni providne stolove ispod kojih se vidi sprat ispod prostorije u kojoj se nalazite, tačnijeleđa belog prepariranog konja. I svuda cveće, mnogo sparušenog cveća. Tu i tamo je neka kičasta sličica sa anđelima čuvarima otprintana u nekoj štampariji katoličke crkve krajem 19. veka. A onda, pored nje, lepa ruska ikona stara najmanje dve stotine godina. Kontrast velike umetnosti i kiča, mirisa cveća i nekog pritajenog zadaha koji se oseća u vazduhu.
RAUŠA I SIJESTA
Vrluda se putićem, uz pratnju duge kolone francuskih bajkera.S leve i desne strane su predivna brda od jarko oker i sitne, crne zemlje,  na kojima, raspoređena po terasama, rastu maslinova stabla. Vazduh postaje teži i zagušljiviji kako napredujemo prema unutrašnjosti zemlje. Nestaje maestral. Dobro bi nam došla tramontana, tvrdoglava vetruština koja je izluđivala i inspirisala Dalija. On je, kao i brojni Katalonci, tvrdio da od nje ima „raušu“ neku vrstu smetenosti pomešane sa nespavanjem i ludilom u najavi. Pravac- Figeras, maestrov rodni grad. Sve što može da se nazove po Daliju nosi njegov brend. Da je živ Dali bi, kao veliki ljubitelj novca i brendiranja, bio oduševljen. Možda bi bio i pomalo uvređen s obzirom da u Dalijevom muzeju turisti ubacuju evrocente i čekaju da se pred njima razapne malo parče platna na kojem je nacrtan raspeti Hrist. Nema komentara. Niko se ne čudi toj instalaciji niti razume da je, za manju sumu od Judine, počinio, metaforički gledano, veliki greh. Značenje je sekundarno ali je biti ovde glavno. Retko ko zagleda u uho čuvene „Glavu Mae West“. Napominjem – Dali je voleo da posmatra turiste koji su razgledali njegova dela. Obično sa bezbedne udaljenosti, sakriven. Ko zna, možda ovo i nije muzej koji je posvetio svom delu već muzej u kojem se, a Dalijevog zadovoljstva radi, izlažu turisti.
GAUDIJEV GRAD
Barselona je već grad koji, može se reći, pripada Dalijevoj suprotnosti – arhitekti Gaudiju. Ovo je živa varoš, u kojoj je vazduh težak, vreo, topao, u njemu osećate miris mora pomešan sa mirisom paradjza, peciva, smoga i ne male količine smeća s obzirom da se smeće, u osam uveče, iznosi na ulice jer su previše uske za kontejnere. Ako je neka uteha, naviknete se brzo na taj „gradski šmek“. Barselona je grad stare idobro očuvane arhitekture. Neke od zgrada u kojima žive njegovi stanovnici bi kod nas bile proglašene muzejima. Npr.: boravio sam nekoliko dana u zgradi starijoj od dva veka.I,eto, niej se srušila. A sad nešto o umetnosti…
Neobičan je osećaj kad stupite u njegovu katedralu Sagrada familia – koliko god da ste bili fascinirani gargojlima, vitezovima, biblijskim scenama, stotinama i hiljadama detalja na njenoj fasadi, visinom i elegancijom tornjeva koji su me podsetili na one koje sam, kao dečak, na plaži pravio od peska pomešanog s vodom, toliko ste sad zatečeni Hristom koji lebdi iznad vaših glava i slikama jevanđelista na bojenom staklu koji, pomalo, podsećaju na neku lasvegasku egzibiciju. Veliki arhitekta je u enterijer uneo elemente koji su na granici između umetnosti i kiča, crkvenog i narodskog. A možda, zapravo, i nema granice. I, jedna mala napomena – pažljivo dok se penjete stepenicama do vrha katedrale- ograde nema a jedna pogled naniže, prema spiralnim stepenicama ispod vas, stvara utisa kao da ste zatočeni u skeletu ogromne školjke. A onda Gaudijeva Casa Battlo – po meni, dom u kojem bih želeo da se skućim za sva vremena. Samo da nije muzej. Za mene, čoveka odraslog u kockastim zgradama iz socrealističkog perioda, zgrada u kojoj je sve oblo, ovalno, prožeto prirodnom svetlošću a fasada pokrivena raznobojnim morskim ukrasima, u kojoj prolazi, atrijumi, terase, povezuju a ne razdvajaju ljude, ovo je arhitektonska “miravilja“ o kojoj danas možemo, vek kasnije, samo da sanjamo. Čak i neke banalne, naizlged nevažne sitnice, su odlično rešene-kvake prozora savršeno prianjaju uz vašu ruku. Lift prolazi kroz srce zgrade i providan je tako da, ako se slučajno zaglavi, ukućani mogu brzo da vam priskoče u pomoć. Oni koji žive u neboderima znaju koliko je to bitno.
Park Guell je „must“ za sve Gaudijeve fanove ali i one kojima je stalo do opuštajuće šetnje, kombinacija raskošnog mediteranskog rastinja, antičke, pećinske i elemenata kritske umetnosti. Greh bi bio ne spomenuti trg Espanja sa slavnim muzičkim fontanama (rade od 9 uveče), raskošni park Citadela  te Muzej Pabla Picasa (s akcentom na fazu do 1920-ih). Obiđite obavezno i Nacionalni muzej Katalonije te Fundacio Juan Miro na Montjuicu ili Jevrejskom brdu. I čuveno brdo Tibidabo, barselonski pandan našoj Avali,dopisujem gas spisku.Obiđite ga –i  u moje ime- ja nisam stigao. Tu su i Gotska četvrt za ljubitelje starih crkava i rimske arhitekture, zatim Placa George Orwell i, ako vam se baš brčka, plaža Barcelonetta.
„PAPA“ U KAFEU „ZURICH“
Ko od Katalonije očekuje izlaske i zabavu neće se prevariti. Za ljubitelje rok i indi zvuka je najbolja četvt Raval gde se mogu naći i lepi restorani. Mali problem je za one tanjih živaca. Naime, Raval je noću prepun prostitutki i makroa koji nude svoje usluge. Ali, s druge strane, oni nisu agresivni i , ako nastavite mirno svojim putem i ne uđete u raspravu, oni neće obratiti pažnju na vas. Barselona je, iako je bije glas da je puna džeparoša (kao i sve druge gradove koje sam obišao), bezbedna koliko i centar Beograda noću. Dakle, zaboravite na paranoju i posetite „Manchester pub“ gde je do skora dominirala statua Beza iz „Happy Mondaysa“ ili „Marsellu“- umetnički lokal u kojem namerno ne brišu paučinu koja se tu taloži od 1820-ih kad je otvoren uz veselo zveckanje prvih ispijenih čašica apsinta u Barseloni.  Restoran „Els 4 gats“ najtoplije preporučujem i kao mesto s lepom hranom i tursitičku lokaciju s obzirom da je legendarno okupljalište Picasa i brojnih barselonskih slikara. A posle – ravac Placa Catalunya na pićence u čast Hemingwaya koji je provodio dane u baru „Zurich“. Šetnja po  dokovima a zatrim, recimo, liftom do vrha Kolumbovog spomenika. Iskreno, la Ramblu, neku verziju  Knez Mihajlove možete i preskočiti. Mnogo tezgi, premnogo ljudi, a ulica je prekratka.Probajte i sledeće:  špansku šunku, šampanjac „cava“ (razlikuje se od francuskog po tome što se pravi u Kataloniji), „torres“ cognac, baskijska jabukovača, tropske voćke sočnih imena: guanabana, papaya, maracuya, chirimoya na velikoj gradskoj pijaci, La Bokeriji. Eto, od mene za sad, dosta. I, mali savet – turističke agencije ne mogu da obezbede obilazak svih ovih mesta u jednoj turi. Ali, ako uradite u privatnoj režiji, imate velike šanse da doživite i vidite mnogo više nego  yours truly.

