„FANI I ALEKSANDAR“, „Sagrada famillja“ INGMARA BERGMANA

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,film |

images

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ingmar Bergman je, kao dečak imao isto takvo slatko mornarsko odelce kao i Aleksander u filmu „Fani i Aleksander“, koji predstavlja pravi, Bergmanovski autobiografski film. Ali za dečaka Bergmana je to mornarsko odelo bila omražena “crkvena uniforma” povezana sa otužnim mirisom starog drveta u crkvi, čistim, uštirkanim donjim vešom koji ga je sekao u proponama i smeđim vunenim čarapama koje su ga bockale.

„Fani i Aleksander“ je porodična hronika slična snoviđenju, igrani film u boji, u trajanju preko tri sata (197 minuta), izveden kao “destilat” iz televizijske serije, koja je tek šest godina kasnije, u četiri dela 1988. prikazana na švedskoj televiziji. Film je prepun događaja iz Bermanovog detinjstva, prepričanih kroz imaginarnu porodicu Ekdal, koja je vlasnik malog porodičnog teatra za koji živi i od koga živi.

Harmonični dečiji svet desetogodišnjeg Aleksandera, koji predstavlja Bergmanov alter-ego i njegove mlađe sestre Fani, pretvara se u pakao kada se njihova majka, Emili Ekdal, posle smrti njihovog oca Oskara, glumca i direktora pozorišta, preuda za biskupa Edvarda Vergerusa koga karakterišu nebrojene negativne osobine. Posle uspešne akcije spašavanja iz biskupovog doma, koji je nalik srednjevekovnoj tamnici, deca se sa majkom vraćaju u toplo okrilje porodice Ekdal, gde svaki član ima pravo na svoju posebnost.

Likovi u filmu „Fani i Aleksander“ “zapliću” se jedan u drugog kao biljni ornamenti na Gaudijevoj katedrali „Sagrada famillja“ („Sagrada Família“, u prevodu sa španskog – Sveta porodica). Bergman je sagradio ovu monumentalnu filmsku katedralu porodice Ekdal u svom prepoznatljivom stilu Subjektivističkog ekspresionizma. Film ”Fani i Aleksander“ je dobio 1984. godine četiri Oskara, za najbolji strani film, za kostimografiju i scenografiju kao i za produkciju.

Helena Ekdal, kao blaga i omiljena despotica, predstavlja Bergmanovu baku po majci. I njen sin u filmu, Karl, ima puno toga zajedničkog sa Bergmanovim “ujka Karlom”, “čija je tragična ekscentričnost prikazana do detalja”, napisala je Maret Koskinen, profesor na Filmskom institutu u Stokholmu.

 

 

download (3)

 

 

 

 

 

 

 

 

POZORIŠTE U KUĆI

 

U ovoj teatralnoj porodici, Aleksanderov “ujak Karl nosi tragičnu masku, dok je veseli ujak Gustav Adolf, nosilac komične maske”, piše Egil Tornkvist. I njihove supruge se, naravno, uklapaju u tu sliku. Dok je Karlova supruga, Lidija, neprestano vređana i ismevana zbog svog nemačkog akcenta, Alma je stalni predmet nezasite sekualne želje svog muža, Gustava Adolfa. Dadilja Maj, Aleksanderova česta zamena za prezauzetu majku, takođe puno podseća na Bergmanovu dadilju Mait, kao i mnogi drugi likovi, koji su ili stvarni, ili su aluzije na Bergmanov karakter i prošlost.

Dva suprotna pola ovog filma su predstavljena kroz živahnu kuću familije Ekdal, naspram striktnom režimu biskupove kuće i ukućana i vode trag do Bergmanovog detinjstva, koje je u jednu ruku bilo obeleženo igrama, muzikom, čitanjem poezije, veselošću, a na drugoj strani je bilo praznog moralizovanja, brutalnosti, rigidnosti spartanskog života kao i izvrtnja istine.

