Eutanazija – autonomija i milosrdje

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,društvo |

mari-flemingPiše: Stefan Simić

Taj život nije dostojan življenja.
Smrt je u tom slučaju bolja od života.

Verovatno je svako od nas bio u prilici da čuje ili da izgovori ove ili slične rečenice. Takve rečenice izražavaju određen stav o  kvalitetu nečijeg života. Izražava se stav da je nečiji život veoma niskog kvaliteta, i da možda nije vredan življenja. Nije razložno očekivati da među ljudima postoji saglasnost u vezi s tim koje su to tačno okolnosti pod kojima se može reći da život nije dostojan življenja. Ali možemo reći da kvalitet života ima veze sa sposobnostima individue da normalno funkcioniše u društvu, njenim iskustvima i ispunjenosti sopstvenim životom, sposobnosti da formuliše planove i očekivanja i da doživi svet na karakteristično ljudski način.Postavlja se pitanje kako možemo, čak i u slučajevima gde je kvalitet života veoma nizak, da kažemo da je smrt bolja od nastavka života? Po mišljenju nekih, mi to nikada ne možemo da kažemo. Drugi bi rekli da je smrt bolja od nastavka života onda kada produžetak života nosi gubitak autonomije(kontrole nad sopstvenim životom) ili izuzetan bol. Neslaganja o tome da li je smrt ponekad bolja od nastavka života postoje ne samo među nama, ljudima koji posmatramo sa strane, već i među osobama kojima usled bolesti preti izvesnost (često kratkog) života veoma niskog kvaliteta. Oni kojie ne žele, iz medicinskih razloga, da nastave sa takvim životom biraju eutanaziju. Ili bi makar želeli da mogu da izaberu eutanaziju. Možemo da kažemo da je eutanazija medicinski postupak kojim se individua svesno ubija ili pušta da umre na osnovu verovanja da je za tu individuu smrt bolja, ili makar nije lošija, od života. Kao postupak ona se legalno praktikuje samo u Holandiji, Luksemburgu i Belgiji.
Nedavno, s početka godine, javnost se upoznala sa životnom pričom dva brata blizanca iz Belgije. Mark i Edi Verbesem su rođeni gluvi i nakon što su saznali da  će uskoro izgubiti i čulo vida, zatražili su eutanaziju. S obzirom na njihovu već ograničenu komunikaciju sa spoljašnjim svetom, slepilom bi u potpunosti izgubili autonomiju. Radije nego da ostatak života provedu u nekoj insituciji potpuno pod staranjem drugih ljudi, braća su izabrala eutanaziju. Njihova želja je ispoštovana i eutanazija je legalno sprovedena 14. decembra prošle godine u Univerzitetskoj bolnici u Briselu.
U Irskoj, ove godine u januaru, gde eutanazija nije legalna, molba Meri Fleming da je puste da umre je prošla neuslišena. Meri Fleming se nalazi u poslednjem stadijumu multipla skleroze, paralizovana je i potpuno zavisnosi od drugih da bi nastavila sa životom, bez ikakvih izgleda za oporavkom. Ali primorana je da živi životom koji više ne smatra dostojnim življenja jer se eutanazija u Irskoj smatra moralno pogrešnim postupkom za koji nema mesta u medicinskoj praksi.
Bez sumnje, reč eutanazija puna je emotivnog naboja. Dok kod nekih ljudi ona evocira osećaj individualne slobode ili saosećajnosti, drugima ta reč ne znači ništa više do sinonima, ogrnutog u ovčije ruho, za ubistvo, trećima pak ima prizvuk religijske osude.U etimološkom smislu, termin je grčkog porekla koji nastaje spajanjem reči ευ i θανατος, što znači dobra smrt. Pošto smo ljudi i, prema tome, smrtni, verovatno svi, izuzev možda pojedinih mentalno obolelih osoba, u određenom smislu sebi samima želimo dobru smrt. Nije iznenađujuće interesovanje javnosti kad god se priča o eutanaziji. Malo je stvari koje su toliko intimne kao pitanje smrti: da li smrt ikada može da bude dobra, kuda vodi opravdanje i uvođenje prakse poput eutanazije?
Ali, i pored toga što jedan deo populacije ne odobrava legalizaciju eutanazije i njenu dostupnost u okviru medicinske prakse, ostaju oni ljudi kojih se to najintimnije tiče i kojima je taj postupak nedostupan. Ljudi koji su primorani da vode život koji ne žele. Ako svako od nas ima neotuđivo pravo na život, zašto ne bi imao i pravo na smrt?
