GAS VAN SANT, BELA SVETLOST I BERGMANOVSKA BEZVREMENOST

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,filmska kritika |
Last Days

Last Days

 

„To je kao da tražite zlato. Prvo vam se učini da ste naišli na nešto vredno, ali posle dužeg traženja niste više sigurni da li je to pravo zlato. Planirate jedan film par godina, a uvek može da se dogodi da ideja nestane.“
Gas Van Sant je američki reditelj, scenarista i filmski producent. Pre nego što se potpuno posvetio filmu, ovaj multitalentovani umetnik bavio se slikarstvom, muzikom i fotografijom. Poznavao je Endi Vorhola i pravio muziku zajedno s članovima grupe Toking Heds. Za tri decenije ostavio je dubok trag u američkoj filmskoj istoriji, sa svojih četrnaest igranih filmova. Gas Van Sant nalazi inspiraciju u svakodnevnom životu, često i u novinskim člancima.

„To je kao da tražite zlato. Prvo vam se učini da ste naišli na nešto vredno, ali posle dužeg traženja niste više sigurni da li je to pravo zlato. Planirate jedan film par godina, a uvek može da se dogodi da ideja nestane.“

Gas Van Sant je režirao i nekoliko tradicionalnih filmskih drama prema tuđim scenarijima sa poznatim filmskim zvazdama, filmove koji su ostvarili velike komercijalne uspehe kao što su filmovi „To die for” iz 1995. godine sa Nikol Kidman, zatim film „Good Will Hunting“ iz 1997. godine sa Metom Dejmonom i Benom Aflekom i „Finding Forrester“ iz 2000. godine sa Šonom Konerijem. Gas Van Sant je takođe sa velikim uspehom radio i male, intimne filmove sa nepoznatim glumcima, za koje je sam pisao scenario i u kojima govori svojim posebnim, oniričnim, filmskim jezikom.

„Njegovi filmovi su vizuelne avanture sa potpuno posebnim poetskim sjajem. Jako malo filmskih stvaraoca može na takav način da slika filmskom kamerom“, napisao je švedski filmski kritičar Stig Bjorkman, koji je Gasa Van Santa itervjuisao u Portlandu, prilično sumornom industrijskom gradu, na severnom delu zapadne američke obale, gde Gas Van Sant živi već skoro trideset godina.

220px-Paranoid_parkmp

NA BERGMANOVOM TRAGU

„Ta vrsta filmova koje sam uradio početkom osamdesetih godina, sigurno je već rađena u Švedskoj, ali nikada do tada u Americi“ , izjavio je Gas Van Sant u intervjuu u švedskom listu ”Svenska Dagbladet”. Gas Van Sant je u svoju poetsku mrežu uhvatio Ameriku koja se na filmskom platnu retko prikazuje u maniru  Bergmanovog „Subjektivističkog ekspresionizma“.

Kao i u filmovima Ingmara Bergmana, smrt je tema mnogih Gas Van Santovih filmova. Uu filmu „Slon“ iz 2003. godine prikazuje  masakr iz 1999. godine u američkoj gimnaziji Kolumbajn (Columbine High Scholl). „Paranoid Park“, iz 2007. takođe opisuje jedan sudbonosni tragični događaj u životu mladih skejtera, a „Posednji dani“ („Last days“, 2005.) je Gas Van Santov subjektivistički prikaz kraja životne priče pevača grupe Nirvana, Kurta Kobejna . „Gerry“, (2002.) je film o dvojici mladića koji odlaze u pustinju a samo jedan se vraća i prvi je od tri Van Santova filma baziranih na smrtnim slučajevima koji su se dogodili u stvarnom životu. „Gerry“, „Slon“ i „Poslednji dani“, čine Van Santovou savremenu američku trilogiju o smrti („American „Young Death Trilogy”).