“Stan porodice Ekdal je gotovo identična kopija stana Bergmanove bake u Upsali. Iako je Bergman rođen u Stokholmu, on je u Upsali, malom univerzitetskom gradu, udaljenim oko pedeset kilometara severno od Stokholma, proveo veliki deo svog detinjstva, kod svojevoljene bake”, piše Mikael Tim. Pozorište lutaka i „latrena magika“ identični su igračkama koje je Bergman posedovao kao dečak. Teške somotske zavese u bakinom ogromnom stanu aludiraju na veliku, crvenu pozorišnu zavesu. Satovi otkucavaju, ali je vreme stalo. Sto, kao važan deo nameštaja, ima centralnu ulogu u filmu „Fani i Aleksander“. Egil Tornkvist uočava tri singnifikantne formacije: “Za vreme velikog, porodičnog božićnog slavlja, stolovi su pravougaonog oblika, postavljeni u nizu kao tradicionalni, dugački švedki sto. Posle sahrane Aleksanderovog oca Oskara Ekdala, stolovi su postavljeni u obliku krsta, a na kraju filma Ekdalovi i njihovi najbliži prijatelji okupljeni su oko ogromnog okurglog stola, koji ističe osećaj harmoničnog zajedništva”.

U ovom filmu postoji mnoštvo likova iz Bergmanovog detinjstva i mladosti. Bio bi pravi “detektivski” zadatak da se pronađu sve autobiografske sličnosti sa Ingmarom Bergmanom u filmu „Fani i Aleksander“. Sličnost dečaka Aleksandera sa dečakom Ingmarom je veoma velika, ali i u mnogim drugim likovima, dobri poznavaoci Bergmanove ličnosti mogu naći otvorene, ali i dobro prikrivene sličnosti, kao na primer u liku mađioničara i glumca Arona, koga igra Bergmanov sin, Mac Bergman. Čak i u liku biskupa Vergerusa ima elemenata Bergmanovog ličnog karaktera i njegovih “demona”. Bergmana su inače nazivali demonskim rediteljem i on je u tome očigledno uživao. Svom autogramu uvek je dodavao (dečji) crtež đavola i često je govorio o svojim demonima.

Nijedan karakter u ovom filmu se ne stidi svojih ljudskih poroka, počevši od stare gospođe Ekdal, čijeg je dugogodišnjeg ljubavnika, Jevrejina Isaka Jakobija, tolerisao i njen pokojni muž. A posle otkrivanja njihove veze, čak ga je smatrao svojim najboljim prijateljem, o čemu ona, i posle toliko godina, sa osmehom govori. Svima je sve oprošteno ali ne i biskupu, koji umire u podmetnutom požaru i u užasnim mukama.

Biskup Edvard Vergerus je najupečatljivi lik u ovom filmu. On je esencija ljudskog,

zapravo demonskog zla, u svom najgorem obliku. Pošto je prethodno oterao u smrt svoju prvu suprugu i svoje dve kćerkice, nastavio je svoje zlodelo sa Aleksanderovom majkom Emili, koja je već nosila njegovo dete. On od samog početka psihički proganja svog pastorka Aleksandera, besumučno ga fiziki kažnjavajući, kao što je i Bergmanov otac tukao svoju decu i to najviše starijeg Bergmanovog brata. Bergman je napisao da je još kao dačak naučio da pravi kompromise i da izbegava konflikte, što je mu je bilo od velike pomoći u kasnijem životu. Ko zna kojim putem bi krenula Bergmanova filmska karijera da nije bio takav, jer je direktno konfrontiranje sa problemima upravo ono što odlikuje većinu umetnika, mada je Bergman i po tom pitanju bio veoma realan i samokritičan, onda kada je sebe upoređivao sa drugim velikim filmskim stvaraocima, koji su se po karakteru razlikovali od njega.

Biskup ne deli samo profesiju Bergmanovog oca, nego i očevu prirodu – surovost, skučenost duha i beskompromisnost. “Bog ćuti dok ljudi govore, a njegovi lažni zastupnici divljaju, kao što je prikazano i u filmu „Sedmi pečat“, u kome vitez Antonius Blok bezuspešno pokušava da komunicira sa Bogom“, podseća Maret Koskinen. Bergman je kao dete bio čak i ljubomoran na Boga, jer mu je “oduzimao” oca preko njegove profesije, a pre svega mu je oduzmao i majku, koja je bila u ulozi veoma angažovane i često odsutne sveštenikove žene, te je Bergman bio primoran da najviše vremena provodi sa dadiljom i bakom.

