Dušan Opačić: Spomenik u šetnji

Filed under: afirmator,broj-28-jul-2014,edicija "komuna",poezija i proza,proza |

shadowBilo je dva sata iza ponoći. Pod punim mesecom staze parka su bile obasjane i prazne. Bili su to predstojeći sati tišine. Zapuštena bista revolucionarnog pesnika postavljena pre pola veka, malo dalje od staze se često pomerala i senka se odvajala od lepog mladog lica vajanog od ruku sada zaboravljenog umetnika. Senka je išla u šetnju uvek kada je mesec bio pun. Laganim korakom kao od pera satkanim koračala bi po tihoj današnjici, stazama parka koji spava dubokim snom. Senka poete je prolazila i one nevidljive granice koje se ne mogu videti golim okom. Prolazila je tamo gde se prošlost i budućnost ulivaju jedno u drugo. Kao na ušću, gde se vreme smeštalo kroz ples oslobađajući svoju unutrašnjost.

Pesnikova senka je šetala, a ja sam je pratio i gledao. Mogao sam da čujem šta misli i govori u sebi. Moram priznati da je u početku našeg drugovanja i mojih noćnih šetnji, sa namerom užitka pod punim mesecom i tišini, senka iskakala iz biste, ali čim bi me ugledala vratila bi se u nepomično stanje, potom isčezla. Bio sam uporan i svake noći kada je mesec nad našim velegradom bio pun, izašao bih u šetnju, seo na istu klupu, onu najbližu spomeniku, ne bih li ponovo ugledao ono što sam par puta već video. Verujući u zakone prirode, da se može pripitomiti i najopasnija zver na ovoj planeti, verovao sam i u instant prijateljstvo sa senkom našeg revolucionarnog pesnika. Moja vera u tu neispisanu teoriju ispostavila se tačnom. Nakon nekog vremena senka ili živi pesnik u senci, atletskim pokretom bi iskočio iz svoje zapuštene biste, skinuo šešir i blagim pokretom glave bi me pozdravio, a ja bih otpozdravio istim pokretom, samo bez šešira. Pesnik bi prošao pored mene i laganim hodom nestajao preko granice koje moje oko nije moglo videti. Da, nisam ga mogao videti, ali sam ga jasno mogao čuti, šta misli, šta govori. Moralo je neko vreme da prođe da shvatim da On čuje i moje misli. Na primer, više puta sam sebi postavljao neka banalna pitanja, šta je u svojim mislima hteo da kaže, zašto golim okom ne mogu da vidim njegov prelazak u svet meni nepoznatog, da li ga moje prisustvo ometa i tome slično. Počeo je da mi odgovara na pitanja, i počeo sam da verujem u neki vid našeg prijateljstva, oličenog u tajni. Тako smo se pesnik i ja družili do svitanja. Nažalost, nije bilo petlova da nas upozore na kraj drugovanja, prećutno smo znali obojica kada je vreme za rastanak.

Dok se mesec ponovo ne napuni, kao baterija mobilnog telefona, nije mi bilo teško da obilazim mesnu biblioteku. Uzeo sam sva dela našeg revolucionarnog pesnika, prikaze o njemu, izvode iz njegove biografije i bibliografije. Preminuo je mlad, od kobne bolesti toga vremena, koja je u smrt odnosila veliki broj mladih duša. Ono što je zapisao za života, one reči što je stapao u stihove, primećujem, bile su nekako malobrojne, nešto novo u tom vremenu, nešto začeto ali nedovršeno. Primetio sam i veoma važan detalj iz njegovog života a odnosi se i na moj život: bio je čovek koji je za života upoznao i najveću bedu. Nadničar, skitnica, robijaš, ratni veteran, često bez posla ali i zanimanja. To ga je odvajalo od pera. Oduzimalo snagu i volju za pisanjem. Ali ipak, obdaren da sanjari i izmišlja. Tako je postao pesnik. Svi opisi u njegovom stihu bili su nestvarni, strani, mesta i likovi koje nikada nije video ili upoznao. Pisao je mahom o lepim stvarima, nekom boljem svetu, lepo i fantastično. Bio je kao putnik po izmišljenim, idealnim zemljama, kojima su stubovi bili pravda, mir i najbolje osobine kojima bi čovek mogao biti obogaćen. Moram napomenuti da je bio oslobođen dotadašnjeg kalupa konzervativne deliričnosti u našoj poeziji. Najzad sam shvatio šta je mislio i govorio, dok sam pomno ali sa nerazumevanjem čuo. Izgovarao je one stihove koje nije stigao da napiše jer su ga bolest i prerana smrt sprečile da završi što je započeo.

