Eduard Limonov: Pank i nacional-boljševizam

Filed under: afirmator,broj-37-april-2015,kritika,muzika |

eduard-limonovPrevod: Dušan Opačić

.
Mark Ames me je zamolio da napišem nešto o Nacional-boljševičkoj partiji i pank pokretu. Prinuđen sam da zavirim u sopstvenu prošlost, iz razloga što sam veoma angažovan u sadašnjici. U Njujork sam stigao februara 1975.godine iz Sovjetskog Saveza. To je bila godina kada je i pank nastao. Prvo što sam video i što mi je došlo do ruku kada je pank kultura u pitanju, bio je fanzin pod imenom „Punk“, 1976.godine. Bila je to samizdat publikacija, u crno-beloj boji, formata A4, izrađena na fotokopir mašini. Jedan od autora fanzina je imao čudno ime, Legs Mek Nil. To ime „Legs“ me je šokiralo. U fanzinu je bilo dosta šaljivog stripa i karikatura. Sećam se jedne kratke priče gde je devojka na kraju odbila poziv na ples od jednog dečka. Rekla mu je. „Izvini, ali ne! Ja plešem samo sa pederima.“
Ruski emigranti nisu imali sluha za moje oduševljenje fanzinom „Punk“ (iako sam ga pokazao svakom), njihov stav je bio da se tu radi o parčetu smeća. Pa i jeste, ali i pank pokret je bio zasnovan na ideologiji smeća. Godinu dana kasnije na Lover Ist Sajdu, otvorena je prodavnica „Trash and Vaudville“ koja je prodavala pank odeću. Fanzin „Punk“ je promovisala novi pravac u muzici u rubrikom „Hottest groups in town“. Otišao sam to da proverim u klubu „CBGB“, crnoj rupi na uglu Boveri i Bliker ulice. Te godine klub i nije bio baš popularan, bio je poluprazan. Dve godine kasnije „CBGB“ postaje najposećenije pank mesto u Sjedinjenima Američkim Državama.
Zatim sam upoznao Juliju Karpenter, koja je imala 21.godinu, inače ćerku FBI agenta. Radila je kao služavka u Piter Sprags hausu, na 6 Suton Skveru, naravno, Menhetn. Julijina najbolja drugarica Mariana Flint je bila u vezi sa Mark Belom. Julija nas je upoznala. Mar Bel je bio bubnjar kod Ričarda Hela, koji je bio glavna figura američke pank muzičke scene. Zapravo, Ričard Hel je bio tvorac panka sa albumom „Blank Generation“. Mark mi je dao tu ploču kao poklon, ali me je kritikovao što sam nosio jednostavnu majicu crne boje, pa mi doneo od Ričarda Hela, majicu bele boje sa mornarskim linijama. Rekao mi je da je Ričard Hel dao mnogo intervjua noseći tu majicu. Naravno majica je tu i tamo bila pocepana. U to vreme ni Mark Bel ni ja nismo kapirali sam značaj Ričarda Hela. Ne samo što je „Blank Generation“ bio prvi album totalno novog muzičkog pravca i protesta mladih, već je Ričard Hel uticao na Malkoma Mek Larena, kasnije osnivača benda Sex Pistols čije će se osnivanje i dogoditi odmah nakon njegovog odlaska iz Nju Jorka u London. Danas je poznato, da je Mek Laren bio veoma oduševljen muzikom koju je stvarao Ričard Hel, pa je imao želju i nameru da Sex Pistols radi sličnu stvar.
Kada se okrenem iza sebe, kapiram da su me upravo te majice što sam nosio tih godina, vezale za pank. Dve moje knjige koje sam napisao u Njujorku „Ja Edička“ (1976) i „Dnevnik jednog gubitnika“ (1978), su bile pod uticajem pank estetike. Na kraju prve knjige imate citat: „Nema sumnje jebaću vas sve u usta, idite svi u kurac…“ Ako to nije pank, šta je onda? Onda je Mar Bel pozvan da se pridruži The Ramones. Sa tom grupom sam se sretao mnogo puta, ali moja sudbina je bila da se preselim u Pariz. Kada su imali turneje po Evropi, u Parizu sam ih posećivao u hotelu „Meridian“. Takođe kada sam nekoliko puta posećivao Nju Jork vidjao sam se Mark Belom ili „Markie Ramone“ kako je prekršten pod Ramonsima.