CRKVA I POSLEDICE

I u filmu „Fani i Aleksader“ Bergman se bavi religijom i posledicama koje ona ostavlja na ljude, ali ovoga puta ide i dalje i uvodi elemente magije, prikazujući nam okultni Isakov dom. Kada je spasao Fani i Aleksandera iz biskupove tamnice, bakin prijatelj i zaštitnik Isak Jakobi je njene unuke jedno vreme krio u svojoj kući, dok se stvar sa njihovom otmicom i biskupovom smrću nije pravno slegla, da bi Emili mogla neometano da nastavi miran život sa svojom decom u toplom okruženju svog malog, zaštićenog sveta, kao i da se vrati glumi u porodičnom teatru koga je nasledila od muža.

Sinovac Isaka Jakobija i njegov učenik, mađioničar Aron, odvodi Aleksandera u podrum kuće i pokazuje mu jedan mistični svet: marionete koje se same pomeraju, kao da je prostoriju zahvatila promaja, kao i egipatsku mumiju “koja diše”. Ove ekspresionističke, mračne, slike duboko fasciniraju Aleksandera. Aron mu kaže: “Ima toliko toga što čovek ne može da objasni. Ono što je neobjašnjivo čini da ljudi polude. Zato je lakše svaliti krivicu na ogledala, mašine i filmske projektore”.

Film „Fani i Aleksander“ upravo tako i počinje, sa dečakom Aleksanderom koji posmatra pokretne slike u svojoj mašini “laterna magika“. Bergman se na ovu sliku često vraća u filmu, zato što je pravljenje filmova bio njegov dečački san, koji se, srećom i ostvario. Svoj prvi filmski projektor Bergman je uspeo, da uz veliku diplomatiju “otkupi” od svog starijeg brata u zamenu za jednu vojsku olovnih vojnika, kada je imao samo devet godina.

Još 1959. godine, u članku “Svaki film je moj poslednji” Bergman je dao izjavu proklamirajući da nikada nije imao ambiciju da postane pisac: “Ja ne želim da pišem romane, novele, eseje (…). Čak ni pozorišne komade ne želim da pišem. Ja želim da pravim

film (…), film je moje sredstvo izražavanja, a ne pisana reč” , prenosi nam Maret Koskinen, kojoj je, još za Bergmanovog života, bila dostupna njegova celokupna dokumentacija.

Zajedno sa Aronom u Isakovoj kući živi i drugi Isakov sinovac Isamel, koji je izuzetno inteligentan, ali je duševno bolestan. Biva često zaključavan u sobi, zato što je povremeno agresivan i opasan, ali je vidovit, te “vidi” kako je biskupova gojazna, bolesna rođaka (koju igra muškarac) kao živa buktinja namerno zapalila biskupa. Mladić Ismael je androgena osoba koju izvanredno predstavlja zapravo jedna žena, finsko-švedska glumica Stina

Ekblad, koja govori sa finskim naglaskom, što daje dodatnu melodičnost u govoru i egzotičnost ovoj upečatljivoj ličnosti. Bergman je često u svojim filmovima davao natprirodnu moć seksualno ambivalentnim osobama. “Oni su idealni kao nosioci istine ili ekstremne patnje”, piše Maret Koskinen. Ali se Bergman u svom radnom dnevniku distancira od ovog fenomena: “Opasno je probuditi snage iz podzemlja. U Isakovoj kući postoji jedan idiot sa anđeoskim licem, sa mršavim, nesigurnim telom i bezbojnim svevidećim očima. On može da utiče na tok stvari. On je membrana za ostvarenje želja“.

