Heda Gabler; ogledalo ženskih problema Piše: Jelena Perić

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,pozorište |

Henrik Ibzen

Napisana 1890. godine, a prvi put izvedena u Minhenu, 1891. godine, ova Ibzenova drama, i danas, 120 godina kasnije, ne prestaje da uzbuđuje duhove, kao ni u vreme prvih izvođenja. Savremenici su u Hedinom liku videli svirepu, nepripitomljenu, netolerantnu ženu, a ko je zapravo Heda Gabler  i na kojoj ličnoj vrednosti  je zasnovana njena arogancija, pitanja su  koja još uvek  čekaju  na konačan odgovor.

Da li je Heda s pravom prozvana „ženskim Hamletom“!?

Iako spolja samo lepa, ohola i pakosna intrigašica, Heda je u stvari žena sa tragično promašenim životom. Njena patnja i nezadovoljstvo proističu iz društveno zadate forme koju jedna mlada žena treba da zadovolji. Ćerka generala, udata za čoveka koga ne voli, ali koga neće, tačnije, ne želi da prevari. Ona, kao partikularan slučaj, nije odgovarala ni konceptu individuuma, ni konceptu književnog lika vremena u kome je nastala. Ovaj specifičan ženski lik simbol je večitog ženskog problema. Pokoriti se normama i konvecijama tradicionalnog društva ili biti i pokušati da u skučenom  malograđanskom društvu ostanete ono što jeste; žena svesna sebe, žena sa idejom i vizijom drugačijeg porodičnog života, žena sa svojim „JA“. Ibzenova antijunakinja ogledalo je ženskih problema, i danas  kao i pre više od jednog veka. Ona nije tipičan karakter, već sasvim posebna i neponovljiva ličnost. Heda reprezentuje samu sebe, jedan nevidljivi entitet; ženski entitet.

Mi  i danas živimo sa duboko ukorenjenim  normama u porodici, intimnim odnosima i društvu, a ovaj klasičan komad smešten  u savremeno vreme zastupa probleme modernog društva i dovodi u pitanje sve one vrednosti društva koje tradicija nameće klasičnim brakom i položajem žene u njemu kao osobe bez identiteta i integriteta. Ibzen 21.veka suptilno i delikatno govori o problemima jedne savremene žene, o njenom otporu prema tradiciji, autoritetima i institucijama. Heda žudi za nekim iracionalnim podvigom, za nekom lepotom radi lepote,a iz te perspektive izlaz je samo jedan. Hedu su „ubile konvencije i etikecija“, zapisao je Ibzen , koji je prvi među književnicima doveo ženu u središte dramskih interesovanja kao individuu, a ne „reprezenta univerzalne ljudskosti“. Ona je bila logična, krajnja konsekvenca Ibzenovog radikalnog individualizma.

Hedin tragično promašeni život sav je satkan od niza pogrešnih odluka. U konstantnoj borbi između etikecija koje nameće društveno okruženje i svoje iskonske prirode, ova nesrećna žena jedini izlaz nalazi u samoubistvu. Nekako se nameće pitanje zbog čega je svim velikim herionama svetske književnosti samoubistvo bilo jedino rešenje!?

Heda, Ana Karenjina, gospođa Bovari, samo su neke od žena koje su poklekle pred nepisanim normama ponašanja građanskog društva. Šta je to toliko sramno biti drugačija žena od drugih, raditi nešto o čemu drugi samo šapuću i potajno priželjkuju da učine isto!? Heda nije želela da bude neko drugi, da živi život u lažima, da živi imitaciju života. Velika je cena bila te njene individualnosti i različitosti. U svetu licemerstva i jednosmernih pogleda na svet Heda je poklekla, a  sve što je želela bio je „lični, egzistencijalni doživljaj smisla, čin hrabrosti.“

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.