DULCE ET ILLUSTRUM EST PRO ARTE FUTTERE Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,društvo |

 

 

 

 

 

I kaže mi taj neko, „kolega moj dragi“:

-Znam, ti me sad gledaš s nekim pravedničkim gnevom i misliš da sam najgori od svoje dece. Kao da ti nikad nisi povukao pogrešan potez.

-Jesam, kažem. Verujem da svaki čovek ima pravo da živi godinu dana kao apsolutni kreten. Meni je dvadeset dana bilo dosta.Skupina spisatelja  koje se treba kloniti.Onima koji su nastavili u tom pravcu neće biti dovoljno ni dvadeset godina. Moja zabluda je bila u tome što sam verovao da nekako mogu da utičem na druge ljude. Pogotovu onakve. Ovde je tvrdoglavaca koliko god hoćeš. Gde god da kreneš nailaziš na otpor razobadanog bika, da se stočarski izrazim.

– Ti si budala. Možda s nešto talenta, ali budala. Pogledaj mene. Ja sam lepo driblao, pravio duple pasove, preševao ovog, preševao onog. Ja sam dobar sa svima. Čak i s onima koje sam preševao. NIN, Suncokret, mesto u državnoj izdavačkoj kućici, ambasada u nekoj mirnoj i toploj zemlji. Jednog dana će sve to biti moje. A šta je tvoje? Ti si čak i izašao iz tvoje cehovske organizacije. Ne znaš ljude, ne znaš kuda i zašto ideš, imaš toliko i toliko godina. Nisi lobista niti član ijedne interesne grupe.Osuđen si na propast. Sad to ne znaš ali probudićeš se jednog jutra, imaćeš četrdeset. Bićeš bez posla, nepriznat, zaboravljen i od onih koji su te pratili. I onda ćeš videti da sam ja bio u pravu. A ja ću za to vreme nešto važno objašnjavati Oliveri Kovačević ili Bečćkovićki. Gledaćeš me na televizoru. Ako ti ga ne zaplene zbog neplaćanja tv pretplate. Slušaš li me ti?

– Ne.Razmišljam o nečemu potpuno drugom.O mojoj koleginici sa studija. Biće čistačica. Doduše, samo na nedelju dana .

– Kakve to veze ima s ovom pričom?

– Kakve veze to što pričaš ima s umetnošću?

– Kakve veze to što pričaš ima s životom?

– Ima sve veze. Vidiš, ja znam da neću unovčiti svoj književni status. Neću biti bestseler pisac, neće se otimati o moje drame, neću biti prevođen, neću biti ambasador, neću biti ni predsednik kućnog saveta, neću biti stalno zaposlen, neću biti tv mrsomud, neću biti profesor na fakultetu, neću primiti  NIN-ovu nagradu, ma, neću ovde primiti ni Pekićevu stipendiju. I, ne, neću imati kolumnu u Politici a moje ime i prezime, uobičajeni za ovo podneblje, potonuće u moru standardnih imena. Neće mi govoriti da sam lep i mladolik. Prepoznavanja na ulici neće biti. Neće mi niko zapamtiti ni lik. Možda će se neko setiti da sam visok, možda ne. Moj bend neće svirati na EXITU ili u Gun clubu. Možda uskoro neću imati ni bend. Neću imati možda, vrlo skoro, apsolutno ništa osim sebe i krova nad glavom. I biću, hteo ja to ili ne, underground. Ludeću pišući dela koja niko neće pročitati, svirajući pesme koje niko neće čuti. I, šta s tim? Utripovani umetnik. To su govorili i kad sam počeo da se bavim umetnošću. To kažu i sada. I skriboman i dosadan i blblblblblblblblblb….

– Jel’ ti sad lakše? Ne mogu da ti verujem da ti je lakše od tolikog bedaka.

– Nije mi lakše ali, pogledaj alternativu. Mogu da poljubim hiljadu guzica. Jedna od njih će biti ona prava. I, šta s tim? Mogu da se podam hiljadama osoba e da bi napredovao u karijeri i možda će jedna od njih biti prava? I, šta s tim? Jer, ja nemam veze i novac koje mogu da ponudim. S oproštenjem,  ja jedino mogu da se kurvam u ovoj sredini. A to ne želim da radim. Ne verujem da kvalitet prolazi. Ponekad, možda. Ako ima sreće. Kako se određuje ko je bolji pisac? Po temi? Po stilu? Ljudi pišu po nekim zadatim normama, to dolazi od drugih, ne od njih. A muzika? Danas svako svira gitaru.U svakoj zgradi imaš bar jednog klinca koji je skinuo sve Satrijanijeve fore. A da li je postao Satrijani? Ne. I čemu onda sve to? Uspeh je ako uspeš po svojim pravilima, a ne tuđim.

– Pa ti nisi normalan! Ti želiš ono čega nema. Da sam ja takav ko ti ja nikad ne bih uspeo. Da se ja nisam, kako ti kažeš, kurvao, ja ne bih nikad stigao ovde. Pa, zar je trebalo da sve to propadne? Postoje neke stvari koje su važnije a umetnost je iznad časti,  morala i takvih gluposti.

– Dulce et illustrum est pro arte futtere! Nije tebi stalo do umetnosti već do sebe. Ali, razumem te. Ja očigledno manje volim sebe nego ti. Ali, kad te pogledam, pitam se-zašto?

I, tu negde moj poznanik nestane, kako je i došao. Izvetri mi iz glave koju je opalilo junsko Sunce.

Aleksandar  Novaković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.