Enes Halilović, Ep o vodi – Istorija i mit u savremenoj srpskoj književnosti Piše: Vesna Radman

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,poezija i proza |

 

Kao pojmovi čija se značenja međusobno potiru, mit i istorija u savremenoj književnosti vaskrsavaju u jedinstvenu tvorevinu. Mit kao prototip savremenog života i istorija kao shema koja se iznova ponavlja dovode do toga da se od modernizma čovek vraća mitu i da usvaja prošlost kao suštinu svoje egzistencije. U domaćoj književnosti se mit i usmena tradicija s jedne i istorija s druge strane spajaju i dobijaju jedan, komičan smisao.

U svom prvom romanu, Ep o vodi, mlada nada domaće književnosti, Enes Halilović, prati stazu kojom su krenuli pisci visokog modernizma ubacujući u svoj rad elemente lokalnog duha i stila života. Upravo se zbog ovakvog spoja opšte i lokalne tradicije, u kojoj lokalna vodi glavu reč, komika pojavljuje kao suština mita i istorije. U skladu sa Eliotovim shvatanjem tradicije, Halilović je vešto iskoristio književnu građu na kojoj se temelji naša književnost tako da njegov roman posmatra staro iz perspektive novog.

Ep o vodi predstavlja metaforu za vodu kao monoteistički (judaistički, islamski, hrišćanski) simbol oproštaja, ali isto tako i kao satiru modernog društva koja potapa starinu da bi omogućila moderan stil života. Da bi održao simboliku, Halilović svoju priču počinje od svog simboličnog Adama, njegovog prvog greha, preko potomaka, da bi završio sa kaznom u vidu potopa. Potop sela na kraju romana koketira sa biblijskim potpom i dešava se u romanu kao kazna države (tvorca) nad grehom ljudi.

U samom nazivu romana, pisac definiše svoje delo kao ep, čime sugeriše na antički svet bogova i heroja, koji je ovde izokrenut. Zamišljeni ep postaje burleska i na stilskom planu. Halilović pervertira epske formule, pa se kod njega formulaični izrazi ponavljaju kao bajalice. Formule u njegovom romanu nemaju nikakvu funkciju osim da ometaju tok radnje, tako što je prekidaju i samim tim ruše iluziju. Osim poglavlja koja dele roman na osam delova, pisac je u svoj roman umetnuo i epilog, preludijum, indeks pojmova i mapu. Na ovaj način Halilović stvara poseban stav kod čitaoca prema delu sličan onom koji je već ostvario T.S. Eliot sa komentarima u Pustoj zemlji. Dodatni elementi romana treba da upute na istoriju koja se spaja sa mitom, na produbljena tumačenja, a pošto su ona ironizovana, krajnji rezultat je parodija radnje koja isijava iz romana kao njegov početak i kraj.

Poput Hesiodovih Teogonija gde se mit iz usmenog predanja zapisuje i oko njega stvara svojevrsna umetnička tvorevina, tako Halilović tka sopstvenu priču iz bajki i motiva iz usmene tradicije, gradeći već postojeće fikcije fikciju. Njegova pripovedna nit grana se poput toka njegove mitske reke, Točke, u polukrug sve dok sama priča odnosno reka ne nabuja toliko da prestaje da postoji. To je priča koja se sama priča i koja simbolički sebe davi dok ne postane hrpa slova koja preplavljuje sopstveno postojanje.

Potencirajući uverljivost priče tako što nam navodi mnoštvo pseudo dokaza, pisac se stavlja u poziciju intepretatora, rapsoda koji samo prenosi ono što je davno rečeno. Poigravanje sa čitaočevom pažnjom, sa njegovim očekivanjima dovodi do toga da ispripovedani mit upijamo kao oneobičenu predstavu današnjice. Iznova regenerišući motive iz narodnog predanja, koje usvajamo kao parodiju, pisac gradi jedinstvenu atmosferu kakvu nalazimo u Bahtinovom tumačenju karnevala. Halilović izvrće narodne umotvorine i bajke i stvara priču koja se gubi u apsurdu narodnog duha. U Halilovićevom tekstu možemo naći i paganske motive zmije, kamena, veštica, čarobnjaka, a sve to omeđano je magičnim brojem sedam. Od sedam pokoljenja pre potopa, preko sedam brda i sedam gora, Halilović upotrebljava simboliku broja sedam, koji ovde nema nikakvu konotaciju osim toga što upućuje na apsurd samog broja koji živi u našim usmenim bajkama. To je bespredmetna simbolika i doprinosi komičnom poigravanju unutar samog narativa.

Voda se kroz roman proteže kao element koji je suštinski vezan za čovekovu egzistenciju. Od reke koja daje život, preko magle kao vune do potopa, voda predstavlja početak i kraj priče. Voda je upotrebljena i kao simbol romana: „Priča je kao magla“. U parodiji mita o zlatnom runu, pisac upotrebljava agregatno stanje vode, odnosno vodenu paru za simbol zlatnog runa koje je u ovom romanu viđeno kao vuna. Poigravanje sa građom koja je uzeta iz tradicije, komično, oneobičeno posmatranje prošlosti i pobeda života bez obzira na fatalistički kraj čine ovaj roman jednim odličnim i vedrim delom kakvo nam nedostaje na književnoj sceni. Uostalom „šta mari da se istina kaže u šali“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.