Festival internacionalnog studentskog teatra-FIST 07

Filed under: broj 02 - maj 2012,pozorište |


"Čekajući Godoa"

 

Od 10. do 13. novembra prošle godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, održao se sedmi Festival internacionalnog studentskog teatra-FIST 07.  Festival je bio posvećen aktuelizaciji klasičnih dramskih ostvarenja. Akcenat je stavljen na novo čitanje Sofokla, Šekspira, Čehova i naravno, Beketa. Svi ovi pisci su se u svojim delima bavili univerzalnim pitanjima i problemima ljudskog života, a danas se mogu čitati u kontekstu aktuelnih društvenih problema i pojava. Manifestacija je otvorena izvođenjem performansa beogradskih studenata.

Odigrane su dve Beketove drame. FIST produkcija je prve večeri prikazala predstavu Čekajući Godoa, na sceni „Mata Milošević“ u režiji grupe studenata Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu. Režija: Ana Popović, Marija Lipkovski i Aleksandar Švabić. Glavne uloge: Ivan Mihailović, Uroš Jakovljević, Dejan Dedić i Vladimir Tešović. Predstava pokreće pitanja koja su aktuelna i danas, što je ono što ovo delo čini neprolaznim, a njegovog autora besmrtnim. U vreme kada je komad nastao svet je bio uzdrman naglim istorijskim, političkim i društvenim promenama, koje su pojedinca stavljali pred nezavisnost sutrašnjice, bez nade i sigurnosti. Takav je i svet u kome mi živimo, možda samo još teži, otuđeniji i egocentričniji.

 

Druga Beketova drama, Srećni dani, prikazana je trećeg dana FIST-a, na sceni „Mata Milošević“. Realizovala ju je Pozorišna akademijaAmsterdam iz Holandije. Režija. Tonje Langeveld. Uloge: Lottle de Bruijn (Vini) i Roel Voorbij(Vili).

U nejasnom i sputanom prostoru Vini slobodno razgovara, našla se u situaciji da tone u sopstvenu humku. Junakinja nema mogućnost izbora, postavljena je u beznadežnu situaciju, ali ima da nam kaže o čoveku nešto veliko i bitno, nalik na grčku tragediju. Vinin život se odigrao mnogo pre ove humke. Telo postaje ugao iz koga se stvari posmatraju i mera kojom se odmerava čovekov život i sve što je u njemu stvoreno. U ovoj junakinji telo i duša raspadaju se istovremeno, a vreme je osnovni dramski prostor u kojem se odvija radnja ove drame. Ona priča nadajući se da će je Vili čuti. Ovo je zastrašujući i očajnički monolog. Dijalog je postao retorička figura – niz iskaza bez nekog određenog sadržaja, pošto se i sam život ispraznio od značenja. U Srećnim danima radi se o parodiji ograničenosti i glupog optimizma – Vini koja u svemu vidi još jedan srećan dan, a stalno prebira po svojim banalnim sitnarijama iz tašne i uživa u tim obesmišljenim predmetima. Oni su njena poslednja odbrana od nestajanja. Najstrašnija poruga radovanju životu.

Obe predstave su bile dobar povod da intervjuišemo glumca Dejana Dedića i rediteljku Tonje Lagenveld.

 

DEJAN DEDIĆ: SVI OKO NAS GOVORE A NIKO NIKOG NE ČUJE

 

Šta za vas znači to što tumačite lik Pocoa u klasiku teatra apsurda, Beketovoj drami Čekajući Godoa?

To za mene znači sve. Naročito na današnji dan, kada je tragično preminuo velikan srpskog pozorišta – glumac Petar Kralj. Njemu smo i posvetili večerašnju predstavu i poslednji aplauz.

Likovi u predstavi govore u monolozima, ne slušaju jedni druge. Čini se kao da je dijalog nemoguć, a otuđenost sve veća. Kakva paralela se može napraviti između sveta predstave i savremene realnosti?

Sličnost je ogromna, može se staviti znak jednakosti. Svi oko nas govore, a niko nikog ne čuje. Svi su okupirani samo sobom i nemaju strpljenja za druge. Svako čuje samo ono što ga zanima i to koristi kao povod za neku svoju, drugu priču.

