Etnologija i antropologija u srednjoj školi – stvarnost ili daleka budućnost?

Filed under: afirmator,broj-31-oktobar-2014,društvene nauke |

srednja_skola_3UVOD

Predmet istraživanja ovog seminarskog rada iz Primenjene antropologije može se uočiti već u samom naslovu – „Etnologija i antropologija u srednjoj šloli; stvarnost ili daleka budućnost?“ Dakle, želeo sam da istražujem kako srednjoškolci doživljavaju etnologiju i antropologiju, iskrenije rečeno, imaju li nekakvu predstavu o čemu je tu zapravo reč. Smatram da je ova tema izuzetno važna, jer dosta govori o ulozi koju etnolozi i antropolozi igraju u našem društvu. Svestan sam da je problematično posmatrati stvari na ovaj način, i reći da zbog (ne)upoznatosti srednjoškolaca sa osnovama naših disciplina nekoga treba kamenovati. Zbog toga, naravno, to i ne želim da kažem. Međutim, mi jednostavno ne možemo odricati deo odgovornosti za ono stanje koje postoji u srpskom društvu, a tiče se toga koliko su „laički krugovi“ „upoznati“ sa etnologijom i antropologijom. Naravno, kad je već reč o „laičkim krugovima“, srednjoškolci se obavezno moraju pomenuti. Mišljenja sam i da se oni moraju više upoznavati sa sadržajem etnologije i antropologije, jer sumnjam da nam je u interesu da svake godine moramo da smanjujemo broj predviđenih mesta za one koji bi želeli da postanu naše kolege u struci. Srednjoškolci su mi bili posebno zanimljiva grupa za istraživanje i zbog toga što se tokom školovanja, u okviru nekih nastavnih predmeta, susreću sa pojedinim etnološkim i antropološkim temama. Tu najpre mislim na građansko vaspitanje (doduše kao izborni predmet), ali i na geografiju, istoriju i filozofiju, a teme sa kojima se oni susreću u okviru ovih predmeta jesu i kulturna raznolikost (geografija), relativizam (filozofija), tolerantno društvo (građansko vaspitanje). Ipak, znanja koja su tokom školovanja stekli o tim temama još uvek nisu toliko značajna da bi ih mogla odvesti do neke jasnije predstave o tome šta to etnologija i antroplogija jesu.

Metod rada korišćen za izradu ovog seminarskog bila je anonimna pismena anketa, sprovedena maja 2010. godine, među učenicima Ekonomsko-trgovinske škole u Šapcu, smer pravni tehničar, četvrtog razreda školovanja. Odeljenje ovog smera odabrao sam zbog njihovog nastavnog programa, koji je, što se tiče predmeta, najsličniji nastavnom programu društvenog smera u Šabačkoj gimnaziji, ali iz objektivnih razloga, istraživanje u Ekonomskoj školi sam mogao da obavim neuporedivo brže i lakše. Opredelio sam se da to bude odeljenje četvrtog razreda, jer sam verovao da će oni, za razliku od mlađih uzrasta, davati ozbiljnije odgovore. Takođe, želeo sam i da odigram izvesnu propagandnu ulogu, i da možda zainteresujem nekog srednjoškolca da upiše studije etnologije i antropologije, obzirom da se bližilo vreme prijemnih ispita i upisa na fakultet. Na moju pismenu anketu odgovaralo je 27 učenika, a sama anketa sastojala se od pet pitanja, koja su formulisana tako da prikažu kako njihovo znanje o datoj temi, tako i eventualnu mogućnost zainteresovanosti za etnologiju i antropologiju. Tih pet pitanja glase: 1. Šta prema Vašem mišljenju proučavaju etnologija i antropologija? 2. Da li ste čuli za nekog našeg ili stranog etnologa/antropologa? 3. Koji predmet iz srednjoškolskog nastavnog programa smatrate najbližim etnologiji i antropologiji? 4. Šta mislite o ideji da se etnologija i antropologija uvedu u srednju školu kao obavezan predmet? 5. Da li biste upisali studije etnologije i antropologije, i znate li na kom se fakultetu te discipline proučavaju?

