HIMNA ZA MRTVU ZEMLJU – Intervju sa Jelenom Radovanović

Filed under: afirmator,broj-34-januar-2015,interview review,intervju,poezija i proza |

SInneo +28013120811500(Jelena Radovanović, Otvoreni prelomi, biblioteka Razbor, Bor, 2012.)

I: Tvoja zbirka pesama počinje prologom u vidu pesme naslovljene Pakao poezije. Formalno, to je pesma-katalog, i sastoji se od vrlo duhovitih stihova (nabrajanja) šta se sve moglo uraditi (od protezanja nogu, do spremanja slatkog od opalih trešanja) a završava se stihovima: i sve bi bilo bolje/ osim da u ovom pustom ćošku/ okapavam nad dve reči/ danima. U ovoj pesmi nazire se tvoj kredo: pre svega, velika posvećenost (naravno da ne nasedam na tezu da je za pesnikinju obavljanje bilo kog posla uporedivo i zamenjivo sa pisanjem :), bez obzira na muke koje na tom putu čekaju) koja rezultuje britkim i preciznim jezikom i jezičkim slikama bilo da je u pitanju tvoja poezija ili prevedena (kasnije ćemo razgovarati i o jednoj pesnikinji koja je za mene bila pravo otkrovenje a čiji si prevedeni izbor pesama nedavno priredila – Maši Kaleko) ali takođe demonstrira i jedno, rekla bih, učestalo pesničko sredstvo a to je upravo katalog (u ovoj zbirci ima još pesama-kataloga). Da li bi mi mogla reći nešto više o tvom odnosu prema jeziku u poeziji i inače, budući da si i prevoditeljka (završila studije anglistike), ali i s obzirom na specifične okolnosti i tvoj život u Nemačkoj a to uvek znači i izvesnu promenu odnosa sa samim maternjim jezikom. Kada se govori o „domovini“ i „iseljenicima“ nema se uvek u vidu upravo taj odnos sa jezikom i prema jeziku, ma koliko ovo delovalo banalno, svesni smo da za osobu koja se bavi pisanjem i nije (bez obzira na učestalu komunikaciju i kontakt sa maternjim jezikom omogućen savremenim tehnologijama). Da li pišeš i na nemačkom jeziku? Šta se u tvom odnosu prema srpskohrvatskom jeziku promenilo, odnosno jesi li svesna tog odmaka u trenutku kada sedneš i počneš da pišeš/ prevodiš? Ne mislim pri tom da taj odmak spotiče, verujem upravo da ume da nagradi jednom novom vizijom i doživljajem, možda katkad obojenom i izvesnom „nostalgijom“…

 

J: Neću reći, verujem, ništa originalno, ako kažem da je jezik emigrantima jedini stabilan zavičaj. Jezik je onaj destilat identiteta koji preostaje onda kad država, zemlja ili nacija to iz raznih razloga prestanu da budu. Slučaj postjugoslovenske dijaspore je dodatno specifičan i sigurno obojen tom nostalgijom koju pominješ. Naša dijaspora su ljudi konfuznih identiteta, zbunjeni apatridi. Ta jugonostalgija nije samo neko cmoljavo–sentimentalno čuvanje Jugoslavije kroz muziku, filmove i sve njene artefakte i ambleme već se očituje kao potreba da se u inostranstvu sačuva najbolji deo našeg ličnog identiteta, mladost u Jugoslaviji, duh tog vremena. To bi možda bilo i jedno moguće objašnjenje zašto se ljudi sa prostora bivše Jugoslavije u inostranstvu tako lako umrežavaju bez obzira na teritorijalno ili nacionalno poreklo. Mislim da je jezik tu ključan. U inostranstvu shvatimo da je jezik cement koji nas je uvek povezivao bez obzira na sitne razlike u običajima, religiji i mentalitetu i taj čuveni narcizam malih razlika. Primetila sam da se većina onih koji su odlazili u jeku ratova devedesetih ili pre toga još uvek nose u sebi Jugoslaviju kao zavičajni entitet i imaju problem da se identifikuju sa svojim nacionalnim identitetom, bilo da nisu vaspitavani u nacionalnom duhu, bilo da zbog svega što nam se dešavalo imaju otpor prema naciji kao detonatoru nacionalizma koji je zakotrljao svo zlo. Ili se prosto nađu u oba polja, pa su deklarativno Srbi, Hrvati, Bosanci, ali se ne odriču ni šireg jugoslovenskog identiteta, koliko on prividno bio jalov. To je kao neka zabetonirana, nekrofilska nostalgija za zemljom koja u političkom smislu više ne postoji, ali vi se svejedno još uvek niste odrekli pripadnosti tom duhu vremena, jer je to ono što vas je obeležilo u godinama detinjstva i mladosti i bespovratno (da ne kažem beznadežno) oformilo. U tom smislu ja jugoslovenski identitet doživljavam kao progresivnu preteču one nadnacionalnosti ili transnacionalnosti na kojoj insistriraju pisci postkolonijalne anglosaksonske književnosti, koji u ovako složenom svetu više ne mogu da se identifikuju (samo) sa etničkim poreklom svojih roditelja ili zemljom svog rođenja. Ti nacionalni identiteti Balkana se posle klanice devedesetih među emigrantima često doživljavaju kao nešto klaustrofobično, neki korset uma. U tom smislu i bekstvo u jezik kao jedini mogući azil. Zato ne pišem ni na engleskom ni na nemačkom već isključivo na srpskom, pa onda eventualno prevodim svoju pesmu. Oduvek mi se činilo da treba pisati samo na onom jeziku na kome smo u stanju da se najbolje emotivno izrazimo. To je uvek maternji jezik, koliko god da dobro vladamo nekim stranim jezikom. Ukoliko neko ima dva maternja jezika, to je neslućeno unutrašnje bogatstvo. Možda je i to nabrajanje i katalogizacija koju pominješ u mojim pesmama nekakav podsvesni pokušaj sistematizacije reči u privatnom mentalnom rečniku, potrebe da se iz sećanja prizovu i sačuvaju sve reči maternjeg jezika koje su mi potrebne da bih artikulisala ono što hoću. To je primarna potreba da nešto pohranjujemo da bismo ga sačuvali kao deo sebe. Kao što pohranjujemo artefakte identiteta u lične riznice, u male «sisteme» – fotografije, dnevnike, suvenire sa putovanja, kuvarske recepte, knjige.

