Granične pesme – intervju sa Andreom Garbinom

Filed under: afirmator,broj-33-decembar 2014,interview review,intervju,poezija i proza |

andrea garbinI: O čemu zapravo govore tvoje Border Songs (u originalu – Canti di confine /granične pesme/)? Možeš li mi reći kako su nastale? Imam utisak da svaka govori o nekom političkom događaju/ situaciji…

A: Border Songs čini korpus od 21 pesme, i sve osim jedne su pisane u jedanaestercu. Bio mi je bitan ritam u ovim pesmama jer su one izvedbenog karaktera. Glavna tema jesu politički problemi čitave Evrope ali i šire. Metrika i ritam su mi pomogli da bolje artikulišem ovu tematiku. U Evropi sada jasno vidimo ponovni uspon desničarskkih političkih partija – recimo u Mađarskoj, ali i u drugim zemljama, pa i ovde u Italiji. Neke pesme govore o italijanskoj situaciji, neke o Holandiji, Brejviku i ekstremizmu. Zanimljivo je da pojedini italijanski pesnici mlade generacije uzvikuju viva la muerte! /živela smrt!/ pokušavajući da dekonstruišu taj fašistički poklič korišćen tokom Španskog građanskog rata, ali ja smatram da je to nemoguće dekonstruisati. Tu se pokazuje nedostatak svesti mladih italijanskih pesnika i njihova ideološka izmešanost sa desnicom. Postoje partije koje se predstavljaju levičarskim a zapravo vode politiku centra. To je veliki problem jer u stvarnosti one ne mogu da zastupaju levu poziciju. Vrlo je teško promeniti „berluskonijevski“ mentalitet ljudi.

I: Koji su to glavni problemi u Italiji danas? Zašto naziv Border Songs /granične pesme/?

A: 1996. u Italiji nije bio gotovo nikakav problem naći posao u svojoj struci. Danas je to apsolutno nemoguće: nema posla za mlade, ne samo u struci, već bilo kog posla. Protest koji smo juče videli u Mantovi tiče se ogromne stope nezaposlenosti. Postoje veoma visoki porezi i nameti u samim fabrikama koji praktično onemogućavaju upošljavanje novih radnika. Imamo primere školovanih ljudi sa visokim pozicijama u stranim firmama u Ženevi ili Rusiji, i recimo baš te žene o kojima govorim imale su problem da nađu posao u Italiji.

Što se tiče naziva – Border Songs zapravo govore o tom stanju u Evropi koje stvara mnogo novih granica. To je svojevrsni paradoks jer smo želeli da ukinemo granice a u stvarnosti samo niču nove.

I: Da li misliš na raslojavanje severa i juga i sve veće socijalne razlike koje postoje?

A: Da, ali nije to pitanje samo severa i juga. Mislim na geografske granice ali i na granice u smislu mentaliteta, kulturne granice. Recimo, uzmimo za primer imigrante – potpuno su drugačiji zakoni u Francuskoj od zakona u Nemačkoji Italiji, zatim severna i južna Italija nemaju jedinstvenu politiku o ovom važnom pitanju. Jedina stvar koja ujedinjuje evropske zemlje jeste ekonomski kapitalistički sistem, to je jedina stvar koja je svuda ista. Breša je jedan od gradova sa najvećim brojem imigranata na svetu. U čitavoj Lombardiji je u prošlosti bilo mnogo mogućnosti i različiti narodi su bili integrisani i živeli u slozi. Jedan od najvećih paradoksa je da je u gradu Gonzaga (u blizini Mantove) bilo moguće integrisati sve doseljenike gde su Jevreji imali svoje sinagoge, muslimani džamije i sl. To je učinio vladar iz loze Gonzaga – Vespaziano, izgradivši grad Sabioneto po principima „idealnog grada“. Ako je to bilo moguće u srednjem veku i renesansi, ne vidim zašto danas ne bi. Zašto bi danas imigranti predstavljali bilo kome problem? To je samo signal da je sistem potpuno truo.

I: Možeš li mi reći nešto o ediciji Le Zanzare (Komarci) u okviru izdavačke kuće Gilgamesh koju si nedavno osnovao i čiji si urednik?