CENTRALNI DEO

Što se tiče prvog pitanja, srednjoškolci su uglavnom pokazali znanje koje se kreće u granicama očekivanih (ili je bolje reći uvreženih) predstava koje znatan broj ljudi na području Srbije ima o etnologiji i antropologiji. Odgovori su se najčešće kretali na tragu toga da je antropologija „nauka o čoveku“, a etnologija „nauka o narodu i njegovim običajima“. Ne znam da li su učenici pažljivo pročitali pitanje, ili nisu imali dovoljno volje da smišljaju precizniji odgovor, ali njihovi jednostavni odgovori bili su više usmereni na to „šta etnologija i antropologija jesu“ nego „šta proučavaju.“ Čak 20 od 27 odgovora nalazi se negde u ovom okviru („Antropologija je nauka o čoveku. Etnologija je nauka o narodu, njegovim običajima“, i još deset skoro istih ovakvih odgovora; „Čoveka antropologija, a etnologija možda nešto u vezi toga, a prva asocijacija mi je skroz nešto drugo – običaji“; „Pa po meni, antropologija proučava čoveka, tj. vezana je za njegov nastanak. A što se tiče etnologije, ne znam stvarno, ne mogu sada da se setim, možda nešto u vezi očuvanja vrednosti, tj. starih verovanja“). Među odgovorima koji se donekle razlikuju, navešćemo sledeće: „Nauka o čoveku, starinama, ali u nekom filozofskom smislu“; „Proučavaju čoveka i kulturu“; „Poreklo čoveka, istorijsko poreklo“; dok su, po mom mišljenju, najbolji odgovori na ovo pitanje sledeći: „Proučavaju čoveka, narode, kulturu naroda i narodnosti. Narodi celog sveta, ujedinite se!“ „Antropologija proučava ljudski život i kulturu, a etnologija selo i njegove specifičnosti“; „Etnologija i antropologija proučavaju narode, kulture, karakteristike i sl“; „Proučavaju ponašanje ljudi i komunikaciju“. Dakle, u slučaju prvog pitanja, ishod i nije nešto preterano blistav, uz konstataciju da ipak imamo četiri sasvim solidna odgovora. Pošto sam od navedenih pet pitanja ovo smatrao najvažnijim, neću propustiti da odgovore na poslednje pitanje povežem sa ova četiri odgovora, jer bi možda u njihovim autorima valjalo tražiti buduće kolege (i tako će moja misija primenjenog antropologa – početnika bar donekle biti ispunjena, makar i sa nečasnom titulom onoga koji vrbuje). Reč je o tome da ovde postoji problem, koji se jasno ocrtava, a to je relativno velika neupućenost srednjoškolaca ne samo u teme kojima se naše discipline bave, već ni u to šta one predstavljaju. Po mom mišljenju, to je istovremeno i poziv da se aktivnije uključimo u edukaciju srednjoškolaca (kursevi koji se održavaju u Petnici očigledno nisu dovoljni).

Nažalost, analiza „odgovora“ na drugo pitanje biće veoma kratka, jer tih odgovora skoro uopšte i nema. Od dvadeset sedam ispitanika, njih dvadeset pet je odgovorilo da nije čulo ni za jednog našeg ili stranog etnologa/antropologa. Ipak, imamo dva pokušaja čiji je trud vredan pažnje, ali ne naročito plodotvoran – jedan ispitanik je naveo Čarlsa Darvina, a drugi (bliži cilju) Žan Fransoa Šampoliona. Međutim, kada je anketa već bila završena, dve devojke su nestrpljivo rekle kako su se u međuvremenu setile jednog antropologa. Na kraju, zajedničkim snagama, uz pomoć još jedne drugarice, uspele su da navedu imena Luisa, Ričarda i Meri Liki, ostavivši tako u čudu kukavnog istraživača, tj. mene, koji sam, posramljen, morao da priznam da mi ta imena ne deluju poznato. Ipak, bilo mi je donekle lakše kada su devojke rekle „da su se ti antropolozi bavili iskopavanjem kostiju“, na osnovu čega sam zaključio da su oni bili fizički antropolozi, paleoantropolozi, i kako sam kasnije utvrdio, arheolozi. Dakle, ni ovde situacija nije baš tako beznadežna. Možda srednjoškolci nisu čuli ni za jednog velikog socijalnog, odnosno kulturnog antropologa, a ni za klasike srpske etnologije, ali ni fizička antropologija nije na odmet, pogotovo kada znanjem vezanim za nju nadmašite onog ko je došao da vam postavlja pitanja.