 

I: Prvi ciklus pesama simboločno i nosi naziv Apatria. Od pesme Emigrant koja govori o „odlasku kući na istok“ i povratku u staru sobu kao „u zaštićenu matericu“: „U popodne u septembru/ spusti žaluzine tek/ da sunce nacrta rešetke po zidu/ u toj ćeliji sreće/ gleda ples paukova/ sluša krckanje plakara/ tišinu prašine/ sklupča se u muk/ rasprostre te mirise po sećanju/ kao šarenu ponjavu“, preko pesme Mediteran, mediteran, te obraćanja prijateljima (Prijateljima, iz emigracije) čija svaka strofa počinje invokativnim gde (ste bili) koja vrvi efektnim slikama i metaforama („sa bunarom u grudnom košu, „gazila sam strancima senke“, „seckale su me sitno/ makaze straha na tanke rese) a čiji završetak neodoljivo podseća na pesmu En Sekston Ana koja je bila luda, sve vreme vešto uspevaš da balansiraš baratajući snažnim slikama ali nikad ne skliznuvšti u patos za šta smatram da je najveća opasnost kada je pesma obojena melanholijom i nostalgijom. Da li to dolazi vremenom uz zrelost koju evidentno poseduješ?

J: Ne mislim da je to došlo vremenom sa takozvanom zrelošću nego mi je to od početka bila neka vrsta programa ili zadatka – kako kroz reči artikulisati duh i osećajnost, a ne srozati se u patetiku i artizam. Jedna od prvih knjiga pesama koja mi je još u detinjstvu došla u ruke bile su Preverove Pesme i mislim da me ta poezija trajno obeležila. Nije bilo velike tajne – to je u to vreme bila poezija koja mi je bila razumljiva i duhovita. Bilo je to za mene otkrovenje vrhunskog stila koji se čak ni ne trudi da to bude. Kako to, pitala sam se kasnije, takva zapanjujuća jednostavnost bez suvišne upotrebe prideva, ta prividna običnost koja otkriva enigmu u prostim stvarima života, taj antielitizam, revolucionarnost, pevanje o neprivilegovanima, pikasovsko oneobičavanje svakodnevnih stvari, pevanje o čulnosti i osećajnosti krajnje svedenim verbalnim sredstvima – sav taj njegov poetski imaginarijum mi je u trenutku bio fascinantan. Svesti poeziju na jednostavnost, na suštinu, skinuti je sa akademskog trona elitizma, osloboditi je fraziranja, intelektualiziranja i snobovske hermetičnosti i učiniti je razumljivom za svakog, na način na koji sve proste istine, u maniru Biblije, treba da budu razumljive svakom. I pored sve te jednostavnosti postići taj eros stiha, čulnost i zavodljivost koju u našem pesništvu poseduje možda jedino Drainac, a koja retko ili nikad sklizne u patetiku.

 

I: Pesma Apatria u kojoj svaka strofa počinje pitanjem Dokle predstavlja tvoj dijalog sa „domovinom“ i ona donosi još jednu osobenost tvoje poezije a to je izvestan „svađalački“ ton, lucidan poziv na verbalni duel. Posebno je upečatljiva druga strofa i personifikacija zemlje kroz koju provejava i asocijacija na svađu majke i kći: „Dokle drčna zemljo/ klošarko dronjava/ majko prgavog plemena nerazumnog/ ofucala si se do rita/ deca tvoja su te zapustila/ ili napustila/ baro jadna i prljava/ u mulju ratova/ pirane odgojila si krvožedne/ da mesom ih svojim hraniš“. U pesmi kojom se završava ciklus Veče u Vankuveru, 29. novembra pominju se „u perfektu krišom živi zakopani/ neko i u prezentu“, kao i „opelo mrtvoj zemlji“, „i svi su ovde/ a niko ovde nije“. Možeš li mi reći nešto više o tom paradoksu? Šta se u Srbiji (i na Balkanu) promenilo od kada si ti otišla? Kakav je tvoj pogled danas, šta jasnije vidiš kao neko ko ima privilegiju ali i teret pogleda „izvan“?

