Fenomen Majakovski 2 – Vladimir Majakovski i njegova poezija na našim prostorima

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,istorija,poezija i proza |

majakovskiPiše: Dušan Opačić

Pesnik revolucije, agitator i propagandista, romantik, bitanga kada zatreba, borac koji je podredio svoj život i rad u borbi za neko bolje sutra, živeo je i umro potpuno svestan da se bolja budućnost već izgrađuje i da je deo tog ostvarenja koji je goloruki proletarijat izneo kao pobedu na svojim leđima. Vladimir Majakovski, po Lenjinu “inženjer ljudske duše“, neobično trezan um, za koga je Maksim Gorki naslutivši vođen finim osećajem izjavio, “da od tog mladog čoveka koji stvara originalnu poeziju može proizići nešto veliko”. Nisu se prevarili! Majakovski je verovao u “čoveka”, dok se u to vreme to verovanje moglo porediti samo sa verom Maksima Gorkog. Svojim stihovima u kojima se prepoznavala mržnja čoveka borca, sa mačem u ruci u borbi za pravdu, socijalizam i revoluciju, nije mu smetalo da istovremeno do najvišeg stepena ostane humanista, nežan čovek, ljudski obziran i veliki optimista.

Ruski akademik Lupol je primetio da je Majakovski od samog početka svog stvaralaštva i od svog prvog stiha nosio obeležje borbe i humanizma. Primetio je da je jezik Vladimira Majakovskog “veoma jednostavan, dinamičan i uvek zasićen konkretnim misaonim sadržajem, oštar kao nož, težak kao granata velikog kalibra, zarazan i sa neobičnom metrikom”.

Kako se “virus” nove pesničke reči širio po krvotoku carske Rusije, potom kao adrenalin i vetar u leđa socijalističkoj revoluciji da bi se postavio kao temelj umetnosti jedne nove humanije države, Majakovski postaje fenomen, tema za istaživanje i veoma popularan u svetu književnosti po gradovima i metropolama širom Evrope.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ili prosto Kraljevini Jugoslaviji, poezija Vladimira Majakovskog je dočekana i primljena dobronamerno ali veoma traljavo. Nije ni čudo jer su političke okolnosti i samo uređenje tadašnje Jugoslavije, strog nadzor i cenzura, rezultirala da se progresivna književnost omalovažava i površno proprati kroz tadašnju književnu periodiku. Anti-sovjetska propaganda i histerija dovela je do toga, da se u tadašnjoj predratnoj štampi nije smelo pominjati Lenjinovo ime, ni imena rodonačelnika naučnog socijalizma, ni termini kao što su socijalizam, marksizam, revolucija itd. U tom periodu kada je Majakovski u pitanju, članci su pisani i prevođeni tzv. “ezopovskim” jezikom, čime se služila sva progresivna štampa. Tako je na primer umesto imena Lenjin stajalo “nastavljač Engelsa”, umesto SSSR-a – “domovina Vladimira Majakovskog”, umesto komunista, stajalo je “drugovi Majakovskog po ideološkoj orijentaciji”, umesto marksistički “naučno materijalistički” itd.

Prva knjiga o Vladimiru Majakovskom na srpsko-hrvatskom jeziku projektovana je 1940.godine, povodom desetogodišnjice od njegove smrti u dogovoru sa Otokarom Keršovanijem u izdanju Hrvatske naklade. Projekat i sama priprema knjige je prekinuta zbog policijske cezure i početka rata. Predgovor te knjige bio je sastavljen od tri eseja bugarskog filozofa i književnog kritičara Teodora Pavlova, koji su objavljeni 1940.godine u progresivnom zagrebačkom časopisu “Izraz”, sveske broj 6, 7-8, i 10. Međutim članci su prevođeni veoma traljavo i površno. Knjiga o Majakovskom je ipak objavljena odmah nakon oslobođenja Jugoslavije od okupatora i pobede nad fašizmom. Povodom petnaestogodišnjice od smrti velikog pesnika 1945.godine u izdanju beogradske izdavačke kuće “Kultura” knjiga je ugledala svetlost dana, štampana u deset hiljada primeraka, bez policijske cenzure, bez rata, ali i bez Otokara Keršovanija. Knjiga jeste ostala u okvirima koji su bili određeni još 1940. godine iz pijateta prema Keršovaniju i ostalim kulturnim radnicima koji su izgubili živote tokom rata, ali je ipak samo sastavljanje i doterivaje te knjige bilo teško jer je rađena bez upoređivanja sa bugarskim originalom, pošto su ustaše i fašisti tokom rata i vladavine NDH, uništili Hrvatsku nakladu i celokupnu arhivu. Sa druge strane bugarski fašisti su uništili i spalili sve Pavlovljeve predratne rukopise, lične primerke i časopise. Pesme Majakovskog u knjizi su prevođene povremeno i sporije iz namere da se tadašnjoj čitalačkoj publici njegove pesme predstave što je moguće originalnije. Ipak ne tako uspešno priređena knjiga, je bila prva na našim prostorima koja koliko toliko predstavila velikog pesnika Vladimira Majakovskog.