 

images (2)

 

 

 

 

 

 

 

BIG COMEBACK

Film „Fani i Aleksander“ označio je Bergmanov povratak “na velika vrata” u Švedsku posle egzila u Minhenu, gde je Bergman je živeo između 1976. i 1982. godine, zbog problema sa porezom u Švedskoj. Bila je to “velika poreska drama” (notorious tax imbroglio) koja se završila srećno po Bergmana, a i po sve ljubitelje Bergmanovog filma. Bergmanov prijatelj Ćel Grede, pitao je Bergmana zašto je on uvek pravio melanholične filmove kada je činjenica da je on sam, (naizgled) bezgranično uživao u životu, na šta je on odgovorio: “Ali, zapravo i u srećnim periodima, redovno su se javljale i teške misli. Možda je to zato što kreativni sokovi brže teku kada je duša uplašena”. Bergman je i ovaj svoj “filmski testament” zamislio 1978. godine, u kritičnim trenucima svog poreskog izgnanastva. Film je ujedno i kraj njegovog filmskog stvaralaštva.

Bergmanu je puno nedostajala Švedska i teško se privikavao na pomisao da se možda nikad više u nju neće ni vratiti, mada se u dubini duše ipak nadao povratku. Zato je 1979. godine spontano počeo da piše scenario za film „Fani i Aleksander“. “Scenario se pretvorio u svojevrsni filmski krešendo. Scene su smenjivale jedna drugu, obim materijala je samo rastao. Kao da sam pronašao nalazište nafte i iz bušotine je odjednom potekla nafta, ili već šta je izašlo. Ideje su pokuljale kao gejzir”, napisao je Bergman u svom radnom dnevniku.

“Jedino kroz igru mogu da prevaziđem strahove, rešim se napetosti i trijumfujem nad uništenjem. Najzad želim da predstavim svu tu radost, koju ja uprkos svemu nosim sa sobom, koju sam tako retko i tako slabo pokazivao u mom radu. Prikazati preduzimljivot, lepotu življenja, dobrotu. To ne bilo tako loše, makar samo ovaj put”, piše Ingmar Bergman na kraju svog autorskog rada na filmu.

Ujedno je i optužnica protiv njega bila povučena, te je bio oslobođen svih optužbi. “Za Bergmana turbulentne sedamdesete godine prošlog veka, bližile su se svom kraju i on se mogao nadati bogatoj žetvi“, piše Mikael Tim o Bergmanovim povratku u domovinu. Svi su ga pozivali da se vrati, a od direktora Švedskog filmskog instituta dobio je gotovo neograničena sredstva ovaj film.

Uprkos najboljim glumcima, toj odanoj Bergmanovoj glumačkoj familiji, kojom je bio godinama okružen i činjenici da je opet svoj na svome i da opet stvara na maternjem jeziku,

Bergman je bio svestan da bez idealne filmske tehnike definitvno nema ni filma: ”Čuda se ne događaju. Uvek na kraju aparati i poneka psovka urade sav posao”.

Međutim, kako je snimanje odmicalo Bergman je bio sve veseliji, a zastava Švedske se pojavljuje u filmu „Fani i Aleksander“ čak dva puta. U intervjuju Rafaelu Šargelu Ingmar Bergman je izjavio: “Moram reći da se osećam izuzetno mnogo kao Šveđanin. Jedino ovde mogu da živim, a ne negde drugde, makar i na kraće vreme. Ja imam svoje korene u ovoj zemlji. Mi možemo naći svoje pretke sve do šesnaestog veka, pa i dalje. Tako da ja ovde živim sa svojim korenima. Nemam ni najmanjih problema da razumem kako mi ovde reagujemo, zašto neke stvari idu dobro, a neke loše. I to volim. Takođe, na određen način volim i naše kompromise“.

 

download (1)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

VIA DOLOROSA NA SNIMANJU

Film je bio veoma skup i ekstremno težak da se napravi. Broj glumaca u scenariju je bio čak pedeset četiri, što je Bergman kasnije smanjio za tri. U scenariju za ovaj film se pominje i Aleksanderova starija sestra Amanda, uloga koja je bila specijalno zamišljena za Bermanovu ćerku, Lin Ulman, jer Bergman, u stvari, nije imao stariju sestru već starijeg brata, kao i mlađu sestru. Ulogu biskupa Vergerusa zapravo je trebao da igra Maks fon Sidov, dok je uloga Aleksanderove majke bila namenjena Liv Ulman, ali se to ovoga puta nije ostvarilo. Po broju glumaca to bio najobimniji Bergmanov film, kojim se on oprostio od svog poziva kao filmski režiser. Ovo je zapravo film o Bergmanovoj porodici. Troje glumaca su takođe i članovi njegove porodice. U filmu igraju Mac Bergman, Ana Bergman, i Danijel Bergman. Ovo je film o pomirenju, koji je u isto vreme bio i proces pomirenja sa članovima porodice, piše Mikael Tim.