J: Taj pogled je, kako si lepo rekla, i privilegija i teret, uvek neizbežno ambivalentan kao prokletstvo tamnog vilajeta. Ne mislim da ja iz inostranstva stvari na Balkanu posmatram drugačije, možda samo malo izoštrenije, jer imam fizičku distancu i mogućnost poređenja. Kao što sedenje u prvim redovima u bioskopu možda nudi pogled na najsitnije mane na licu glumaca, ali tek kad se fizički izmaknete otvori se jasan pogled na celo platno. Na Balkanu  u proteklih četvrt veka postoji u društveno-istorijskom, što znači neminovno i u političkom smislu, jedna kontinuirana iluzija promene, kolektivno opsenarstvo kao u mađioničarskom varijeteu koji obećava čuda neviđena, a nudi samo jeftine vašarske trikove. U kosmičkim dimenzijama je tih četvrt veka možda tek treptaj oka, iz naše bedne ljudske perspektive to je cela jedna istorijom uzburkana mladost i smena generacija koja se u međuvremenu desila. Pola nečijeg života čak. Ono što mi se stalno nameće kad je Balkan u pitanju je ona Hegelova opaska da je sve što od istorije učimo to da nas istorija ničemu ne uči. Otud valjda i taj svađalački ton, to je neka životna frustracija i nestrpljenje da stvari tamo konačno krenu na bolje.

 

I: U ciklusu Balkanoid ima jedne neobične pesme posvećene afinitetu prema afrikatima koja podseća na brzalice i razbrajalice nagomilane glasovima đ, č, ć, dž, ž, baš onim koji strancima predstavljaju pravu muku prilikom učenja srpskohrvatskog jezika a koja se zove Uzaludnost provincijskkog bunta; no, u pesmi Balkanoid poigravaš se prepoznatljivim sintagmama koje opisuju „prirodne lepote domovine“ (šljive i njive blatnjave, suve klisurine, crne šume, guste gudure, obale nostalgije pune meduza mržnje, smeće istorije, blatište prošlosti i slično). Međutim, odmah iza nje ide pesma Pauna sija decembrom koja je živopisan portret-omaž Pauni Janošević, „carici pijace“ koja je iznela sir „kakvog nema u širokoj Vlaškoj“. „dok ti mraz kroz mozak zviždi/ razdrlji Pauna grudi/ zaroza dokolenice/ od crne vune na ruže crvene/ Pauni vazda vruće/ gola joj kolena vire kvrgava kao tikve“; tako se odnos prema zemlji iz koje potičeš, ali i oblasti, dodatno usložnjava i biva uverljiviji, ne trpeći robovanje stereotipima ali se poigravajući njima, kao ni glorifikacije niti doslednost u nipodaštavanju i pasivnoagresivnoj mržnji. Druga zanimljiva pesma-portret jeste Miro od Hercegovine gde se govori i o jednom nestalom netaknutom svetu i prirodi. Ipak, odnos prema gradovima i toposima zemlje u kojoj si rođena i kojoj se vraćaš ostaju opsesivna tema. Da li grešim? S druge strane, ovaj odnos ne beži od konteksta, datih geopolitičkih i tranzicijskih koordinata, što je posebno bitno istaći, jer time dobija na dinamici, aktuelnosti i višeznačnosti čitanja i tumačenja. Posebno je jaka pesma u kojoj parodiraš tekst himne Hej Sloveni (Himna za mrtvu zemlju).

J: To će uvek ostati opsesivna tema, to je slučaj sa svima koji pišu u emigraciji. Uronjena sam svakodnevno u nemačku svakodnevicu i kulturu, ali dobro shvatam da je Balkan i sve što nam se dešava «kod kuće» moja glavna tema. Džejms Džojs (bez namere da se poredim sa dotičnom veličinom) je možda najbolja paradigma te emigrantske raspolućenosti i opsesivnosti jedne teme. On se gnušao irske malograđanštine i katoličke zatucanosti, hteo je po svaku cenu da se otrgne iz te sputavajuće sredine, pa ipak je u emigraciji samo o Irskoj i Ircima mogao da piše. Jedno vreme se batrgate i hoćete da iskočite po svaku cenu iz tog nacionalno-geografskog rodnog korseta i tražite tzv. univerzalne teme, dok godinama ne shvatite da je u tome najveća veština, naći univerzalno u lokalnom iz kog ste potekli. Ne znam da li mi to uspeva, nisam baš sigurna. Naročito kad pokušavam takve pesme čiji je istorijski ili kulturološki kontekst samo nama razumljiv da prevedem na engleski ili nemački, čini mi se da je to neprevodivo. Mada, nekad mi se u trenucima prevodilačkog malodušja čini da je poezija uopšte neprevodiva, da je ili treba čitati u originalu ako se može ili nikako. Kako prevesti gorku parodiju na tekst himne Hej Sloveni, kom strancu bez poznavanja jugoslovenske prošlosti i njenih amblema, tih datih koordinata, to može da bude shvatljivo? I te pesme koje pominješ, Miro od Hercegovine i Pauna sija decembrom su omaž jednom ruralnom balkanskom svetu u nestajanju koji je zapadu stran. Pauna Janošević je moja stvarna prababa, o kojoj u porodici kruže razne legende, a ja sam htela da joj podignem spomenik kao nekom paganskom vlaškom arhetipu majke prirode. I Miro od Hercegovine je moj stvarni stric, mada takođe može da bude junak prošlog veka i sveta. To su autentični ljudi koji su živeli život u ritmu prirode i nosili se sa nedaćama života sa stoicizmom i smirenošću koju mi u hiperdigitalizovanom, konzumentskom i u svakom pogledu prezasićenom urbanom svetu više ne posedujemo. Nekad se pitam da li je to neka moja naivna pastorala, ali teško će me iko ubediti da tehnološke promene koje su tako rapidno promenile i ubrzale naš život u poslednjih dvadeset godina nisu previše za ljudsku svest i telo. To su zato male ode toj starinskoj jednostavnosti života, apel da se vratimo suštini življenja. Nekad mi se čini da je taj svet udaljen eonima od ovog sadašnjeg, i doslovce je smešten u prethodni milenijum. Svoju mentalnu starost stoga procenjujem na otprilike sto pedeset godina, osećam se kao hodajući anahronizam kad potenciram te stvari.