A: To je edicija za poeziju. Naziv je nastao na onom nasleđu (Vergilija, Foknera) gde se komarci pominju kao „glas savesti“. Naime, postoji jedna priča da je čovek zaspao pod nekim drvetom i u jednom trenutku mu se približila zmija otrovnica; ujeda ga baš tada komarac i on se budi iz sna, tako izbegavši smrtonosan ujed zmije. Mislim da je pozicija pesnika u svetu danas u metaforičkom smislu pozicija komaraca – njihov ubod (ujed) je zanemarljiv ali ipak opominje, navodi na preispitivanje. Shvatio sam listajući neke antologije iz tzv. Bele edicije (White Series) koja je ubedljivo najbolja edicija za poeziju koliko ona ima nedostataka i kako su kriterijumi za antologije odnosno imena koja će se uvrstiti krajnje klimava i trivijalna; tako se na jednom mestu navodi da su to „najbolji pesnici u datom trenutku“ – što je svojevrsni paradoks – ako su najbolji, ne mogu to biti samo u trenutku u vremenu, zatim se navodi kako oni imaju različitu poetiku (?) i, na kraju, da su „naši prijatelji“. Tada sam rekao sebi: ok, moram napraviti novu ediciju koja će se baviti aktuelnim trenutkom i biti živa jer ćemo organizovati susrete i čitanja, isprobavati neke nove mogućnosti i otvoriti se za pesnike izvan Italije. Na taj način želim pre svega da stvorim drugačiju kulturnu klimu, da poništim geografske razlike i granice. Za kratko vreme, edicija je stekla određeni ugled iako se na izvestan način još uvek prećutno ignoriše. A mislim da će stvoriti mnogo neprijatelja (smeh). Ne zato što ti ljudi ne žele da Le Zanzare postoji, nego zato što je to tip pesnika koje ne zanima ništa osim njih samih i njihovih pozicija. Želimo da stvorimo prostor za pravi sukob, sučeljavanje mišljenja i poetika. Na italijanskoj pesničkoj sceni postoje „pesničke škole“ koje su zapravo inkubator za proizvodnju iste poezije, oni svi pišu na isti način, to je jedna prava dogma. Druga loša stvar koju sam zapazio jesu antologije koje organizuju i razvrstavaju zastupljene pesnike u skladu sa njihovom starosnom dobi. Način klasifikacije zapravo u praksi znači da izdavač sam „kreira“ književnost, najčešće na amaterski način, pa čak i u edicijama koje su stekle veliki ugled.

I: U odnosu na Granične pesme zbirka Južni krst (Croce del Sud) donosi potpuno drugačiju poeziju. Zanimljivo je da su naslovi većine pesama, iako upućuju na pejzaže, zapravo refleksivne a ne deskriptivne pesme i da unutar zbirke, iako je ona inspirisana tvojim putešestvijama duž Južne Amerike, ima nekoliko različitih podciklusa.

A: Pesme su nastale tokom mog putovanja kroz zemlje Južne Amerike. Prva osoba koja je pominjala ovo sazvežđe (koje je ujedno i prvo od nekoliko značenja naslova zbirke) jeste Andrea Korsali – moreplovac koji je pisao na italijanskom i prvi put to sazvežđe pomenuo u jednom pismu porodici Mediči. Ovo sazvežđe se nalazi na zastavi Australije što je izazvalo određene „zabune“. Međutim, ovaj moreplovac je otkrio Novu Gvineju i pretpostavio postojanje još jednog kontinenta (Australije). Drugo značenje naslova vezuje se za Lorku. Treće je značenje vezano za beduine: naime, kada muškarac napuni 18 godina, otac mu daje krst – i kaže mu – „ima četiri strane u životu, nikad nećeš znati na kojoj strani te čeka rat“. Ista je situacija i sa svakim putovanjem (pa i u prenesenom značenju) – nikada ne znamo kamo idemo, koja je krajnja destinacija, gde to zapravo stižemo.

Neke pesme se bave predgrađem Buenos Ajresa koje se zove La Boca – kao najpoznatijom naseobinom italijanskih emigranata.

U nekim pesmama govorim o životinjama ali su one uvek metafore za ljude. Recimo pingvini su metafora za sreću, radost, bezbrižnost, igrivost. Na jednom ostrvu (Isla de Lobos) video sam veoma agresivne morske lavove – kada njih opisujem, zapravo govorim o ljudima koji su ratoborni i stalno u nekakvom sukobu. Nekolicina pesama reflektuje muzičke forme poput tanga (busqueda).

