Duško Bošković: Neobičan raspored

Filed under: afirmator,broj-23-februar-2014,edicija "posle ratova",poezija i proza,proza |

Belgische helmSretnem Iliju. Nismo se vidjeli godinama. Od rata. On mene prepozna, a ja njega ne. Udebljao se i oćelavio, baš isto kao i ja, ali njemu očigledno ne trebaju naočale, a meni trebaju, jer ga na uočih na vrijeme. Ne vidim na daljinu ponajbolje, a to je jako važno za ljudsku komunikaciju, za javljanje preko ulice prijateljima, poznanicima, komšijama… Tek kada mi se neko dovoljno približi i odalami po ramenu i kaže „Pa šta je tebi čovječe, što si se uobrazio, ne prepoznaješ stare jarane?“, ja skontam da prepoznajem
ljude, ali tek kada mi se unesu u lice. Izgleda da je došlo vrijeme da posjetim očnog ljekara. Neka i on zaradi svoju platu.
Ilija je u penziji, a ja još nisam dobacio do nje, a ko zna kada ću i da li ću. Doduše on je u invalidskoj penziji, pa je bolje da mu ne zavidim. A u ratu smo mogli obojica stotinu puta ne da dobijemo invalidsku penziju, nego da se ne zna za nas ni ko smo, niti gdje smo nestali. Mogao se dobiti metak i u čelo i u potiljak, a mogla nas je i granata ili eksploziv dezintegrisati, da nemaš u lopatu dovoljno ostataka nakupiti da sahraniš.
„Pa đe si Ilija, jabuko, vidi ovog vremena, ne ide ni na bolje ni na gore.“
„Jest. Sve nekako stoji i čeka da vidi na koju stranu će okrenuti.“
„Samo da ne okreće na gore, na bolje neće sigurno.“
„E neka ne okreće ni na koju stranu, ja sam se taman navikao na ovako, pa ako okrene i na bolje, mene će to stresirati. Taman sam počeo da dobijam mirniji san, a da ne uzimam lijekove, i sada treba od uzbuđenja što će krenuti na bolje, ponovo da ne spavam i dočekujem jutra budan. Neka ostane ovako kako jeste.“
I tako stojimo na ulici i pričamo, nemamo para ni jedan ni drugi da odemo u kafić pa se družimo uz neki sok. Kavu ne smijemo obojica odavno da pijemo. Srce počinje da divlja kada osjeti kavu čak u svojim pretkomorama. A sok trostruko skuplji. Valjda što je zdraviji. Ali najzdravije je ipak stajati na vazduhu i čavrljati. I prištedi se koja para.
I tako riječ po riječ dođosmo do rata. Nikoga ne interesuju događaji ratnika, pa nemaš kome to ni pričati ni prepričavati, jedino ovako međusobno. A nas dva smo ljuti ratnici koji smo vojevali lopatama i
krampama, koga šta zapadne u nekom trenutku. Uvijek smo išli kao policajci u parovima. Krampaš sa lopatašem i lopataš sa krampašem.
Nikada prije nismo baratali sa tim stvarčicama. Vidjeli smo to na slikama u školskim udžbenicima i po filmovima, ali nismo se toga doticali. Doduše, lopatali smo, ali snijeg po gradu, kada napada preko mjere.
Ja sam savladao lopatanje za sarajevsku Olimpijadu, kada je iznenada napadao snijeg toliki da se nije moglo izaći iz nebodera do ulice. Tada smo svi zdušno i sa veseljem lopatali. Ali krampati i lopatati zemlju je nešto sasvim drugo. Fakultet i za to treba. Za čišćenje snijega je dovoljna srednja škola.
„Bogati, Ilija, od kuda ti sa nama u inženjeriji? Sjećam te se kada si došao, bio si nekako sav isprepadan.“