Gas Van Santov najnoviji film „Restless“, (2011) je ojmladiću koji voli da ide na sahrane. Igra  ga Henri Hoper, sin nedavno preminulog kultnog glumca Denisa Hopera, u roli mladića bez roditelja koji traži mir na jednom groblju u Portlandu. Tamo sreće smrtno bolesnu devojku. Smrt, koja je tako prisutna u Gas Van Santovim filmovima, kao da ima glavnu ulogu u ovom filmu, slično filmu „Sedmi pečat“ Ingmara Bergmana.

„Paradoksalno u mnogim Van Santovim filmovima je to da on u fokusu ima izuzetno mlade ljude, čiji se život naglo i nasilno prekida“, zapisano je u novinama „Stokholms filmfestival” (”Stokholmski filmski festival“). Gas Van Sant je to i potvrdio rekavši: „Ako bih opisao teme na koje sam se stalno vraćao u svojim filmovima, to bi bili: autsajderi i smrt.

Restless

Restless

PARANOJA U PORTLANDU

Za film ”Slon” Gas Vas Sant je dobio je nagradu “Zlatna palma” na Kanskom festivalu 2003. godine i to jednoglasnom odlukom žirija, što je predstavljalo veliko iznenađenje s obzirom na jaku konkurenciju. Tom prilikom je bio  nagrađen i kao najbolji filmski režiser, pobedivši i Larsa fon Trira i njegov film „Dogvil“. Zanimljivo je da je u tom, inače izuzetnom von Trirovom filmu, zapaženu ulogu heroine igrala Nikol Kidman, dok su glumci u Gas Van Santovom filmu „Slon“ bili naturščici, koji u filmu čak i nose svoja prava imena. Ovaj film nije napravljen kao filmska priča sa fikcionalnim događajem već ima dokumentarni karakter, ali je veliki deo filma zapravo improvizacija, Gas Van Satnova fantazija o stvaranom događaju.

Gas Van Sant je za svoje likove u filmu „Slon“ odabrao nekoliko učenika i učenica, od kojih će svi sem jednog biti žrtve ubistva, pokazujući šta su đaci radili samo nekoliko sati pre nego što je školu zadesila katastrofa. Pratimo ih kroz obične, svakodnevne aktivnosti u jednom, na izgled, običnom danu sve dok se ne dogodi neočekivana tragedija. Kamera je bukvalno „za petama učenika“ koji hodaju kroz lavirint školskih hodnike, sa izuzetno dugačkim kadrovima, kao u filmu „Gerry”. Pored puno poginule dece i nastavnika, najveći šok zapravo predstavlja kada glavni ubica hladnokrvno, iznenada ubija i svog pomoćnika. Nasilje dvojice učenika, Erika i Aleksa pokazuje se sa distance.

Kako film odmiče, sve više čini kao da je to neka svojevrsna ljubavna priča, između dečaka Erika i Aleksa, koji priznaje svom drugu, idolu i vođi atentata, da nikoga do tada nije poljubio u svom životu, te od njega prima svoj prvi i poslednji poljubac. Dečaci imaju zadnje, zajedničko, simbolično tuširanje, kao da žele da čisti pođu u smrt; kao da u napred žele da sa sebe speru krv koju koju će se radi njih proliti.

Kao i u Bermanovim filmovima, na tipičan, „Subjektivističko-ekspresionistički“ način i uz pomoć velikog majstora kamere Harisa Savidesa, Gas Van Sant gradi svet snova svojih mladih likova, iz kojih ih budi smrt.

Reditelj je i ovaj film snimio u Portlandu. Kada ga je filmski kritičar Stig Bjorkman posetio u njegovom stanu, kroz prozor su se ispod mosta videli skejteri, od kojih su neki možda bili statisti u Van Santovom filmu „Paranoidni park“. Finansijski uspeh filma „Slon“, posle američke premijere, pomogao je da se osnuje fond „Outside In” za pomoć mladih Portlanda koji žive na ulici.

