Душан Опачић: Dve priče

Filed under: afirmator,broj-42-septembar-2015,edicija "relacije",poezija i proza,proza |

Crvena-jabukaFUCKING ЦРВЕНА ЈАБУКА

Да сам рођен десетак година раније, вероватно бих волео сарајевску групу Црвена Јабука. Та љубав би вероватно била условљена служењем војног рока у ЈНА. Сигуран сам да би ме бацили у неку вукојебину у Босни или на границу са Аустријом у данашњој Словенији. Вероватно бих имао жељу да након одслужења војног рока упишем шумарски факултет, оженим се са својом љубави још из основне школе и започнем скроман али срећан живот на периферији нашег велеграда. Међутим често снови неће постати стварност. Добио бих два писма. Једно од ње, где ми у једној речиници каже „ћао-здраво“, док друго од ортака који је својим очима видео „курву“ како ме вара са неким шминкером са јашарком на глави и који користи лак за косу. Тог тренутка зачела би се моја љубав према Црвеној јабуци. Нечујно бих се искрао из спаваонице, и из круга касарне. Купио бих литар вињака, сео у тај чувени „брзи“воз коме ће требати 3 радна дана да се довуче до београдске штајге. Заузео бих место у кафе вагону и спријатељио са бркатом шанкерицом у боросанама и длакавим ногама, она би мој бол разумела и тешила ме како сам још млад и да у самоуправном социјализму још има наде за мене. Вероватно бих као нека пичка пустио коју сузу. Чим би се докопао Београда, ухватио би на делу њу и њеног шабана. Очеличен и преплануо у ЈНА штанцовао бих идиота, а она ће уз вриску и хистерију да га брани, правдајући се да није он крив, већ ја што нисам био ту када сам јој био најпотребнији, онда када јој је рикнуо хрчак. Убијен у појам са грижом савести у себи, опијао бих се по свим биртијама у близини штајге и аутобуске станице. Покупио бих неку издрогирану панкерку са исцепаним чарапама и третирао као неку племкињу. Војна полиција би ми била за петама,мало би их правио мајмунима, онда бих се предао… спровели би ме назад у касарну и док ме откида главобоља трпео бих пацке старишина како сам укаљао част и униформу славне ЈНА. У војном притвору бих добро испитао своје поступке, и донео одлуку да се уклопим у систем. Разумевање за моју потиштеност и несрећу би имао само старији водник из позадинске чете извесни Кекерић који је дужио неки безвезни магацин. Остатак војног рока провео бих у друштву са њим и са вињака прешао на манастирку, он би ме просветлио са оном познатом тезом -све су оне исте- чак и оном радикалнијом-све су оне к…соррy мотхер и ти си жена-. На крају као примеран војник вратио бих се у цивилство. Чика Борко из моје зграде и руководилац СУБНОР-а на мојој општини, преко својих ратних пријатеља и конекција нашао би ми посао са скромном платом у Индустрији котрљајућих лежајева (ИКЛ), али бих за узврат морао да се скрасим и оженим ћерку комшинице Душанке, благо ретардирану Емицу носиоца инвалидске пензије. Пошто сам се уклопио у систем, прихватио бих понуду, и постао узоран грађанин. Са Емицом бих засновао породицу, добио двоје деце, и редовно онако породично ишао на Маракану гледајући будућег светског шампиона Црвену звезду. Распашће се СФРЈ и ЈНА, Звезда ће узети титулу шампиона света, а ја ћу се учланити у Српски покрет обнове… Епилог и није тако лош, идентичан једној целој генерацији. Нормалан човек би рекао само ФУЈ на ово моје шта би било, кад би било.
Нисам рођен десет година раније, био сам у ВЈ а не у ЈНА, нисам оженио ретардирану Емицу, нити се учланио у СПО и наравно не навијам за Црвену звезду. У ИКЛ никада ногом нисам крочио.Али водника Кекерића, длакаву шанкерицу из кафе -вагона и друга Борка знам. То је данашња власт. Они и гомила идиота из десетарског кора су се дрзнули и себе прозвали напредним људима – напредњацима-. Данас су машиновође оног „брзог“ воза који иде напред са великим закашњењем. Они су најмасовнија појава наше данашњице. Чувени други ешалон режима, али први ред и јуришни одред у лову на неистомишљенике, јеретике и апсолутну „мањину“ којој је испод части да имају било какав контакт са њима. Ако човек мора да бира између 3 у 1 ( Драгана Ј.Вучићевића, Екрема Јеврића и владајућу клику) и Црвене јабуке ја бих изабрао оно друго.
Нека је само весело, што наш народ каже „Не могу нас да ј…колико ми можемо да издржимо! Цео фазон.