Aleksandar Novaković

O autoru:Rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar (Filozofski fakultet, Beograd) i dramaturg (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd). Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studija pozorišta. Trenutno radi na svom doktoratu iz oblasti studija pozorišta.

Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi ( Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004) Aladinova čarobna lampa (2007, Pinokio) i Naš čovjek (omnibus, koautor) Hercegnovsko pozorište (2008). Zbirke drama: Bliskost( Svetozar Marković, Zaječar 2006) i Posle Utopije (KCR Kraljevo, 2009) . Romani: Glečer (Dereta, 2007), Keltska priča ( Mali Nemo, 2008), Dva u jednom ( Mali Nemo, 2009) i Vođa (VBZ, 2010).

Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti (Matica srpska, 1998) i Neće moći (Alma, 2006). Teatrološke studije: Kako je Tito razbijao “ Tikve“ (Narodna knjiga, 2005), Slomljeno slovensko ogledalo (Mali Nemo, 2010). Otkupljen mu je scenario za kratki film „Killing Moon“ (2009) na konkursu za „Beogradski omnibus“.

Dobitnik je nagrade Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druge nagrade Radio-Beograda za radio-dramu (2003), Vibove nagrade (2001) i Zlatne kacige (1997),aforizmi, nagrade za najbolji domaći tekst za lutkarsko pozorište (Novi Sad, 2007) i nagrade Mali Nemo za roman (2008). Dobitnik je teatrološke stipendije John McGrath, Edinburgh, UK (2007). Dobitnik je regionalne VBZ nagrade 2010. godine za najbolji roman napisan na hrvatskom, bošnjačkom, crnogorskom ili srpskom jeziku.

Objavljivao je i objavljuje kako književne tako i stručne tekstove te prikaze u časopisima i listovima: Danas, Koraci, Booksa, Treći trg, Beton, URB, Reč, Male novine, ETNA, Braničevo, Kvartal, Znak, Polja, Gradina…. Svirao je gitaru i komponovao autorske numere u dva rok benda (South Park Team, Skribomani).Trenutno radi na solo projektima pod pseudonimima Billy Pilgrim i Alex Brutalis.

Kontakt:

www.myspace.com/aleksandarnovakovicworks

www.myspace.com/billypilgrimbg

http://www.myspace.com/575449616

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.