Što se tiče strukture filma, Bergman je rekao da su određeni delovi rađeni iz ugla dečaka Aleksandera, dok su drugi delovi nešto objektivniji. Zanimljivo je kako je glumac, dečak (Bertil Guve, 1970.) dobio ulogu u filmu „Fani i Aleksander“. Kada je na audiciji trebao da izmisli nešto užasno on je rekao: “Ubio sam svog ujaka!”, što se veoma dopalo Bergmanu. On je u ovom filmu menjao tačku gledišta kad god mu je to odgovaralo. Nije se držao određenog stila. Znači, ne postoji potpuna objektivnost, različiti stilovi se mešaju i Bergman nam, na sebi svojstven način Subjektivističkog ekspresionizma, priča svoju priču, ne štedeći nas ni u ovom filmu od scena najvećeg užasa, podarujući nam na kraju i svoje „Vjeruju“. Izlazeći iz bioskopa, nosimo sa sobom, kao veliki životni kapital, idilične trenutke u životu njegovih filmskih junaka. Oni ostavljaju neizbrisive tragove u dušama gledalaca, kao i kod mnogih filmskih stvaralaca, koji stvaraju pod njegovim uticajem. To nije samo “kupovanje nekolko srećnih trenutka” za cenu biskopske karte, već dobijanje Bergmanovskog “recepta” od neprocenjive vrednosti, kako treba živeti svoj mali život i uprkos svemu, biti srećan. Jedno je Andrej Tarkovski umeo to tako uspešno da pokaže i Bergman ga je i sam bezgranično poštovao. Kurosava i Tarkovski su mu značili tokom filmskog rada onako kako su mu Strindberg i Ibzen značili u pozorištu.

„Fani i Aleksander“ predstavlja sumiranje čitave umetničke karijere Ingmara Bergmana i nedvosmisleno sadrži sve teme koje su mu bile bliske i u predhodnim filmskim delima, kao što su religija, porodica i uloga umetnika u društvu. Zato nas puno ne čudi to što se mnoga imena likova iz ranijih filmova ponavljaju u ovom filmu.

Na primer, ime starog porodičnog prijatelja porodice Ekdal, i ljubavnika bake Helene, Isaka Jakobija, koji predstavlja tipičan je primer klasičnog rabina i koji je zapravo na volšeban način spasio Aleksandera i Fani iz čeličnog biskupovog zagrljaja, “gotovo je idetičan karakter iz jedne rane Bergmanove radio drame. A porodično ime Ekdal (Ekdahl) je aluzija na porodicu Ekdal (Ekdal) iz Ibzenove drame „Divlja patka“ (1884), koju je Bergman postavio na scenu Dramatena u Stokholmu 1972. godine, napisao je Mikael Tim.

“Scene sa Bergmanovom bakom i starim jevrejinom Isakom pune nežnosti, ironije i melanholije i spadaju u Bergmanova najbolja ostvarnja na filmu. Glumica Gun Volgren je u ovom filmu odigrala ulogu svog života”, piše Mikael Tim. Ona je bila je veoma bolesna za vreme snimanja filma i ubrzo nakon premijere je i umrla. Sedeći često sa Isakom na kauču, pitala se gde su otišli slatki dani mladosti; kako se sve brzo završilo i pritom je stalno plakala. Sigurno da je tada mislila na svoj život. Po nebrojeno koji put, umetnost i život u Bergmanovim filmovima se neraskidivo prepliću.