Postoji podatak da je pesma Vladimira Majakovskog pod imenom “Konferencijaši”, koja je napisana i objavljena novinama “Izvestija”, 5. marta 1922. godine,  veoma politička i anti-birokratskog karaktera koju je Vladimir Ilič Lenjin pohvalio rekavši na jednom kongresu metalskih radnika dan nakon objave njegove pesme: “Juče sam slučajno pročitao u Izvestijama pesmu Majakovskog, sa političkom temom. Odavno nisam osetio takvo zadovoljstvo sa gledišta političkog i administrativnog. U svojoj pesmi on u paramparčad ismejava konferencije i ruga se komunistima koji stalno i neprekidno zasedaju. Ne znam kako je sa poezijom, ali što se tiče politike jamčim da je savršeno u pravu!” Pesmu “Konferencijaši” objavila je i prevela “Učiteljska straža” broj 1-2, tek 1940.godine. Tadašnji urednik “Učiteljske straže” bio je Đuro Guberinić, koji je poginuo kao partizan 1941.godine.

Što se tiče pesme “Oktobarski dani” inače odlomak iz poeme “Vladimir Ilič Lenjin” koju je Majakovski napisao leta 1924.godine, prvi put je uživo recitovao dvadesetprvog januara 1930. godine, na svečanoj akademiji povodom šestogodišnjice Lenjinove smrti. Na akademiji je bi prisutan ceo državni vrh tadašnjeg SSSR-a na čelu sa J.V.Staljinom. Majakovski je pročitao poslednje poglavlje stotinu puta. To je bio njegov poslednji nastup kao recitatora u životu. Ubrzo će izvršiti samoubistvo. Odlomak pesme “Oktobarski dani” prvi put je recitovan i preveden u jesen 1943.godine, na svečanoj akademiji posvećenoj oktobarskoj revoluciji, u Domu kulture u oslobođenom gradu Jajcu.

Tokom rata na prostoru tadašnje Jugoslavije poema “Lenjinov pogreb” biće prevedena u januaru 1942.godine, na oslobođenoj teritoriji u Crnoj Gori, u selu Gostilj, gde je bila smeštena štamparija Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru i Boku. Povod objave poeme je bio posvećen godišnjici Lenjinov smrti, za svečani broj biltena “Narodne borbe”. Nažalost nije štampan pripremljen materijal zbog nestašice hartije. Prevod je prekucavan na pisaćoj mašini u bezbroj primeraka, i tako plasiran i širen po Narodnooslobodilačkoj vojsci i po oslobođenim teritorijama. “Lenjinov pogreb” je prvi put štampan u “Borbi” 21.januara 1945.godine.

Pripadnici Saveza komunističke omladine Jugoslavije u Crnoj Gori, februara 1942.godine prevode i objavljuju u svom listu “Omladinski pokret”, čuvenu “Komsomolsku pesmu”.

Vladimir Majakovski je u današnje vreme jako poznat na našim prostorima. Od 1945.godine do današnjih dana, objavljeno je bezbroj članaka o njemu, njegova poezija je uvršćena u mnoge antologijske zbornike, posvećene savremenoj svetskoj poeziji. Njegove pesme su polako ali sigurno iz decenije u decenju prevođene i dobile svoj smisao i na našem jeziku. Njegovo prisustvo na našim prostorima je stalno, i zauzima značajno mesto. Bilo bi dobro na kraju pomenuti i da su njegove dve poeme koje su inače  najviše zastupljene na našim prostorima prevodili naša velika književna imena , kao što su “Obak u pantalonama” Bora Ćosić, i “Priča o crvenoj kapici”, Danilo Kiš.

* Autor teksta je novinar iz Beograda

2 Responses to Fenomen Majakovski 2 – Vladimir Majakovski i njegova poezija na našim prostorima

  1. Pingback: FENOMEN MAJAKOVSKI II « Dušan Opačić

  2. Pingback: FENOMEN MAJAKOVSKI II | Urlik iz tetrapaka

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.