Moja interesovanja od književnosti za politiku, rađaju se krajem osamdesetih. Kada sam osnovao Nacional-boljševičku partiju, 1993. godine. Kontaktirao sam Igora Letova, najvećeg ruskog pank idola svih vremena. Nacional-boljševička zastava je prvi put pokazana u javnosti na koncertu Igora Letova i benda „Oružana snaga“ u klubu „Krila Sovjetska“ u Moskvi. Bilo je šokantno, četiri metara crveno-belo-crnog monstruma, koji visi na stejdžu. Sigurno je da je bilo iritantno, provokativno, nečuveno pank, naša zastava! I danas naša zastava veoma iritira. Igoru Letovu smo uručili člansku kartu NBP pod brojem 4. Verujem da bi tu istu člansku kartu mogli da damo i Sidu i Džoniju iako je to članstvo neprihvatljivo.
Letov kao i većina pank umetnika, su nepredvidivi, i nisu u skladu sa partijski organizovanjem. Posvađao se sa nama 1996.godine, otišao, pa se vratio, da bi se kasnije povukao u svoju pank samoću. Ponekad se javno deklariše kao crveni i Nacbol, a ponekad se pravi da nas ne poznaje. Ali njegovo prisustvu u rukovodstvu NBP-a, dalo nam je hiljade pankera-regruta partije. Nisu svi postali aktivisti, dosta njih je samo prošlo kroz partiju, ali je činjenica da su pankeri bili organizacioni skelet Nacbola prvih godina od osnivanja.
Glasno poricanje takozvanih vrednosti civilizacije, urlici, smeće sa nekim dodacima desničarske estetike bili su uobičajni za pank pokret u Nju Jorku sredinom sedamdestih, ali takođe uobičajni osnivanjem Nacional-boljševičke patije početkom devedesetih u Rusiji. Pored Igora Letova, desetine agresivnijih muzičara su bili uključeni u NBP. Sergej Troitski „Pauk“ iz pank sastava „Korozija metala“, Dimitrij Reviakin „Kalinov most“ i „Dan Donatora“, takođe moja tadašnja supruga Nataša Medvedeva i lider grupe „Pop-mehaničari“ Sergej Kurioghin, su prošli kroz redove Nacional-boljševika.
Glasilo Nacional-boljševičke partije „Limonka“, bilo je devedesetih najradikalnije i najpankerskije glasilo na celom svetu. Sa sloganima kao što su: „Jedi bogatog“, ili „Dobar buržuj je mrtav buržuj“ ili „Kapitalizam je sranje“, bili smo u pank tradiciji, zar ne? Zvaničan poziv za pristupanje u NBP bio je sloganom: „Ne pišaj! Pristupi NBP“! sa ilustracijom skeleta sa lobanjom koji na svojoj ruci nosi crvenu traku sa natpisom NBP. Desetine pisaca su se afirmisali pod klimom radikalnog lista „Limonka“. Njihovi radovi su dostupni u knjizi pod nazivom „Stvaranje Limonke“, a neka imena saradnika su postala poznata, kao što su Zahar Prilepin, autor romana „Sanjka“ koji opisuje život i smrt NBP aktivista ili Aleksej Cvetkov, autor brojnih knjiga. Akcije Nacbola su nenasilne, nose estetiku panka. Na primer okupacija Baljšoj teatra, 7.maja 2004.godine, na dan svečane inaguracije Vladimira Putina. Dok se Putin očekivao da stigne u Baljšoj, aktivisti NBP-a upali su na scenu i poput fudbalskih huligana palili vatru, nosili zastave i urlali parole. To je bilo divno. To je pank.
Dakle, moj prijatelju Mark Ames, bili ste potpuno u pravu svojom tačnom pretpostavkom o pank poreklu Nacional-boljševika. Ali Nacboli kao partija je priča koja se danas dešava. Verujem da će jednog dana NBP biti detaljno analiziran pod lupom. Mnoge opširne knjige će biti napisane na temu NBP-a i panka, a ja sam upravo napravio nacrt za to.

* Autorski tekst Eduarda Limonova, koji je objavljen u moskovskom magazinu na engleskom jeziku “The Exile”, preveden povodom 40.godina od nastanka pank podkulture.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.