Ko ili šta je Godo za Vas?

Vreme. Samo i jedino vreme koje protiče i koje ne čeka ni na koga od nas. Treba da se trudimo da vreme koje imamo iskoristimo na što bolji i kvalitetniji način.

 

"Srećni dani"

TONJE LANGEVELD: DANAS MNOGO LJUDI NOSI MASKE

Zašto ste se odlučili da režirate baš ovu Beketovu dramu?

Vini sve vreme nosi masku. Krije se iza nje. Nosi je jer želi da prikrije svoj strah. Danas mnogo ljudi nosi maske. Oni izgledaju uvek srećno i nasmejano, sve im se dopada. Istina je, međutim, da postoji mnogo mladih ljudi koji su veoma nesrećni i depresivni. Zato nose maske, skrivaju svoje prave emocije. Niko ne želi da kaže: „Danas sam tužan, izvinite, ali tako je.“ Svi su stalno lažno srećni i nasmejani. Zato je Vini u mom komadu mlada osoba, predstavlja nekog iz naše generacije.

Da li je ovo jedno „žensko“ čitanje Beketa?

Tako se ispostavilo. Ja sam žena, scenografkinja je žena, kao i glumica. To nije bila prvenstvena namera, međutim, kako je predstava odmicala, tako se slučajno dogodilo da sam izbacila Vilija i da je ženska strana odnela prevagu.

Gde je Vili u vašem čitanju Beketa? On je u originalnom delu prisutan na sceni, ima i replike. Kako ste ga Vi zamislili?

 U mom konceptu, Vili je mrtav. Dopala mi se ideja da predstavu uradim na ovaj način, samo kroz monolog glavne junakinje. Zato sam izbrisala sav Vilijev tekst. Međutim, glumica se sve vreme obraća Viliju, kao da je on tu, za nju on nije mrtav. On postoji, pa makar samo u njenoj glavi.

Kako biste protumačili završetak predstave i Vilijevo pojavljivanje na samom kraju?

Vini čeka trenutak kada će umreti. To je i vizuelno prikazano, zatamnjivanjem njene bele haljine. Kada joj tama prekrije celo telo, tj. kada pređe i preko njene glave, ona je mrtva. U tom trenutku ponovo vidi svog čoveka.Pomom mišljenju, pred smrt vidimo drage osobe. Sećamo se najlepših i najradosnijih trenutaka našeg života. To je kao neki san u kome se pojavljuje njena ljubav, Vili, koji je već mrtav i koji će i nju preneti u drugi svet.

Šta je predstavljao video koji je u jednom trenutku bio prikazan na Vininoj haljini? Da li on simbolizuje njenu žensku stranu, možda i materinstvo, jer se u pozadini čuju i dečji glasovi?

U predstavi je postojala Mili, ali je ona pala sa stepenica. Tako da imamo motiv gubitka deteta. Njena materinska strana je prikazana kroz taj dečiji smeh. Prvi deo videa predstavlja spoljni svet, onako kako ga ona doživljava, kao galamu, vrevu. Ona može jedino da ga čuje, jer se nalazi u takvoj situaciji. Svet do nje dopire samo glasom i zvukovima koje proizvodi. Drugi deo videa je njen unutrašnji svet, sve ono što se događa u njenoj glavi, a to je haos. Ta dva sveta međusobno se prepliću u isto vreme sačinjavajući i kontrast i jedinstvo.

 

OLIVERA LAZAREVIĆ

 

Olivera Lazarević rođena je 1987. godine u Smederevu. Apsolventkinja Srpske književnosti i jezika Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Televizijski novinar, urednik nekoliko internet portala, kolumnista i aktivista. Radila kao novinar na televiziji Jerina u Smederevu. Bila novinar saradnik Biltena FIST-a 07. Urednik internet portala Konkursi regiona i Knjige. Pisala kao kolumnista projekta OПИСМЕНИ СЕ! Dugogodišnji aktivista sa višegodišnjim iskustvom u radu sa marginalizovanim društvenim grupama. Trenutno angažovana na projektima opismenjavanja Roma raseljenih iz nehigijenskog naselja ispod mosta Gazela u Beogradu i na mentorskom radu sa decom u hraniteljskim porodicama.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.