Odgovori na treće pitanje veoma su raznovrsni. Kada sam ih analizirao, morao sam da ih rasporedim u grupe, što je srećna okolnost, jer kod prvog pitanja to nije bilo naročito lako učiniti. Međutim, na velikom broju vraćenih papira, odgovori na ovo pitanje bili su višestruki, dakle sadržavali su nazive dva ili više nastavnih predmeta. U takvim slučajevima, odgovore sam klasifikovao prema predmetu koji je bio naveden prvi. Rezultat je možda pomalo iznenađujući – od dvadeset šest odgovora (jedan papir nije sadržao odgovor), najveći broj njih (8) Biologiju vidi kao najsličniji predmet. Sledi Filozofija (6), Sociologija (5), ekologija (3, iako sam prilično siguran da u okviru srednjoškolskog programa u Ekonomskoj školi u Šapcu ekologija kao poseban predmet ne postoji, već je u sastavu Biologije), i na kraju Psihologija (2) i Istorija (2). Evans-Pričard verovatno ne bi bio oduševljen ovakvim ishodom[1], ali mene svejedno zanima kako to da je biologija u najvećem broju slučajeva shvaćena kao najsličnija. Mislim da odgovor možemo potražiti vrativši se na analizu odgovora na prvo pitanje. Tamo su, u deset-jedanaest slučajeva stajale jednostavne reči da je antropologija nauka o čoveku (za ovakav odgovor i nije potrebno naročito mnogo truda, već jednostavna logika razlaganja te grčke kovanice i prevoda na srpski). Međutim, kada su učenici odgovorili na ovaj način, oni su očigledno imali na umu nauku o čoveku, ali u biološkom (fizičkom) smislu tih reči. Sada bismo mogli da se ponovo vratimo na ona četiri solidna odgovora na prvo pitanje. Ti učenici/ce kao najsličnije predmete etnologiji i antropologiji videli su: Istoriju (u dva slučaja), Sociologiju i Psihologiju. Dakle, tu već uočavamo izvesnu razliku – oni koji imaju bar neku najopštiju predstavu o tome šta etnologija i antropologija proučavaju, bili su mnogo bliže i određenju sličnih predmeta. S druge strane, oni koji takvu predstavu nisu imali, dali su prilično netačno određenje.

Četvrto pitanje je zapravo u najdirektnijoj vezi sa naslovom ovog seminarskog rada. Što se tiče ishoda, odnosno odgovora, tu smo možda i najbolje prošli. Ako bismo odgovore podelili na najjednostavniji način (za i protiv), dobili bismo sledeći rezultat – osmoro učenika protivi se uvođenju etnologije i antropologije u srednjoškolski nastavni program, dok njih devetnaest podržava tu ideju. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju imamo i odgovore koji su „negde između“, ali i one koji su jasni i nedvosmisleni. Kod protivnika se, očekivano, mogu izdvojiti dva argumenta: 1) obiman i sa tačke gledišta učenika isuviše zahtevan školski program („Ne, već imamo i više nego dovoljno predmeta!“ „Da, definitivno, samo nam još to fali“; „Loša ideja. Smatram da su učenici previše opterećeni i ovim gradivom, tako da im više zaista ne treba“) i 2) nepostojanje makar i najosnovnije predstave čime se etnologija i antropologija bave („Kada bih znala šta je tačno taj predmet, možda bih podržala tu ideju, ovako ne znam… (ova učenica je na prvo pitanje odgovorila „Nešto vezano za čoveka“)). Protivnici su pokazali priličnu nepokolebljivost svog stava, tako da imamo samo jedan odgovor koji je „negde između“: „Sasvim dovoljno predmeta ima, jedino kad bi se na taj način predavanja učinila zanimljivijim“. Takođe, ni stavovi pristalica uvođenja etnologije i antropologije u srednje škole nisu potpuno jedinstveni, i mogu se podeliti u tri podgrupe: 1) pristalice koje su bliže neutralnom stavu, a takvih je četvoro („Mislim da to nije loša ideja“; „Ne bi bilo loše“); 2) „uslovne pristalice“, kojih je petoro („Smatram da bi moglo, ali samo kao izborni predmet. Kao obavezan ne“; „Kao obavezan je suvišan, već ima previše predmeta. Možda ukoliko bi bio smanjen broj predmeta, pa umesto nekog od njih“) i najzad 3) „otvorene pristalice“, koje su svoje stavove izrazile jasno, što nije slučaj sa prvom podgrupom, i koje uvođenje etnologije/antropologije ne uslovljavaju kao druga podgrupa. Odgovora koji pripadaju trećoj podgrupi ima deset, a ovde su izdvojeni najzanimljiviji („Dobra ideja. Bolje to da učimo nego filozofiju“; „Mislim da je ta ideja izuzetna, jer bi bilo veoma lepo da učenici srednjih škola što više nauče o čoveku, narodu i kulturama“; „Mislim da bi bilo dobro, možda bi to bolje uticalo na ponašanje učenika“; „Zašto da ne. Može se uvesti, s obzirom da se sa tim susrećemo samo u prolazu, kroz filozofiju“). Moram da priznam da su moja očekivanja ovakvim odgovorima nadmašena; mislio sam da će interesovanje biti daleko manje. Problem koji ovde očigledno postoji jeste opterećenost srednjoškolaca preobimnim gradivom. To je činjenica (u drugoj godini školovanja pravnih tehničara Ekonomske škole ocenjuje se, zajedno sa vladanjem, šesnaest predmeta); Takođe, ponovo se javlja (iako u samo jednom, prilično iskrenom odgovoru) i problem neupoznatosti srednjoškolaca makar i sa osnovnim premisama etnologije i antropologije.