Jedan od odgovora može da bude da je neobično da ubistvo može da bude postupak u okviru medicinske prakse kojim se pacijentu čini nekakav boljitak.Primarni cilj medicinske prakse je zdravlje i produžetak života. Stvar je zapravo malo drugačija. Bioetičar Den Brok kaže da postoje dve fundamentalne vrednosti koje predstavljaju vodilje medicinske prakse: unapređenje pacijentovog blagostanja (well-being) i poštovanje prema pacijentovoj autonomiji (self-determination). Ovo situaciju čini drugačijom, jer unapređenje pacijentovog blagostanja zavisi od vrsta tretmana koji se donekle imaju podudarati s pacijentovim viđenjima i očekivanjima od sopstvenog života, pa je otuda moguće da ono što u nekim slučajevima služi unapređenju njegovog zdravlja ne služi unapređenju njegovog blagostanja. Autonomija bi se ogledala u pacijentovom obrazovanju po pitanju sopstvenog stanja, različitih dostupnih tretmana, poznavanja potencijalnih rizika ili prednosti i, u skladu s tim, njegovoj uključenosti u postupak neprinudnog odabira i donošenja odluka o sopstvenoj budućnosti.
Može da se istakne da je nacistički režim u Nemačkoj ubio više od sto hiljada psihijatrijskih bolesnika i više hiljada obolele dece, nazivajući to eutanazijom i ubistvom iz milosrđa. Ali u smislu u kom se razmatra sada eutanazija je medicinski postupak kojim se individua svesno ubija ili pušta da umre na osnovu verovanja da je za tu individuu smrt bolja, ili makar nije lošija, od života. Događanja u Nemačkoj ne mogu se uopšte nazivati eutanazijom, ukoliko eutanazija označava dobru smrt koja se izvršava radi dobra ili koristi individue koja umire. Jer postavlja se pitanje kako nešto može da se čini u interesu individue protivno njenoj volji, njenim željama i htenjima?
Govorimo o svesnoj i dobrovoljnoj odluci individue da prekine svoj život medicinskim postupkom. Vrlo snažan argument u prilog eutanazije predstavlja pozivanje na princip autonomije. Rečeno je da je to jedna od vrednosti kojima se rukovodi moderna medicina. Dakle, autonomija se tiče našeg prava da biramo kojim tokom želimo da naš život ide i da bez prinude donosimo odluke. Ovaj princip, doduše, nije bez ograničenja: bilo bi pogrešno iz toga izvući zaključak da možemo apsolutno voditi svoj život u kom god smeru hoćemo, bez obzira na svet oko nas. Naše ponašanje je ograničeno na takav način da ne sme da ugrožava druge. Džon Stjuart Mil je rekao da jejedino ponašanje pojedinca zbog koga je on odgovoran društvu ono koje se tiče drugih.Nad samim sobom, nad vlastitim telom i duhom, pojedinac je suveren. Prema tome, pod okolnostima neizlečive bolesti, neizdrživog bola ili invaliditeta biranje eutanazije u potpunosti je u našim rukama.
Kako se ovo odnosi na nas u Srbiji? U Srbiji eutanazija je krivično delo. U okviru naše zakonske i medicinske prakse, eutanazija nije opcija. Zar ne deluje neobično i okrutno paternalistička pretpostavka da, iako neko pati od neizlečive bolesti i želi da prekine svoj život, postoji neko drugi ko zna bolje koji je najbolji životni put kojim da se kreće ta individua, ma koliko se taj put ne slagao sa njenim ličnim pogledima, htenjima i očekivanjima? Ako smo svi pred očima zakona jednaki, ako svačiji glas vredi jednako, ako svako ima neotuđivo pravo na život, kako je logično da pri ovako suštinskoj odluci (da olakša sebi patnju) individua nema mogućnost da se odluči da legalno prekinesvoj život? Radi se o odluci koja se tiče samo i isključivo te individue i njenog blagostanja. Kada bi eutanazija postala deo zakonske i medicinske prakse, zar ne bi onda dozvolom eutanazije nekoj srpskoj Meri Fleming država, i mi kao društvo, demonstrirala ne samo pravičnost već i milosrđe?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.