Još jedna od mnogobrojnih Gas Van Santovih paralela sa Ingmarom Bergmanom je ljubav i tolerancija u porodici. U filmu „Slon“, dečaka Džon otac vozi u školu u alkoholisanom stanju. Džon mirno preuzima volan ukazujući na to da će otac ubiti nekog ako nastavi da vozi. Slično kao i u Bergmanovom filmu „Fani i Aleksander“, gde hiper-potentnog Gustava Adolfa niko ozbiljno ne osuđuje što je služavku Maj ostavio u drugom stanju, tako i Van Santov dečak voli svog oca zbog drugih, dobrih osobina, te prema ovom pijanstvu ima stav u stilu: „Tata voli malo da popije“. Otac, šireći ruke pokušava da se izvini sinu.

Svaki porok, pre ili kasnije, može da odvode u smrt. Ali, zato postoje – anđeli čuvari. Džon je jedini od predstavljenih učenika u filmu koji ostaje živ. On izlazi iz škole u momentu kada naoružane ubice ulaze. Oni ga čak i upozoravaju da se ne vraća u školu. „Crni anđeli smrti“ su, paradoksalno, Džonovi zaštitnici. Kao što inače zaključani i opasni Ismael nije naudio dečaku Aleksanderu, već mu je čak odao neke važne životne tajne i pomoću telepatije ubio zlog Aleksanderovog očuha. Anđeo smrti je postao Aleksanderov anđeo zaštinik. U filmu „Fani i Aleksander“ takođe ima još anđela zaštitnika, kao što su Jevrejin Isak Jakobi i baka Helena Ekdal.

I sam dečak Džon je od početka do kraja filma je u ulozi anđela zaštitnika. Svojim jednostavnim, čistim izgledom, s jarko žutom majicom na sebi koja asocira na sunce i svetlost; s plavom, anđeoskom kosom, on nakon spoznaje trči do svakog ko namerava da uđe u školu, upozoravajući da će se nešto strašno dogoditi. Kao i u filmovima Ingmara Bergmana, u ovom Van Santovom filmu deca su ogledalo odraslih. Ogledajući se u deci, odrasli neutrališu svoje poroke, koji ih ponižavaju pred decom, kojih očigledno ne mogu de se reše. Za tu nemoć odraslih Stindberg je imao izraz: „Ljudi-deca“ (Människobarn).

harvey-milk-sean-penn_2956

KRIK

Zamenivši uloge, otac i sin se šale na putu do škole i planiraju zajednički lov pasionirano razgovarajući o oružju. Oružje će se ubrzo i pojaviti u filmu i to u svoj svojoj stravičnoj impozantnosti, predstavljeno kao dečija igračka i ubojiti fetiš. Plan o ubijanju životinja u razgovoru Džona i njegovog oca, pretvara se u plan o ubijanju ljudi, kada postaje jasno da dečaci Erik i Aleks planiraju, a zatim izvode masakr nad učenicima i nastavnicima u školi.

Gas Van Sant je na ekspresonistički način predstavio prirodu. Film počinje i završava se prizorom neba, kao kod Bergmana, u „Sedmom pečatu“. Van Sant snima aleju drveća iz ptičije perspektive. Kamera kao orao leti nad automobilom u kome se nalaze junak filma i njegov otac. Time gledaoca oslobađa, kako telesne težine, tako i sile gravitacije, dajući mu iluziju da lebdi. Taj osećaj se dugo nosi sa sobom. Izgleda kao da od samog početka nad dečakom Džonom lebdi anđeo čuvar. Kao da je svako od nas nečiji anđeo čuvar.

Bergmanov „Subjektivistički ekspresionizam“ se ogleda i u kretanju kamere. Kao i u filmu „Krici i šaputanja“ gledaocu često ostaje da sam dočara reakciju drugog učesnika u dijalogu, jer se kamera vrlo dugo zadržava samo na jednom od likova.