 

MARIJA

Svako od nas zna neku Mariju. To ime se može baš često čuti. Na svakom koraku. Ali opet lepo ime, koje teško nekome može da dosadi. Tako i u mom slučaju. Bilo je to na samom zalasku i završetku prošlog veka, znao sam bezbroj Marija, ali nijednu nisam probao. Tih godina zvanični Beograd je piškio po zapadnim hegemonima i imperijalistima, živelo se pod pretnjama, turbo-folk i ostale gluposti što idu uz to doživljavaju svoj vrhunac, a moju malenkost su vijali vojni organi da se pridružim VJ momčadi u odbrani naše napaćene i sve u dronjicima, odavno umorne, ali uvek nam drage otadžbine.

Jedne neobično lepe prolećne predvečeri, sa svojim starijim drugom i saborcem u čaši, inače bulbulderskom bitangom pod imenom Bane, odlazim na promociju neke bezvezne knjige, na kojoj sam ukapirao da je glupost jedna strašna stvar, a sama vera u tu glupost čini čoveka bolesno perverznim.

Užurbanim koracima smo napustili taj cirkus i izleteli na ulicu. Bili smo nemi i tihi. Neplanirano, put nas dovodi u Francusku br. 7, u Klub književnika, gde ulazimo zahvaljujući poznanstvu Baneta i Bude. Sedajući za sto, još uvek nemi počeli smo da tučemo po špriceru. Preko puta nas, za većim stolom sedela je grupa od desetak starijih ljudi, veoma bučnih, koji su galamom odskakali  i skretali pažnju ostalih gostiju. Ubrzo sam prepoznao nekolicinu iz te bahate i bučne grupe. Bila je to kamarila iz tadašnjeg vrha Udruženja književnika Srbije. Uzrok i povod njihovog ponašanja bila je neobično lepa a meni nepoznata žena koja je sedela u njihovom društvu. Zapalio sam cigaretu, zaboravio na Baneta, i šarao pogledom po njoj. Bila je starija od mene ali znatno mlađa od masturbatora i crkvenih miševa sa kojima je bila u društvu. Kroz glavu mi je prolazilo svašta, uveliko sam je zloupotrebljavao u svojoj mašti. Filmovao sam u glavi kako je napadam kao bik, cepam sve sa nje, ulazim u nju…Ta rasna crnokosa žena budila je u meni želju koja je prelazila granice primitivizma mojih predaka, čiju krv nosim u sebi. Pogledala me je bezobrazno, zatim nekako milo, i na kraju blentavo, blagotelećim pogledom, verovatno pitajući se zašto hipnotisano ne skidam pogled sa nje. Trgnuo sam se kada ju je neko za njenim stolom dozvao imenom. Zove se Marija! U punoj erekciji ustajem, rušeći stolicu na pod, fiksirajući je pogledom, pružajući dlanove u njenom pravcu, hrabro krećem sa Oblakom u jednom dahu, uz podršku Banetovog izraza lica, kao prase kada piški:

– Marija! Marija! Marija!…Pusti me Marija!…Ne mogu ostati na ulicama!…Nećeš?…Čekaš…Dok upalih obraza grubo…bljutav…i isproban na svemu lošem…dođem…i procedim bezubo…da sam ja danas…neobično pošten…Marija!…vidiš…ja se već poguren slamam…-