Željno sam čekao sledeći susret sa senkom poete. Bilo je samo na mesecu da odradi svoje, dok sam ja spremio notes i olovku za ponovni susret.  Došla je i noć koju sam sa nestrpljivo čekao. Bilo je mirno i tiho, u praznom parku obasjanim svetlošću punog meseca. Uobičajno, kao i predhodnih noći našeg drugovanja. Senka je iskočila iz svog konačišta i krenula u šetnju. Pesnik me je pozdravio kao i pre, ali je na tren zastao, primetivši olovku i notes u mojim rukama. Čuo sam glasove njegovih misli. Klimnuo je glavom, prešao granicu , ja ga nisam mogao videti ali jasno sam ga čuo. Imao sam utisak da se udobno smestio, na mestu odakle je imao pun, prelep pogled na ušće u koje su se ulivali prošlost i budućnost. Recitovao je, a ja sam beležio. Do samog svitanja i našeg rastanka ubeležio sam pun notes stihova. Njegova senka je zagrlila bistu i sjedinila se sa njom, ja sam laganim korakom otišao kući na počinak. Kako sam stigao utonuo sam u san, nisam imao snage da čitam zabeleške. Ostavio sam to za nakon odmora.

Negde oko podne sam ustao. Pod utiskom čudnog sna, došao sam do kuhinje da skuvam kafu. Zapalio sam cigaretu i, uz prvi gutljaj krenuo sa čitanjem zabeleški koje sam prethodne noći zapisivao. Dok sam čitao, osetio sam impuls osećanja, koja su izbijala kao sećanja na već proživljena. Obuzimao me je neki blagi strah, strepnja ali i radost. Zabeleške sam pročitao više puta, a nisam ni osetio da se nad gradom već razvio sumrak. Odlučio sam da noć provedem radno, tako što ću prekucati sve zabeleške i dovesti u red ceo rukopis, u tehničkom smislu. Buđenje punog meseca, koji će uspavati naš grad, bilo je poprilično daleko. Dovoljno sam imao vremena da rukopis ponudim pojedinim izdavačima. Dva dana nakon razgovora sa urednikom izdavačke kuće Sv. Sava & Hekler, telefonom sam pozvan da dođem kako bi se dogovorili oko svih detalja u vezi sa plasmanom moje zbirke poezije, koju sam nazvao „Spomenik u šetnji“. Poslovi oko izdavanja prvenca, promocije i slično su me pošteno izmorili, tako da sam izostao jedan vremenski period iz šetnji parkom pod punim mesecom, i viđanja sa mojim, sad već istinskim prijateljem, senkom poete. Reakcije u javnosti, što se knjige tiče, bile su veoma pozitivne a moji stihovi su naišli na veoma interesantne kritike. Iz ruke i pera inače tvrdih književnih kritičara ispisane su kritike, koje su mahom sadržale da „mladi pesnik u svom poetskom govoru nepoznato oseća uzbudljivije od poznatog, ispisuje stihove kao tajne čovekove pune leksičke imaginacije, novim jezikom i metoforama, što njegovim stihovima obezbeđuje mesto u antologijskim vrhovima…“

Jedino što mi je preostalo je da podelim svoju radost sa stvarnim tvorcem mojih stihova i sačekam ponovno buđenje punog meseca.

Sav ishićen, utračao sam u park i ubrzanim koracima poremetio oubičajnu tišinu za to doba noći. Dokopao sam se klupe i seo na nju, sa nestrpljenjem čekajući prijatelja. Nakon nekoliko minuta, oblivao me je hladan znoj , groznica i malaksalost. Pesnikova senka je iskočila iz biste. Zastao je kraj mene, rukom pozvao da priđem. Laganim koracima smo se uputili ka suprotnoj strani parka. Odjednom sam počeo bolje da se osećam, da čujem zvuke koje su mom sluhu neobično prijale, kao da sam u jednom trenu progledao oslobođen večnog slepila, video sam mnogo dalje i jasnije, vazduh koji sam disao bio je obogaćen prelepim mirisima koje do tog momenta nisam nikada udahnuo, a mlaki vetar poletarac ga je u gomilama nanosio ka meni. I stena na koju smo seli bila je veoma udobna, a sa nje se pružao pogled ka ušću prošlosti i budućnosti, dok su iznad nas neki divni stihovi plesali u pratnji zvukova izumrlih religija i instrumenata. Kao na slikarskom platnu, svitanje je izjedalo mrak, ustali smo i krenuli ka njegovoj bisti. Ponovo sam se osećao loše i svaki korak mi je bio težak.

Pesnikova senka me je dozivala da pođem sa njim. Slab i umoran, poslednjim naporom sam krenuo ka njemu dok je moje beživotno telo palo na onu klupu, na kojoj sam pesnika noćima čekao. Atletskim skokom sjedinio sam se sa pesnikovom bistom.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.