Ono što neodoljivo asocira na Bergmana je „Bela svetlost“, kao simbol smrti, koja dominira u celom Van Santovom filmu „Slon“. Ima je, čini se, više nego u svim Bergmanovim filmovima zajedno; kao da je taj fenomen i sam Gas Van Sant ponovo izmislio. Kroz velike prozore, u hodnike sve vreme prodire bela svetlost, koja ponekad jako izbledi likove, nagoveštavajući njihovo skorašnje nestajenje.

Bergmanovska bezvremenost je takođe karakteristična za ovaj film. Džon ulazi u školu i prolazi, kao kroz san, kroz beskrajno duge hodnike. Prolazeći sreće jednog po jednog, sve one đake, koji će za kratko vreme biti nemilosrdno ubijeni od dvojice svojih drugova. Zatim izlazi iz škole u momentu kada ubice ulaze u nju. Tih Džonovih desetak minuta „pokriva” čitavo trajanje filma. Paralelno idu životne priče drugih đaka, inkorporirane u vreme dok Džon hoda kroz školu.

Stig Bjorkman je zapisao: „“Slon“ je elegična tugovanka s jakim meditativnim karakterom. Osećaj koji donose zamišljeni široki, spori pokreti kamere koja, kao neki mirni voajer, ide prema areni koja će se pretvoriti u mesto zločina.“

U tako kratkom vremenu, Van Sant stiže i da opiše status svakog đaka, prikazujući njegovu aktivnost u školi pre ubistva. Pokretna kamera na velikoj blizini, kao leptir obleće oko likova, pokazujući one koje šikaniraju druge i one đake koju su žrtve tog mobinga; one koji su voljeni i one koje, izgleda, niko ne voli. Upravo jedna takva žrtva neskrivenog mobinga preuzima ulogu osvetnika i ubija sve koje pronađe u školi, u školskim hodnicima, u biblioteci, kafeteriji, pa čak i one koji pokušaju da se sakriju u hladnjači školske kuhinje. Van Sant se takođe bavi dečacima ubicama i njihovim pripremama za ovaj monstrtuozni čin.

Ono što zapanjuje je visoki standard školske ustanove. Moglo bi se pomisliti da u takvoj školi, sa takvim kabinetima, takvom foto-laboratorijom, s takvom gimnastičkom salom rastu, razvijaju se i uče srećni mladi ljudi. Ali film pokazuje suprotno. I sam Bergman nije pamtio školu po dobru. Nazivao ju je paklom, kao u ostalom i mladi glumci u filmu „Slon“. „Ništa se, na žalost, u tim odnosima nije promenilo, od kada je Bergman, tridesetih godina prošlog veka bio đak,“ piše Mikael Tim, autor knjige o Bergmanu.

Umetnost i kod Van Santa takođe ima ulogu utešitelja. Dok Agnes iz filma „Krici i šaputanja“ slika cveće pred smrt, crtež slona u filmu „Slon“ vidno je postavljen na dva mesta u sobi dečaka ubice. On svira klavir svom prijatelju, koji sedi na krevetu i igra video-igrice s temom ubijanja. On svira klavir, čini se, za svoju dušu ali time očigledno zavodi svog saučesnika u zločinu, dečaka koji dolazi iz znatno siromašnije porodice. Budući ubica prvo nežno prebira po klavijaturi, svirajući muziku koju gotovo sva deca

znaju, da bi zatim prešao na agresivniji način sviranja, završivši svoj preludij pretećim gestom. Kao da je svirajući, za nekoliko minuta porastao i prešao u surovi svet odraslih, dok je njegov drug još bio u svetu igrica, u kome se „samo“ imaginarno ubija.

U filmu „Slon“ dečaci imaju ritualno kupanje pred smrt, kao što Ana u Bergmanovom filmu Krici i šaputanja miluje i ljubi Agnes i stavlja je na svoje obnažene grudi, tešeći je svojom fizičkom prisutnošću pred smrt, a da gledalac to ne doživljava kao nekakvu ekplicitno lezbijsku ljubavnu scenu.