download

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SPONA FILM-TEATAR

Helena Ekdal je ceo svoj život bila glumica. Ona priznaje svom prijatelju Isaku da joj je, od svih uloga koje je imala, zaključno sa ulogom bake u filmu ”Fani i Aleksander“, najdraža bila zapravo uloga – glumice u pozorištu. Time ona stavlja umetnost iznad života, što ni najmanje nije umanjilo kvalitet njenih životnih uloga kao majke, žene, ljubavnice, bake. Kada Helena kaže za svog pokojnog sina Oskara da je bio loš pozorišni glumac, ona time zapravo želi da kaže, za raliku od nje, da je on imao samo jedinu ulogu u životu a to je – da bude otac svoje porodice. Emili Ekdal, posle povratka kući preuzima vođstvo u porodičnom pozorištu i uspešno nagovara baku Helenu da ponovo glumi i to upravo u Stindbergovom pozorišnoj predstavi „Igra snova“, koju namerava da postavi na repertoar, pa čak i da sama da zaigra u njoj.

Ovaj poslednji Bergmanov film, njegov umetnički i filmski testament, „Fani i Aleksander“, trebalo je odavno u Švedskoj da bude izvden i kao pozorišni komad, sa svim uticajima Ibzena, Šekspira i Strindberga. To se najzad i dogodilo 2012. godine, jer Kraljevsko pozorište u Stokholmu „Dramaten“ planiralo da na svoju scenu postavi pozorišnu predstavu „Fani i Aleksander“ Ingmara Bergmana, trideset godina posle premijere istoimenog filma. Zanimljiv je podatak da su dve skandinavske susedne zemlje to ranije već učinile. Ovaj Bergmanov film, kao pozorišna predstava postavljen je na scenu Norveškog nacionalnog teatra u Oslu, 2009. godine, a na jesen 2010. godine predstava „Fani i Aleksander“ je igrana u Finskoj, u Švedskom pozorištu u Helsinkiju.

Bergmanov filmski opus prepliće se sa pozorištem i gotovo je nemoguće odvojiti ta dva pravca Bergmanovog stvaranja. Bergman je običavao da kaže da je pozorište njegova žena, a da je film – njegova ljubavnica, a mi bismo dodali da je onda pisanje, Bergmanova tajna ljubav. “Scenario za film „Fani i Aleksandar“, koji je napisao već 1979. godine, u upoređenju sa ranije objavljenim filmskim scenarijima, pokazuje sasvim drugačiju epsku i stilističku širinu. Ovaj scenario je prelomna tačka, kada njegov filmski rad, na najprirodniji, nepretenciozan način prelazi u književni. U pravom značenju te reči, to je filmski roman”, piše Maret Koskinen o Bergmanovim književnom stvaralaštvu.

Film „Fani i Aleksander“ je, rečju, i svojevrsni omaž pozorišnoj umetnosti, napuderisanim licima i perikama i trenucima intimnosti koje oni daju. Držeći božićni govor okupljenoj porodici u pozorištu, Aleksanderov otac Oskar Ekdal je rekao, svestan svog skromnog glumačkog dara, da se njegov jedini talenat sastoji u tome što voli taj mali svet između debelih zidova njihove pozorišne kuće; da voli te svoje ljude koji se nalaze unutra u tom malom svetu koji se ponekada ogleda i u onom velikom svetu napolju. Ljudi iz tog velikog sveta dolaze u pozorište, da za kratko vreme, za nekoliko trenutaka, zaborave teški, veliki svet. Oskar Ekdal, koji će ubrzo posle ovih izrečenih reči umreti u krugu svej porodice, završio je svoj govor rekavši da je njihovo malo pozorište jedan mali prostor, gde vlada rad i red, tuga i ljubav.

images (3)

 

 

 

 

 

 

 