 

I: U pesmi Razglednica (jednoj od pesama posvećenih Beogradu) pamti se jedna uverljiva „deja vu“ slika i završni stihovi „grad je tako uspešno postao/ uniformni globalni kotao/ dok pod golim mesecom/ na bronzanom konju/ sedi ciganče/ maše nogama/ i lubenicu jede“. Vrlo verodostojan prikaz prestonice koja voli da se oseća metropolom, a zapravo to jeste jedino „u odnosu na“ manje centre i gradove u Srbiji koje voli da naziva „unutrašnjost“. Možda upravo spoj suprotnosti koji bi trebalo da se slavi nestaje: u pupku evrope gde lažni glamur bujno cveta. Beograd je, uostalom, simboličko mesto gde se najbolje očituje simptom i sindrom pozicije između periferije i centra i tog histeričnog gesta postojanja za „drugog“ i „pred drugim“, bolujući tiho ali neskriveno od palanačkih (sveto)nazora u večnom raskoraku između želja i mogućnosti, želje za reprezentacijom i reprezentacijom koja izneverava. U pesmi Beogradu opet sledi imaginarni dijalog, svojevrsni autoanalitički osvrt koji se mestimično pretvara u poplavu frustracija ali i jednu provalu iskrenih emocija: „u lice si se smejao/ provinciji od provincije živeo i žderao divna pomijaro/ jadna mi ti metropolo svetsko selo bućkurišu dođoša šta se/ u tebi kuvalo mrtvo puvalo arogantna bedna spodobo/ špajzu balkanski/ … dunavska pokondirena provincijo ohola večita ruševino… Iako je tek sujetna maćeha i loš ljubavnik ipak je i tvoja „teška čežnja među gradovima“. Šta je to vredno žrtve po „zapišanim podrumima“, „trulim tramvajima“ i kako tumačiš palanački prezir prema palanačkom kao svojevrsni „narcizam malih razlika“? Kako ti danas izgleda Beograd? Nalaziš li ono što te nitima čežnje vezuje za taj grad i danas prisutno, opstalo, preživelo?

J: Bez ikakvog palanačkog foliranja ili lažne skromnosti, tu sam dvostruku perspektivu koju pružaju i provincija i velegrad uvek smatrala privilegijom, nikad hendikepom. Provincijski pogled na svet nije isto što i provincijalni pogled na svet. Više provincijalnosti ima u toj umišljenosti i lažnom kosmopolitizmu glavnog grada nego u autentičnom životu jedne srpske palanke. Studijama u Beogradu mnogi od nas steknu dvostruki pogled na Srbiju, znaš to i sama, a to mnogi koji su se rodili i živeli u Beogradu nemaju. Još uvek me beskrajno zabavlja kako mnogi Beograđani koje poznajem dožive «drugu» Srbiju kad prvi put u životu otputuju u unutrašnjost svoje zemlje. Otvara se jedan potpuno drugačiji svet, država u državi, druga galaksija takoreći, jedan drugi, ne samo fizički, već i mentalni prostor. Mnogi od tih «ukotvljenih» Beograđana nemaju u stvari predstavu u kakvoj državi žive niti poznaju svoju zemlju. Pitam se opravdano ko je tu privilegovan i ko više propušta. Sigurno je i to da su provincijski kompleksi neizbežni, naročito mladom čoveku koji potiče iz neke od naših mnogobrojnih čemernih i siromašnih provincija i naročito u državi koja je tako beznadežno beogradocentrična. Po meni je paradoks u tome da toliki jaz između tzv. unutrašnjosti i Beograda nije postojao u vreme socijalističke Jugoslavije dok je Beograd bio glavni grad jedne velike i otvorene zemlje, a danas, kad smo usitnjeni i rasparčani i kad je Srbija i sama provincijalna država, insistira se još više na podelama i na toj dihotomiji Beograd-unutrašnjost. Kao da smo sa sve većim produbljivanjem siromaštva i podelom društva na one koji imaju i one koji nemaju morali još da uvedemo i geografsku klasnu podelu. U krajnjoj liniji je meni ta (malo)građanska uobraženost uvek prilično nušićevski komična u zemlji kao što je Srbija. Otud i moj ambivalentan odnos prema Beogradu kao provincijalnoj metropoli. Treba stalno da se podsećamo da smo oduvek bili pre svega agrarna, seljačka zemlja, da je većina izašla iz opanaka i gunja, da su mnogi od nas prva generacija u gradu da se toga ne treba stideti. Možemo onda da govorimo prevashodno o preovlađujućem «rurbanom» identitetu, koji može da bude i vrlo pozitivan gemišt ako ga tako shvatite. Mislim da su za moj pogled na svet i sve iole dobro što mogu da napabirčim u sebi najzaslužnija dva sela u koja sam stalno odlazila u detinjstvu, jedno hercegovačko i jedno vlaško u istočnoj Srbiji. Svako dete bi trebalo da ima selo, a ako ga nema treba makar da ga upozna. Taj pogled iz kamene kuće na kraška polja u jutarnjoj izmaglici, ukus jegulje na žaru i krompira ispod sača, tada još nezagađene reke sa divljim pastrmkama u njima, ukus kišnice iz čatrnje, ukus povrća tek ubranog iz bašte, domaćeg sira, jela spremljenih na šporetu na drva, miris štale, konja i sena, pa to je čudesno, nešto što vas oformi za ceo život, a mi se ispada eto baš toga stidimo i insistiramo po svaku cenu na toj lažnoj urbanosti. I te današnje pojave kao što su seljačizam, seljoberstvo, seljana su u stvari devijacija na temu sela i seljaka, a desile su nam se zato što se odričemo tog identiteta, zato što seljaci po svaku cenu hrle u grad, a građani se odriču svog seljačkog porekla.