ANDROGINIJA

Kao ekskluzivni nosioci istine i svojevrsni borci za pravdu nekoliko homoseksualnih osoba u Bergmanovim filmovima – kao Tom u filmu „Licem u lice“ (1976) koga igra Erland Juzefson, Tim iz filma „Život marioneta“ (1980), androgeni mladić Ismael iz filma „Fani i Aleksander“, kako piše Maret Koskinen – mogli su da posluže za uzor Gas Van Santu za lik Harvija Milka u biografskom filmu „Milk“, koga igra Oskarovac Šon Pen, . Harvi Milk je bio prvi otvoreni homoseksualac koji je postao narodni poslanik u Americi. Milk se, dok nije ubijen, borio ne samo za prava homoseksualaca, već i za prava svih slabih i ugroženih ljudi u američkom društvu, kao što su penzioneri, crnci i žene.

Jedina vrsta filma koju Gas Van Sant nije radio su akcioni filmovi. U intervjuu za ugledni list švedski „Svenska Dagbaldet“ Van Sant je rakao da bi zapravo jako voleo da napravi akcioni film, ali da mu niko filmskoj industriji do sada nije dao takvu ponudu, kao u ostalom, ni Bergmanu. Izrazio je međutim, veliko divljenje prema švedskoj filmskoj trilogiji „Milenujum“ (2009) rađenoj prema romanima prerano preminulog švedskog i novinara i pisca Stiga Larsona.

Nezavisno od toga kakve filmove radi, Gas Van Sant se uvek vraća u Portland, za koji je prilikom nedavne posete Švedskoj rekao da ga podseća na Stokholm, jer je isto tako kao i Portland, jedan lučki grad, pomalo nepoznat, svakodnevni, gde su mogu steći sopstvena iskustva. Gas Van Sant je dobio nagradu za filmsko vizionarstvo („Visionary Award“, 2010) na 21. Stokholmskom filmskom festivalu. Na pitanje kakve je njegova vizija odgovorio je: „To je, za mene, kada se se prekrše dramaturška pravila. Kada se možete igrati s njima, da bi se čuo sopstveni glas i granice se prošire. Na koji način sam ja proširio granice, neka to drugi kažu.“

„Gas Van Sant je jedan od najvažnijih reditelja našeg vremena, reditelj sa velikom poetskom vizijom i srcem koje kuca za autsajdere“, zapisao je Stig Bjorkman u „Stokholmskim festivalskim novinama“.

Gasa Van Santa su u Stokholmu nazvali „vizuelnim pesnikom“ kao što je Bergman bio pesnik sa filmskom kamerom.

Dr Aleksandra Luthander

(Deo doktorske disertacije Aleksandre Luthander, „UTICAJ FILMSKOG OPUSA INGMARA BERGMANA NA STVARALAČKE I KULTUROLOŠKE OKVIRE EVROPE 20. I 21. VEKA“ posvećen uticaju Ingmara Bergmana, na savremene evropske filmske reditelje, odbranjene na MEGATREND UNIVERZITETU – FAKULTET ZA KULTURU I MEDIJE 18. jula 2011.) Cvi obrađeni delovi biće sabrani i objavljeni u knjizi: “Bergman je umro, živeo Bergman!”)
IZVORI:

Gentele, Jeanette, „Gas Van Sant, Mångsidig pristagare, Svenaka Dagbladet“, Stockholm 18.11.2010.

Björkman, Stieg, „Gas Van Sant, den visuelle poeten“, Stocholms 21:a Internationella filmfestival,

Stockholm 2010, str. 35.

Gentele, Jeanette, „Gas Van Sant, Mångsidig pristagare, Svenaka Dagbladet“, Stockholm 18.11.2010.

Törnqvist, Egil, „Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs“, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.

Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna, Boken om Bergman“, Norstedts, Stockholm 2008.

Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap, W&W, Stockholm 2002.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.