DUHOVI

Kao i Agnes iz predhodnog filma koji smo analizirali, film „Krici i šaputanja“, otac Fani i Aleksandera ne može ni posle svoje smrti da napusti svoj dom, te se ponekad javlja Aleksanderu, kao i duh oca u „Hamletu“. Oskarov duh u svetlom odelu, obasjan Bergmanovskom „Belom svetlošću“, pomaže deci da izdrže tešku situaciju u biskupovom domu, dok se zajedno sa nosećom majkom Emili ne vrate u svoj dom kod bake, gde će im mama roditi malu polusestricu. Ali, još jedna beba se rađa u srećnom domu Ekdalovih. Hroma dadilja Maj rađa devojčicu čiji je otac bakin sin, Aleksandrov ujak, Gustav Adolf. Mada srećno oženjen sa Almom sa kojom ima ćerku Jeni, on ne može da odoli svojoj naklonosti prema umiljatoj dadilji Maj. Njegov jedin izgovor u vezi toga je da je on jednostavno takav, da voli žene i one njega, što je tačno, jer ga supruga Alma otvorenih ruku uvek prima nazad, a ni majka mu ne pregovara zbog toga. U toku trudnoće on je želeo da materijalno obezbedi služavku Maj, ali ona u duhu Ibzenove Nore odlazi u grad da radi i da postane ekonomski nezavisna. Napušta ga čak i ćerka Jeni, pridružujući se dadilji.

Na kraju filma, kao glava porodice, Gustav Adolf drži govor, čiji sadržaj ima sličnu poruku koju nam Agnes u filmu „Krici i šaputanja“ prenosi u svom dnevniku, kao i vitez Antonijus Blok, jedući divlje jagode u društvu glumačkog para Mije i Jofa. Ali ovaj govor Gustava Adolfa ne veliča samo srećne trenutke, već život u celosti. Prenosimo deo tog govora: “Trebalo bi ignorisati velike stvari. Moramo živeti u malom, malom svetu. Bićemo povezani sa njim, kultivisaćemo ga i učinićemo ga najboljim, koliko možemo. Odjednom dolazi smrt, nebesa se otvaraju, oluja tutnji i haos je iznad nas, sve to mi – znamo. Ali, hajde da ne mislimo na te neprijatnosti”.

Taj mali svet o kome Bergman govori kroz lik sina Aleksanderove bake Helene Ekdal, se ne odnosi samo veseli svet pozorišta, nego i sve ono čime ljudi mogu da se okruže da bi bili srećni: dobra hrana, osmesi, rascvetale voćke, valceri… Taj mali svet, privatna sreća, protiv sebe ima ne samo spoljašnji svet globalne patnje, već i onaj svet koji dolazi posle ovozemaljskog života. Mali svet je izjednačen sa ovim svetom i ovim životom, jedinim koji imamo. Tako bismo mogli reći da je „Vjeruju“ ovog filma da se uhvati svaki dan – Carpe Diem.

Dok drži svoj govor, ispred Gustava Adolfa stoje deca, Fani, Aleksander i njegova ćerka. Oni takođe simbolizuju taj mali svet o kome on govori. “Kultivisati i učiniti ga najboljim, taj dečiji (mali) svet, znači kreierati budućnost ljudskog roda sa puno kvaliteta i nade. Biti u dečijem svetu znači biti spontan i biti blizak životu. To je ono što deca, žene i umetnici imaju zajedničko” , piše Egil Tornkvist.

Ingmar Bergman nas kroz likove u filmu „Fani i Aleksander“ na neki način upućuje da živimo u harmoniji sa svetom, a u svom radnom dnevniku je objasnio kako je on to ostvario u svom privatnom životu: “Harmonija nije neko strano ili neobično osećanje. Ako mogu da živim neproganjano i mirno, u jednoj mirnoj dnevnoj kreativnosti u kojoj mogu da sagledam svoju stvarnost, gde mogu da budem dobar i ne moram da želim masu stvari i ne moram da pazim da dođem negde tačno na vreme, tada najbolje funkcionišem. Takvo stanje me podseća na krotko vegetiranje u mom detinjstvu”.

Možda malo začuđuje to što devojčica Fani u filmu, na izgled, samo “figurira” u svojoj ulozi lojalne Aleksanderove mlađe sestre, naročito ako sa dramskom funkcijom njenog lika u filmu uporedimo uloge Aleksanderove bake i majke. Sve se vrti oko Aleksandera, što zasigurno nije Bergmanova nezaiteresovanost za ženske likove, već naprotiv: Fani je mirna i prihvata stvari onakve kave jesu, dok je je Aleksander pun sumnji i strahova, tako da oni predstavljaju suprotnost jedno drugome.