Beograd mi danas izgleda onako kako izgledaju svi glavni gradovi bivših republika. Osakaćen u duhu. Promenjen. Vulgaran. Demoralisan. Materijalno i duhovno devalviran. Ali svejedno, ja nepokolebljivo verujem u vitalnost tog grada i njegovu istorijsku sposobnost za samoregeneraciju. Tu sam, razume se, krajnje subjektivna. Ako tražiš neku  hiperemotivnu i patetičnu izjavu ljubavi prema Beogradu, oslobođenu tog gneva, skepse, socijalne kritike i podsmeha, onda neka to bude ovo – Beograd, kao još retko koji grad u Evropi u kom sam bila, ima svoj miris. Ne znam da li je moguće miris jednog grada razložiti na sastavne komponente, ali to bi možda bio amalgam mirisa magle sa reka, smoga, beogradskih buseva, dorćolske čađi, Dunava, lipa i kafana. I dok god nešto ima miris znači da je živo, diše, pulsira i da ima nade. Treba instistirati na tom ličnom pečatu grada i braniti ga po svaku cenu. Čovečanstvu se već duže vreme nameće model globalizacijske jednoobraznosti kao nešto poželjno. Treba da se oblačimo u istim radnjama svuda na globusu, da slušamo istu muziku, čitamo iste knjige, gledamo iste stvari, jedemo isto, mislimo isto. Mislim da bi baš zato trebalo sačuvati tu individualnost gradova po svaku cenu. To što na potezu od Terazija do Kalemegdana postoji deset knjižara je bogatstvo, naša hrana i naše kafane su bogatstvo, reke i ade, naša vanserijska pozorišta, to treba da se održi i da se od toga ne odstupa, jer šta će inače ostati od nas. Sigurno ne šanelovi butici, mekdonaldsi, zare i h&m-ovi koji niču kao pečurke u svakom većem gradu i zbog kojih sve pešačke zone u evropskim prestonicama počinju da liče jedne na druge.

 

I: Pesma Pokušaj opisa jedne tranzicione zabave poštapa se otkinutim frazama koje su i na prvu loptu prepoznatljive, „familijarne“ i tragikomične. Ove rečenice koje podsećaju na reklamu ipak su sastavni deo „ćaskanja“, „kafenisanja“ i svakog susreta sa rodbinom i prijateljima (makar bili indirektno prisutni, kao glasovi iz dekora/ pozadine). Koliko je bitno da se pesnički jezik otvori za ovakav jezik kao histerični, poznokapitalistički, prazan gest i da ga inkorporira, dajući mu pri tom, u podtekstu i određenu prećutnu ironijsku ogledalnu notu. Zanimljivo je da se to postiže upravo kroz odsustvo svake intervencije, samo nanošenjem čistih, „neobrađenih“ rečeničnih „bisera“: „mi ove godine ipak u grčku, pojeftinilo je sve“/ „meni su diorovi parfemi ipak bolji“/ „mi u italiju“/ „ma da, jednom italija uvek italija“/ „kaže i moja kuma“/ „novim autom“/ „pa bolje je“/ „više mesta za decu“/ „to je tek posebna priča“/ „inače u deset rata“/ „šta ćeš bolje“/ „isti su kupili i petrovići“/ „mislili smo kredit ili letovanje“/ „ali šta sad, treba nam odmor“/ „tačno“/ „čula si da je umro doktor mihajlović“/ „da, ni sebi nije mogao da pomogne“/ „velika je bila sahrana“/ „ovaj mi je koktel nešto presladak“/ „čujem da imate novu trpezariju“/ „jeste, privatnik je radio“/ „mi smo uzeli kredit“/ „i treba“/ „videla sam isti takav mantil“/ „ol inklusiv je meni najbolji“/ „hotel tik uz obalu“/ „četiri zvezdice, ali ima sve“/ „na fejsbuku je i ona, gledala sam slike“/ „čujem da se razvela, ali je dobro prošla“ „videla sam i njega na maturi, dosta je propao“/ „a cipele su ti bile divne“/ „njihovog malog su dali u internacionalno obdanište“/ „a ja gledam da sve kupujem organsko“/ „u ikeinom katalogu smo našli u stvari sve“/ „sve baš sve baš sve“. Meni je kao čitateljki zanimljivo poređenje ove pesme sa pesmom Stereo hotel, Dragana Krsnika, koja je objavljena u zborniku Do zuba u vremenu, a koja sprovodi identičan postupak. To je, naposletku, dokaz kako je nasilan i agresivan jezik reklama i ispraznog samodovoljnog monologa u održavanju privida razgovora ili razgovor ni o čemu prodro u poeziju i da je bitno da ga i tu ima jer na taj način postaje vidljiv, može da se raskrinka.

J: Da, nije to nikakav nov postupak, ali je u ovom slučaju svrsishodan. Taj jezik mora da prodre u poeziju ako ne želimo da ignorišemo svoju stvarnost, ako hoćemo da poezija bude iole kritičko ogledalo vremena u kome živimo. Ako hoćemo da poezija bude do zuba u vremenu, a da pritom ne sklizne u estradizaciju, neko povlađivanje masama i dnevno-politički diskurs. Pitanje poetske tehnike je samo kako verbalno uobličiti tu u svim segmentima banalizovanu svakodnevicu novokomponovane Srbije. Meni se učiilo da je to jedini način, pustiti taj jezik i taj svet da ironijski raskrinka samog sebe, prosto napraviti kolaž-pesmu od autentičnih tipskih rečenica koje čujem na svakom koraku, bez mog ubacivanja sa strane ili, još gore, moralisanja. Ima pesnika koji će grčevito braniti hermetičnost poezije kao uslov njenog elitizma, to je okej, ali to nije moj način. U tom slučaju ne smemo da se žalimo zašto poeziju malo ljudi čita ili je ne razume.