„Kako ne bih bio. Nisam znao u šta me tada šalju. Znaš da sam bio mobilisan na Trgu i tu čuvao straže u naselju, i onda jednog dana dođe u jedinicu spisak da se šalje vojska na teren izvan grada. Ja kada sam vidio spisak shvatio sam o čemu se radi i pravo odem komandantu i kažem mu da ja neću da idem na teren pod ovim uslovima kako i koje ljude šalju. Prijetio mi je zatvorom zbog odbijanja naređenja, ali sam mu rekao, komandante, ako ćete slati čitave jedinice na teren onda idem i ja, svi se u jedinici međusobno znamo. Ovako kako je sastavljen spisak od ljudi iz raznih jedinica kada odemo na teren tamo ne znam kako će nas dočekati, jer nas ne znaju. Neću baš direktno da mu kažem da sam shvatio u čemu je bio štos, nego onako iz okola, pravim se naivan. Vidio sam spisak i na njemu su u najvećoj mjeri bila srbska imena, doduše i hrvacka su ista, ali je to očigledno bilo skupljanje Srba iz svih jedinica i slanje na teren u nekakvu akciju. Meni je to sve bilo sumnjivo i zato nisam htio ići. Popusti na kraju komandant i kaže mi:
„Dobro, ti ne moraš ići na teren, javi se svom komandiru i reci mu šta sam ti kazao.“ I ne odem ti ja na teren, svi ostali odoše, a mene poslaše u inženjeriju pa pravac na Igman.“
„I šta bi sa tim ljudima?“
„Pola ih je izginulo, a pola zarobljeno. Neki su se i vratili.“
„Sjećam se našeg odlaska na Igman. Naša mala grupa je krenula predvođena tobom, jer nismo ni imali koga da nas vodi znalački. Ti ti oduvijek bauljao po planinama skupljajući kojekakve travke za čajeve, pa si znao dobro sve staze i bogaze. Trebali smo se javiti gore nekome Avdi, pa da nas organizuje da pravimo bajte za vojsku. Mi krenuli uz Igman, a vojska niz Igman, bacaju oružje da lakše i brže bježe.
Uspjedoh jednog priupitati, šta se dešava, a on zadihan promrmlja: „Bjež’te eto četnika u Hrasnicu“. I zaustaviše nas umproforci i rekoše da ne možemo dalje od ceste, razdvajaju zaraćene strane i cesta je nova granica. Znam da si nas poveo nekim stazama kuda ni medvjedi ne idu osim kada se najedu prezrelih krušaka i mi stigosmo na lokaciju. Ali tamo nigdje nikoga, ni sa jedne strane. Živa roba nema.
Božiji mir. Ni ptica da se čuje. Strašno je to tada sveukupno izgledalo. Svaki horor film je bio komedija naspram ovoga.“
„Ma nisam htio da se vraćamo u grad. Toliki put prešli, a ja rekao ženi da idem na teren. I nema smisla sada da se vraćam, kada sam rekao da idem. Takav sam ti ja, kada nešto kažem tako mora da bude. Osim u slučajevima kada ne bude. A ne bih ni ženu dovodio u nezgodan položaj, da je iznenadim sa ljubavnikom kada naglo banem na vrata.“
„Ha-ha, vazda si bio zajebant, nije te to nikada napustilo. Nego nisam ti nikada ispričao kada si otišao na tom terenu da uspostaviš kontakt sa komandom da pitaš šta da radimo, da li da se vraćamo ili da čekamo i dalje, da je već komanda poslala komandira i zamjenika nama. I dok si ti bio ko zna gdje nas je komandir postrojio i predstavlja se on nama: „Ja sam Ramiz vaš komandir, a ovo je Hamdo moj zamjenik i od sada slušate nas.“ I krenemo mi iz stroja da se predstavljamo: Goran, Vedran, Nikola, Slobodan, Almir,
Jadranko, Petar, Duško … Nismo ni završili predstavljanje a komandir se okrene zamjeniku i upita: „Da se ja šta nisam zajebao, na čiju smo mi to stranu došli.“
I tako se mi svi od srca ismijasmo našoj neobičnoj situaciji i rasporedu ljudi po stranama.

Sarajevo, 2013. godine

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.