U sali muk, ona se smejala, Bane prijatno iznenađen, velika doza cinizma za velikim stolom, a stiže i prva kritika na moju talentovanu recitaciju. Šampion iz rukovodstva našeg književnog esnafa, verovatno sa legitimacijom DB-a, nagradom za dugogodišnje potkazivanje disidenata, sav zgrožen kritikovao je moju opsednutost boljševičkom poezijom i nije mu bilo jasno da toliko mraka izbija iz glave tako mladog čoveka. Taman da uđem u debatu sa poštovanim poslenikom savremene srpske kniževnosti, Bane me preduhitri i sve mu lepo objasni terajući ga u tri pičke materine. Meni je preostalo samo da pridjem Mariji, uzmem je za ruku i ponosno viknem „Živeo Staljin i svetska revolucija!“ Krenuli smo ka izlazu, Marija se kikotala, Bane lažno ljubazan, a ja nekako ponosan. Na samom izlasku iz Kluba nalećemo na „ukletog pesnika“ Miladina Kovačevića, alijas Jakova Grobarova i velikog majstora Aleksandra Acu Sekulića. Uz pozdrav, Bane ubedi Grobarova da skoči kroz prozor tj. da krene sa nama u „zapoj“, dok je Aca imao pametnija posla u Klubu i ušao unutra. Odluka je jednoglasno pala. Odlučili smo da noć provedemo u „socijali“, nelegalnoj kafani ispod Đeram pijace, koja nije imala radno vreme, kod penzionisanog avio-mehaničara nekada moćnog JAT-a, izvesnog Čombeta. To mesto je pružalo utočište raznolikom svetu, kao što su nakupci sa pijace, sitni lopovi, policija, poneki novinar, dunđeri iz Crne trave itd.

Zaustavljamo taksi, Mercedes 200 D žute boje, ponos i dika srpske jeftine radne snage diljem nekada prijateljske nam Nemačke, obavezan trofej kada se posećuje zavičaj, ali jebi ga, nije imao jamboliju oko volana i ogromne kocke na retrovizoru. Marija je sela pozadi između Grobarova i mene, dok je Bane imao ulogu vodiča sa mesta suvozača, da usmerava taksistu do krajnjeg odredišta, usput ubeđujući ga da sam ja pozadi zapalio hercegovački duvan umesto džointa. Stižemo do cilja. Ulazimo u „socijalu“, u totalno drugi svet, obojen nadrealnim bojama. Prelazak sa špricera na crno vino učinio je svoje. Dok ispisujem ove redove, sećam se da su Bane i Jaša otvorili debatu, uz učešće nekih verovatno NKV radnika, o stanju i problemima u savremenoj srpskoj književnosti i da je Bane naglasio da dvadeseti vek nije doneo ništa novo ni kod nas ni u svetu, te da je zavladala agonija i letargija kod ljudi koji žive od svog pera. Pozivao se na Miroslava Krležu, optužujući Puškina kao običnog feljtonistu. Grobarov se smejao i kašljao, radnici klimali glavom, a vlasnik Čombe naglasio da su za svu propast savremenog čovečanstva krivi slobodni zidari. Jedan dunđer ga nije razumeo, pa je Čombetovu kritiku shvatio kao atak na njegovu profesiju, i uz galamu i psovke napustio debatu. Marija se kikotala, malo pričala, a ja sam joj objašnjavao pravila američkog fudbala, iako, moram priznati, tih godina nisam imao predstavu o tom sportu. Kikotala se a ja sam joj bio sve bliži. Nakon nekog vremena dolazi prekid filma. Tih par sati intime sa Marijom koji su usledili nisu zabeleženi u mom sećanju. Probudio sam se na nekom dotrajalom kauču u maloj sobi „socijale“, sa veoma jakom glavoboljom. Marija je još spavala snom pravednika. Primetio sam da joj jutarnje sunce nije naklonjeno. Sunčevi zraci koji su tog jutra milovali njeno lice, nisu joj dozvolili da bude lepa. Kafanski dim pobeđem svetlošću nije mogao da zaštiti njenu lepotu, a mene je glava još više bolela. Obukao sam se, pokrio Mariju, izašao, Banetu stavio ruku na rame dok je neumorno, arhaičnim govorom lupetao o Crnjanskom, zamarajući nekog mučenika koji je došao da popije jutarnju kafu. Grobarova nisam zatekao, otišao je. Izašao sam na ulicu i odjurio u novi dan. Epilog i nije tako loš. Moj drug Bane je i dan danas živ i zdrav. Kao duh iz boce svojim anegdotama i sećanjima, kao elektro-šokom oživljava odavno kliničko mrtvo boemstvo Beograda. Grobarov je do prošle godine živeo svoj život do daske, obogaćen neobičnim događajima i delima što nam je ostavio u amanet. Ja sam dva dana nakon te noći morao kod urologa, po prvi put sam sebi glasno rekao „jebo te Majakovski!“, ubrzo zatim otišao da branim domovinu od NATO-agresora, priživeo i još uvek sam živ. Mariju više nikada nisam video.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.