 

I: Žudnja verbalne žene zaseban je ciklus u ovoj zbirci. On otkriva poseban odnos prema erotici, mestu žene, polu kao takvom, ali u nekim pesmama i ironijske otklone uz nagomilavanje stereotipnih pretpostavki koje su u mizoginom društvenom poretku uveliko prihvaćene i od samih žena. To je posebno izraženo u pesmi Sumnjive žene – treba bežati redom od usedelice, (neće da te pusti iz čvora svojih nogu/ isisaće te kao bogomoljka do smrti), udovice (ta je gledala smrti i strasti u oči jednako), device, raspuštenice, onih sa decom i onih bez dece, udatih naročito, nerotkinja obavezno, klimakteričnih svakako, uspešnih itekako, od divljakuša i aljkavuša, seljanki i gospoja, pedantnih i podatnih, maljavih i obrijanih, kao i od onih što pišu. Ima li neke kategorije žena koja je pošteđena ili i dalje važi ona „krilatica“ da je „idealna ženamrtva žena“? Ženu često prikazuješ kao furiju ali joj pri tom ne oduzimaš ništa od ženstvenosti, naprotiv: gledaj tvoju finu furiju kako reži/ ko kuja kroz mrak/ u svom supstratu prkosa/ sa šumovima na srcu/ sa nabreklim sisama i koferima/ sita od besa, nabubrela kao babura/ puna krvi, ocvala i sočna/ duše smršale, spakovanog jeda/ vidi tvoju nežnu vešticu/ kako baza sama kroz prazan grad (Tihi užasi ženstvenosti). U istoj pesmi pominje se „teško breme pola“ – kako bi ga definisala? Koliko ti je bitna artikulacija ženskog glasa budući da si pesnikinja a svesni smo da uvek ima prećutnog prezira prema „ženskim temama“, dok se muške teme bez pardona proglašavaju za „univerzalne“? Kako se boriti protiv esencijalizacija?

J: To je dobra opaska, a ujedno i odgovor na to šta je breme pola (osim u pukom fiziološkom smislu). Kako se boriti protiv esencijalizacija? Pa jedino tako što ćemo klišee da okrenemo tumbe, ne pomaže tu neki deplasirani feministički žar. Kad sam pre šesnaest godina objavila svoju prvu zbirku pesama desilo mi se da me u više navrata potapšu i kažu – e pa bravo, pišeš kao muško. U početku sam to shvatala kao priznanje, onda rekoh sebi, čekaj pa gde je tu kompliment. Onda se okrenem i kažem dotičnoj gospodi – ma svaka i vama čast, pišete kao žensko. Tu međutim već prestaje zezanje, jer to očigledno nije nikakav kompliment. I uopšte uzevši, da li neko muškarcima koji pišu ikad kaže – svaka čast, pišeš kao muško. Pa normalno da ne, podrazumeva se da treba da piše kao muško ako je muškarac. Cela književnost vrvi od muških opisa ljubavi i osećajnosti. Ali kad žena piše «ženski» i ispovedno i bavi se tzv. ženskim temama to uvek nosi određenu stigmu. Breme pola je i to što je pesnik manje-više uvek ostvaren čak i kad sve ostalo nije ostvareno, može ili ne mora da ima porodicu, može ili ne mora da se bavi nečim drugim pride, jer se već bavi nečim uzvišenim. Pesnikinje su uvek pod sumnjom da pišu zato što sigurno imaju neki deficit u životu. Mislim da je ipak naše samo da pišemo, da ne kukumavčimo i ne prenemažemo se i ne obaziremo se na predrasude. Samo tako će i tzv. ženske teme postati univerzalne koliko i muške.

 

I: Pesma Nerotkinjama govori o ženama koje su „zgrčene u znak pitanja/ u svojim nokturnalijama/ u krevetu kao u humci“ ali tako brzo dolazi kontrapunkt da nema mesta sažaljenju jer su one „lepe i mutantne/ retke kao krvave narandže“ iako „gube razum u taktu/ ovulacije menstruacije penetracije/ dižu glavu iz bureta tuge/ hvataju se za ruke/ prave krug oko ovog prenatrpanog sveta… U pesmama gde su akteri „dvoje“ odnosno gde je prisutan „dragi“ prisutni su kulinarski i kanibalistički motivi u tesnoj sprezi sa telesnim poimanjem ljubavi. Tematika nekolicine je žudnja, kao u pesmi Posle tog sna gde se opisuje sudar sa gungulom jave nakon erotskog sna – „a moja strast počne da se odmotava/ grlim tuđu decu hvatam mačke/…čekam da prođe rok trajanja tog sećanja/ da ispariš iz sinapsi/ otćarlijaš iz mojih ćelija/ čudovište veličanstveno/ jezgru moje sreće osovino mog očaja/ čekam te u zasedi jedne noći/ samo li mi još jednom pretumbaš anatomiju/…“ U „ispovednoj“ Ako hoćeš istinu kazuje se brutalno iskreno: ovo sam ja/ u duši iskreno poligamična/ urođeno usamljena/ volim te volim/ i još dvojicu oduvek/ svima sam vam vazda verna/ moje srce nije nikad tesno/ ja sam to dragi/ tvoja fina tiha jedra glatka/ tempirana bomba/ ako baš hoćeš/ istinu. Volela bih da pomenemo i tvoj prevod poezije Maše Kaleko. Imala je zaista živopisan i tragičan život. Šta bi iz njene biografije izdvojila i kako bi je predstavila čitaocima koji se prvi put sreću sa njenim pesmama i imenom? Šta te je privuklo u toj poeziji? Znam i da je bila izuzetno zahtevna za prevod zbog metrike i rime…