Jedna od glavnih razlika između Evrope i Južne Amerike jeste u onoj poznatoj rečenici: u Evropi ne postoji linija horizonta koja nije ispresecana ljudskim građevinama, dok je u Južnoj Americi obrnuta situacija. Ta naizgled banalna razlika govori o različitim čitanjima života kao i odnosu prema vremenu i prostoru. Stoga Evropljani ljudima u Južnoj Americi povremeno deluju manično užurbano.

Ovde se vraćamo na priču o granicama. U stvarnosti granice ne postoje. Čovek ih kreira pogledom (očima) i stopama – ali u umu granice ne treba da postoje. Granice u mišljenju i misli ne postoje i to je bitna stvar za poeziju.

I: Pomenuo si mi da je ovaj rukopis dugo stajao u fioci i da te je Dario (izdavač Gilgameša) zapravo naterao da objaviš knjigu.

A: Da (smeh). Ali sam nastavio da je pišem, tako da će u budućnosti biti uključene i te druge pesme. Jedna pesma govori upravo o teoriji da je Hitler izbegao u Južnu Ameriku (Argentinu) i da je tamo imao vilu u kojoj je živeo sve do 1984. Zapravo, ovo me je navelo na razmišljanje: ukoliko tokom rata živiš daleko od poprišta, rat će stići do tebe – možda ne u vidu bitaka, ali u vidu atmosfere sasvim sigurno. Nemoguće je pobeći od toga. Ima i mnogo drugih primera za to danas u svetu.

I: Šta je za tebe poezija?

A: Za mene je poezija užitak u čitanju, pre svega u čitanju (a onda i pisanju kao nekom prirodnom sledu stvari) i otkrivanju uvek novih autora. Često kupujem knjige poezije potpuno nepoznatih autora jer stalno tragam za nekim novim poetskim jezikom i čitanje nove poezije i novih pesnika mi predstavlja veliko zadovoljstvo.

 

Za kraj ovog intervjua donosimo jednu pesmu iz ciklusa Granične pesme.

 

GAZA 30. DECEMBAR, 2008border-songs-cover

 

Javaher je imao 4 godine

Dina 8

Samar 12

Ikram 14

Tahir je imao 17,

svi zajedno 55,

55 godina oduzetih od njihove majke

progutali su stomaci

Baraka i Imerta.

Ne zaboravimo Balušu

gde nisu mogli da sahrane

tela svoje dece

—usmrćene mlade u snu—

u masovnoj grobnici;

to uopšte nisu bili teroristi

kako je Barak nazvao

svu tu mrtvu decu

u izraelskom parlamentu,

i ne zaboravimo nikako

ko im je oduzeo život

jer 8 minus 5

je 3 preostale dece,

zahvaljujući tim kukavicama

koje kažu nažalost.

Ne zaboravimo Samiru,

koja je ostala bez petoro dece

u izbegličkom kampu u Jabaliji,

pogođenim od strane F-16

proizvedenom u SAD-u

i molimo vas uklonite ime

Šimona Peresa

sa liste Nobelove nagrade za mir…

 

(izvornik: Border Songs, translated by Jack Hirscham, San Francisco, 2010)

* Prevod pesme i intervjua: Ivana Maksić

 

Andrea Garbin (1976, Kastel Gofredo, Mantova) objavio je nekoliko zbirki poezije: Il senso della musa (Aletti, 2007); Lattice (Fara, 2009); Viaggio di un guerriero senz’ arme (L’arca felice, 2012); Croce del Sud (Gilgamesh Edizioni, 2014), Canti di confine (21 pesma, zbirka u nastanku). Piše i kratke priče i drame. Njegove kratke priče zastupljene su u antologijama Per natale con esco (Transeuropa, 2008); Il rumore degli occhi (Ed. Creativa). Urednik je edicije za poeziju pod nazivom Le Zanzare. Sarađivao je sa Bepeom Kostom, Džekom Hiršmanom, Polom Polanskim, Dejvom Lordanom ali i sa The Living Theatre. Zastupljen je u mnogim antologijama širom sveta a član je i pokreta Revolutionary Poets Brigade. Osnovao je pokret Il Movimento dal sottosuolo sa još nekoliko pesnika i pesnikinja koji imaju tzv. Manifest pesnika iz podzemlja; uređuje i vodi poetske razgovore i predstavljanje knjiga u kafiću Galeter u Montekjariju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.