Odgovor takođe nalazimo u Ismaelu, koji nosi u sebi oba pola. Ismael predstavlja i muško i žensko, i dečaka Aleksandera i devojčicu Fani. Ismael, koji je kao i Aleksander takođe Hamletovska figura, frenetično izgovara: ”Možda smo mi ista osoba. Možda nemamo granica; možda se ulivamo jedni u druge, strujimo jedni kroz druge, bezgranično i maestralno”. Aleksander provodi kratko vreme sa njim u sobi i oni postaju dva daleka glasa jedne te iste persone; jedan glas predstavlja aktivnu tendeciju a drugi pasivnu, te kulminiraju u želji za zajedništvom, koja se kao glavna melodija provlači kroz ceo film.

Čak i takva negativna osoba kao biskup Vergerus ima bolesnu potrebu da deli svoj mračni svet sa mnogo ljudi. On ne živi sam u svom sumornom domu iznad reke, u koju se pod mističnim okolnostima survala njegova prva supruga sa kćerima, već je okružen svojom majkom, sestrom, rođakama i poslugom. Sve ove žene su u službi njegovog zla. Služavku koja redovno potkazuje decu biskupu, glumi Hariet Anderšon (Agnes iz filma „Krici i šaputanja“). Ona je i u ovom filmu ostvarila zapaženu ulogu.

Ova filmska oda ovozemaljskom životu povremeno nije u skladu sa svetom dečaka Aleksandera. On se neometano kreće i u Isakovom svetu, svetu duhova i demona. On razgovara sa duhom svog mrtvog oca, sreće opasnog Ismaela i prkosi biskupu na svoj dečački, tvrdoglavi način. Aleksanderove edipalne misli se kreću između oca u belom i očuha u crnom, kao simbolima dobra i zla.

“Nemoj da glumiš Hamleta. Ja nisam Gertruda a ovo nije Kronborg”, kaže u šali Aleksanderu Emili Ekdal, njegova majka, kada je kao novopečena udovica, osetila Aleksanderovu ljubomoru na biskupa, njenog budućeg muža. “To je sasvim prirodna reakcija u jednoj porodici kao Ekdalovi, koja voli (svoje) pozorište i svoje različite uloge –

pozorište je život, a život je kao pozorište“, piše Maret Koskinen u svojoj doktorskoj disertaciji o Bergmanovoj filmskoj estetici.

Duhovi se na kraju povlače i Aleksander ponovo nalazi mir u bakinom krilu, kao i na početku filma, kada mu biskup preti kako mu neće umaći, a on jurne baki u krilo. “To je beg od smrti u život, od hladnog ka toplom, od transedentalnog do imanenetnog.“ piše Egil Tornkvist. Na kraju filma, baka Helena Ekdal čita Aleksanderu odlomak iz ”Igre snova“, gde Strindberg na samom početku upozorava:

“Svašta može da se dogodi, sve je verovatno i moguće.”

To što je Strindbergu pripala zadnja reč u filmu, svojevrstan je omaž ovom velikom dramskom umetniku, začetniku ekspresionizma u pozorištu.

 

Dr Aleksandra Luthander

 

 

IZVORI

Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna, Boken om Bergman“, „Norstedts“, Stockholm 2008.

Koskinen, Maaret, „I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap“, Stockholm, „W&W“, 2002.

Törnqvist, Egil, „Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs“, „Amstrdam Univerity Preess“, Amstredam 1995.

Bergman, Ingmar, „Bilder“, „Nordstedts“, Stockholm 2008.

Shargel, Raphael, ”Ingmar Bergman interwiews”, University press of Missisippi/Jackson, USA, 2007.

Ring, Lars, „Bergmans saga får en egen ton“, „Svenska Dagbladet“, Stockholm 18. 09. 2010.

Koskinen, Maaret, „Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bermans filmiska estetik”, Stockholms universitet, Stockholm 1993.

Strindberg, August, „Dromspelet“, „Norsteds“, Stockholm 1988.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.