J: Ženski i muški princip se meni čine toliko različiti da je još uvek najveće čudo nad čudima kako se ta biopolja uopšte poklapaju i dešava se ljubav između dva strana bića sa suprotnih pozicija svemira. To je neprolazno fascinantno i o ljubavi treba da se piše u svim njenim modalitetima, to treba da bude ta univerzalnost koja spaja muško i žensko pismo.

Što se Maše tiče, najpre me Maši privuklo, kao u pravoj igri zavođenja, moram da budem iskrena, to nesvakidašnje lepo lice i te prodorne oči, pre nego što sam se udubila u njenu poeziju. Videla sam njenu prvu fotografiju i onda sam opsesivno morala da saznam i nešto o njenom životu. Ko je ova žena, pomislila sam, kakvu li to tek poeziju piše ako ima ovakve oči i ovakav prkosan stav na fotografijama? U prvi mah mi se učinilo da je to laka poezija, čak banalna, rime i ritmika su bile slične onoj u dečijoj poeziji. Ona piše o ljubavi, čežnji, nedostajanju, promašenim vezama i samoći otvoreno, bez ikakve suzdržanosti ili možda bojazni da će ispasti plitka jer su to “ženske teme”. Maša uglavnom piše vezanim stihom i to me, priznajem, dosta preznojavalo prilikom prevođenja, premda je bilo i veliki izazov. Međutim, što sam se više udubljivala i više pesama čitala, shvatila sam da ispod te igrarije i prividne frivolnosti stiha leži duboka melanholija, vrcavi duh i ironijski otklon prema tragičnoj stvarnosti i prema sopstvenom životu, koji su obeležili rat, gubitak domovine, emigracija, lutanja, nesnalaženja, tragična smrt jedinog deteta, bolest, samoća.

 

I: Iz poslednjeg ciklusa Kraj maskenbala izdvojila bih pesmu Šta te ne ubije, posebno stihove: „zato veruj mi/ šta te ne ubije/ učinilo je ipak svoje…sakati te na sitno/ kao tupe makazice/ ubija te na ratice/ …ali šta te ne ubije/ računaj na to/ ubilo te jednom/ krišom tiho već.“

Za kraj imaš li nešto ti mene da pitaš? Evo dve pesme koje sam odabrala (jedna tvoja, druga Mašina) i volela bih tvoj komentar na izbor/ novo čitanje.

J: Da, to je ključna Mašina pesma koja me privukla njenoj poeziji. To nas opet vraća na ono pitanje sa početka o dvostrukim identitetima i njihovoj međusobnoj suprotstavljenosti. Ona pokušava da pruži odgovor na pitanje šta čoveku ostaje od identiteta kad se silom prilika apstrahuju takve stvari kao što je domovina. Maša u emigraciji  svodi svoj život na suštinske jednostavne stvari, jer je iskusila da život ne može da se planira i da u stihiji istorije ceo život može da se nenadano promeni iz korena. Da se treba izdići i iznad osećanja straha i bola, smanjiti svoje lično breme. Taj stih – «Skrasi se. I neka ti kofer bude spreman» je eliptična suma jednog dubokog emigrantskog bola zbog trajnog gubitka zavičaja i života osuđenog na lutanje. Mislim da je bilo kome od nas jako teško da shvati šta je za nemačke Jevreje koji su uspeli da emigriraju značilo to da nikad više ne smeju da smatraju Nemačku svojim zavičajem, jer to više nije moralno opravdano. Kako racionalizovati takvu nostalgiju? Tu se onda nameće i ono ključno pitanje – šta se dešava sa nemačkim koji im je maternji jezik i uvek će to ostati? Da li je legitimno ikad više govoriti jezikom izvršilaca holokausta? Da li sme više ikad da piše na tom jeziku? Da li je opravdano to što joj Berlin, grad njene mladosti i prvih pesničkih uspeha, stalno nedostaje? Da li je opravdano i to što se u Izraelu ne snalazi i oseća tuđincem iako to mora i treba da smatra svojom drugom, pravom domovinom? To sve nužno stvara veliku raspolućenost u njenom životu, osećaj suštinskog nepripadanja bilo gde. Ona se u Americi ne nalazi i ne snalazi, američki konzumerizam i opsedutnost materijalnim su joj strani, što provejava i kroz ovu pesmu. U jednom pismu Maša opisuje svoje utiske dok se kreće kroz jednu američku robnu kuću rečima: «koliko samo stvari koje mi uopšte ne trebaju». Pa i pored svih tih nedaća i teških udaraca sudbine, Maša se ispod tog sedimenta melanholije ne odriče ironije ni humora i to je ono što je istinski zadivljujuće i čini ovu poeziju svedočanstvom jednog hrabrog i dostojanstvenog života u grotlu dvadesetog veka.