Odgovori na peto pitanje („Da li biste upisali studije etnologije i antropologije, i znate li na kom fakultetu se te discipline proučavaju?“) su, manje-više očekivani. Nažalost, prilikom mog predstavljanja odeljenju, kada sam rekao šta studiram, jedna devojka je rekla: „A, to je na Filozofskom fakultetu.“ Zbog toga sam odlučio da odgovore na drugi deo pitanja uopšte ne uzimam u obzir. Povoljno je to što ovo zaista i nije bilo toliko važno (prvi deo pitanja je neuporedivo važniji). Odgovore na njega podelio sam u četiri grupe: oni koji se nisu izjasnili (1), oni koji su rekli da bi možda upisali (4), oni koji bi upisali (3) i oni koji ne bi upisali (18). Ipak, jedan odgovor sam morao da izdvojim, jer nisam mogao da ga svrstam ni u jednu od ovih grupa: „Ja mislim da bih, ali smatram da je to malo teže. Čak sam razmatrala mogućnost upisivanja antropologije, ali sam odustala“ (inače, odgovor ove učenice na prvo pitanje glasio je: „Pa po meni, antropologija proučava čoveka, tj. vezana je za njegov nastanak. A što se tiče etnologije, ne znam stvarno, ne mogu sada da se setim, možda nešto u vezi očuvanja vrednosti, tj. starih verovanja“. Ova učenica, stoga, verovatno, nije počinjala da sprema prijemni ispit, i antropologija joj je verovatno bila samo jedna od početnih opcija). Od onih koji su odgovorili „možda bih“, imamo samo jedan „pravi“ odgovor (za ostale sam stekao utisak da su dati proizvoljno, jer je odgovoreno jednom rečju). Taj pravi odgovor glasi: „Možda bih upisala, čini se zanimljivo, ali ne znam kakve su šanse pri zaposlenju“. Inače, u pitanju je ona učenica koja je na prvo pitanje odgovorila da: „Etnologija i antropologija proučavaju ponašanje ljudi i komunikaciju“. Oni koji bi upisali kao razlog su isticali zanimljivost studija („Pa zašto da ne, to je zanimljivo“ – mada meni i ovo deluje kao rutinski odgovor), izuzev jednog primera: „Upisao bih, ali ne znam da li bih završio, pošto malo učim.“ Međutim, da vidimo možemo li iz razloga onih koji ne bi upisali izvući neke pouke. Ako izuzmemo tipične odgovore, poput „Ne, jer sam se već opredelila za ono što ću studirati“ i „U sferu mog interesovanja to ne spada“, ostaju dva odgovora koja deluju prilično zanimljivo: „Ne. Mislim da treba upisati faks koji će nam u budućnosti omogućiti parče ‘leba“; „Mislim da nije naročito perspektivno, tj. „nema ‘leba“ od toga, ali na Zapadu je verovatno traženo“. Primetićemo da su autori/ke poslednja dva odgovora bili u onoj grupi čije sam odgovore na prvo pitanje označio kao sasvim solidne.