A za kraj, htela bih tebe da pitam – čija i kakva poezija je tebe obeležila ili te danas pomera i uzbuđuje? Znam da si isto anglista i prevodilac, pa me kopka da znam i da li imaš svoje favorite u anglo-saksonskoj poeziji i književnosti. I kako tvoj drugi talenat i velika ljubav, slikarstvo, živi u simbiozi sa tvojim pisanjem i da li se i kako preklapaju?

 

I: To bi svakako bili Oskar Davičo, Gvendolin Bruks, Silvija Plat, Mirjana Stefanović, Nikanor Para, Vladimir Majakovski, Milan Milišić, Antun Branko Šimić, Ivan Goran Kovačić… Ali i „manje poznati“ pesnici čija poezija i odnos prema jeziku zaista uspevaju da me pomere: Gerasim Luka, Judita Šalgo, Sju Li Dž (kineski pesnik koji je izvršio samoubistvo u 24. godini); ili oni koje obično ne smatraju „prvenstveno i samo“ pesnicima, kakav je Pjer Paolo Pazolini. Jedna pesma pomera svet, pa sam mišljenja sam da tu opus nije bitan. Volim da otkrivam, ne da se „vraćam klasicima“, kao što se to obično čini. Možda je to pitanje moje čitalačke žeđi. Što se tiče anglosaksonske književnosti, pored pomenute S. Plat, volim mnoge afroameričke pesnikinje ali i nedavno otkrivenog britanskog pesnika kojeg prevodim – Es Džej Faulera. Pomenula bih i Nika Drejka (iako pripada tzv. „pop“ kulturi). Slikarstvo (i vizuelne umetnosti) jeste moja velika ljubav, mada izgleda da sam je trajno prevarila sa pisanjem. Slikarstvo me je naučilo mnogim stvarima koje su bitne i za proces pisanja, ali i čitanja. U poeziji volim slike, to je ono što me provocira i pokreće. Velike ljubavi i jesu velike jer im se vraćamo, slutim da će tako biti i sa slikarstvom.

 

HIMNA ZA MRTVU ZEMLJU

.
hej sloveni
južni naročito
koga briga
jošte li živi
duh naših dedova
ili je srce njihovih sinova
odavno za narod
prestalo da bije
a ponorom pakla
i vatrom groma
spržili smo se sami
hej sloveni beslovesni
kud se dede silan san
čime su mozgove muljali decenijama
šta je naša jadna baština
zdravko i brena pioniri maleni
sletske vežbe možda brozove kuće
ove laži veka bratstvo krvavo
kainova kob
dokle kosti i gene da prevrćemo
dokle grobovima da licitiramo
zar pokopali smo sve radosti
i sećanja
amnezijom da se hranimo kao paučinom
hej sloveni
da li postojano kano klisurine
stajali smo ikad
ili su kisele kiše mržnje
odronile i sprale sve u sitan krš
i ko je proklet izdajica domovine
ako ne svi mi iz plemena ukletih
što u gnjilu stvarnost gadno se srozasmo
u ove klaustrofobične državice
mržnje i blata
ovo li su naši vladari
ove njuške gramzive
seme bezočnih džukela
hej sloveni onda
bratstvo južno i kužno
pogledajmo sebi u oči krvave
mutni taj paprikaš
sami smo skuvali
sami ga i lapćemo
kao bedni psi

.
RECEPT

Odagnaj strahove
I strah od strahova.
Biće svega dovoljno
Za još par godina.
I hleba u kutiji
I odela u ormanu.

Ne govori to je moje.
Sve ti je pozajmljeno.
Živi na odloženo i pogledaj
Koliko ti malo treba.
Skrasi se.
I neka ti kofer bude spreman.

Istina je to što kažu:
Ono što mora da dođe, doći će.
Ne hitaj u susret bolu.
A kad dođe,
Pogledaj mu mirno u oči.
Prolazan je kao i sreća.

Ne očekuj ništa.
I čuvaj brižljivo svoju tajnu.
Čak i brat će je odati
Ako mora da odluči ti ili on.
Neka ti senka bude saputnik.

Čisti svoju kuću.
I otpozdravljaj susedu.
Opravi ogradu
I zvono na vratima.
Pod krovom u međuvremenu
Čuvaj svoju ranu.

Pocepaj planove. Budi pametan
I drži se čuda.
Čuda su već ucrtana u veliki plan.
Odagnaj strahove
I strah od strahova.

 

 

jelena radovanovicZovem se Jelena Radovanović. Rođena sam 1972. godine u Boru. Diplomirala sam na odseku za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Živim u Nemačkoj od 2002. godine i bavim se predavaštvom i prevođenjem sa engleskog i nemačkog.

Moje objavljene knjige poezije:

–   Povremeni prekidi sa zujanjem, Gradska bibilioteka „Vladislav Petković Dis“, Čačak, 2000.

–    Sitne iznutrice, Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2002.

–    Džibra, Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2006.

–   Otvoreni prelomi, Narodna bilbioteka Bor, 2012.

Nagrade:

–     Disova nagrada 1999. godine za prvu knjigu pesama

–     Brankova nagrada Društva književnika Vojvodine 2001. godine

–     nagrada za knjigu godine Narodne bibilioteke u Boru 2003. godine

–     dve prve nagrade Univerziteta u Braunšvajgu, Nemačka, za poeziju i prozu pisanu na engleskom jeziku itd.

Pesme i prevodi su mi objavljivani u Politici, Poljima, Večernjim novostima, Letopisu Matice srpske, Povelji, Zlatnoj gredi, Liparu, Beležnici, Bdenju, Književnom magazinu, francuskom elektronskom časopisu za poeziju Recours au Poeme, zbornicima poezije na engleskom jeziku itd.)

* INTERVIEW REVIEW vodi Ivana Maksić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.