To nas dovodi do zaključka da, kada postavimo mreže svih kriterijuma (ali i kada srednjoškolci nama postave kriterijume koji zvuče prilično zdravorazumski), preostaju nam samo dve učenice, od kojih bi jedna, kako smo videli gore u ovom pasusu, „možda“ upisala, ali je brine zaposlenje. Optimizam je donekle prisutniji u slučaju druge učenice, koja sasvim jasno kaže: „Upisala bih, što da ne!? Sve to mi je zanimljivo“ (inače, njen je odgovor bio onaj koji kaže da „antropologija proučava ljudski život i kulturu, a etnologija selo i njegove specifičnosti“). Kao i kod odgovora na četvrto pitanje, priznajem da su i ovde moja očekivanja bila donekle nadmašena. Čak i ukoliko izuzmemo rutinske odgovore, ostaje nam nekoliko njih koji izražavaju želju da se etnologija i antropologija (možda) upišu, a ni to nije beznačajno, pogotovo kada se ima u vidu da u poslednjih nekoliko godina, sa teritorije cele Srbije, prvu godinu etnologije i antropologije prosečno želi da upiše oko 80 srednjoškolaca.

ZAKLJUČAK

Iako na naslovnoj strani seminarskog rada, a i u prvim redovima Uvoda u njega stoji pitanje „Etnologija i antropologija u srednjoj školi – stvarnost ili daleka budućnost?“ moja namera nikako nije bila da pokušam da odgovorim na njega. Ono nije postavljeno tako da zahteva odgovor u smislu neke uopštavajuće konstatacije, jer bi to u znatnoj meri bilo nemoguće, već prvenstveno da bi postavilo granice u okviru kojih su se moja razmišljanja u ovom seminarskom radu odvijala. Glavni problem je, naravno, bio problem uzorka – da sam raspolagao podacima dobijenim iz dvesta odeljenja srednjih škola širom Srbije, to bi već bila druga priča. Upravo zbog toga sam pitanje i formulisao na takav način da asocira na jedninu (u srednjoj školi, a ne u srednjim školama). Drugo, iako deluje sugestivno, naslov ne bi trebalo tumačiti kao da se zalaže za uvođenje etnologije i antropologije u srednje škole, već pre kao ispitivanje njihovog „poznavanja“ i shvatanja od strane učenika. Rezultate tog „poznavanja“ imali smo prilike da osmotrimo na prethodnim stranicama. Kod prvog i drugog pitanja situacija nije zadovoljavajuća, mada je istina da je drugo pitanje prilično teško. Odgovori na treće pitanje su, a to smo ustanovili, u direktnoj vezi sa odgovorima na prvo. Međutim, odgovori na četvrto i peto pitanje znatno više ohrabruju. Videli smo, da barem u okviru ovog odeljenja, postoji većinska volja za uvođenje etnologije i antropologije u srednjoškolski nastavni program, što kao obaveznog, što kao izbornog predmeta. Ali naravno, čak i kada bi svako odeljenje u svakoj srednjoj školi ove zemlje izrazilo sličnu želju, to još nikog ne bi ni najmanje obavezivalo. Posmatrajući iz tog ugla, ovaj seminarski rad je ništavan što se tiče efekata koje će proizvesti. Međutim, bilo bi dobro da država prepozna značaj etnološkog i antropološkog znanja, i oformi komisije koje bi istraživale daleko veći broj srednjoškolskih odeljenja. Opterećenost srednjoškolaca jeste veliki problem, ali njihov nastavni kurikulum je vrlo često neobičan (npr. odeljenja pravnih tehničara Ekonomske škole u Šapcu imaju Matematiku sve četiri godine, a Latinski jezik samo u drugoj godini). Ukoliko bi se raspored promenio, tu bi se sigurno moglo naći mesto i za etnologiju i antropologiju, ako ne drugačije, a ono u vidu izbornog predmeta, kako su to pojedini srednjoškolci sasvim umesno predložili (Građansko vaspitanje je ionako izgubilo svaku ozbiljnost, ukoliko ju je ikada i imalo). Za razliku od takvih predmeta, etnologija i antropologija bi srednjoškolce mogla da nauči mnogo čemu, ali na znatno efikasniji i naučno-utemeljeniji način.

Đorđe Bogojević

[1] Edvard Evans-Pričard (1902-1973) – čuveni britanski antropolog, koji je smatrao da bi za antropologiju najbolje bilo da postane slična istorijskoj nauci, i obrnuto.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.