Dragana Stojiljković, Susret kod broja 22

Filed under: arhiva,broj 10 - januar 2013,sf / horor |

Poslednji put sam video Naru pre dvadeset godina. Bili smo deca kad su nas majke odvele na najveću prirodnjačku izložbu u starom svetu. Eksponati sa raznih strana doneti posebno za proslavu dana Velikog skoka privukli su mnogo posetilaca. Gužva na velikoj vrućini znači mnogo nervozne dece koja plaču. Roditelji nervozno čekaju da dođe njihov red da uđu u muzej. Moja majka nikada nije bila nervozna žena. Uvek je smatrala da ako nešto može drugačije da se uradi tako ima i da se uradi. Iako sam vremenom shvatio koliko je grešila i dalje je se sećam sa ponosom, ne sa sažaljenjem. Narina majka joj je bila slična. Za razliku od moje bila je pričljiva. Veliki red i dugo čekanje ubijala je pričom. Tako smo se Nara i ja upoznali, zahvaljujući mirnoj naravi moje i izrazitoj pričljivosti njene majke. Ali nisam video izložbu tada, a zahvaljujući meni nije ni Nara. Dok sam čekao u redu, baš u trenutku kada sam Nari pričao sve što znam o svom omiljenom eksponatu, javili su nam da mi je umro otac. Dok je majka ljubazno odbijala ponuđenu pomoć, pokušavajući da suzdrži suze i strah, Nara me je nežno poljubila i obećala mi da ćemo se videti kada opet postave izložbu, kod mog omiljenog eksponata.
Danas je taj dan.
Izložba je ovoga puta postavljena na Marsu. Višečasovni put i gužva u hiper-avionu nisu mogli da se porede sa onim što me čekalo ispred Prirodnjačkog muzeja u Crvenom gradu. Kada sam bio mali ta gužva mi je delovala kao neko veliko slavlje, izazivala uzbuđenje a sada sam se premišljao da li sam dobro postupio što sam sve ostavio bez jačeg objašnjena – posao, ženu, majku – i krenuo da jurim za snom i obećanjem jedne devojčice. Ipak, nije mi padalo na pamet da se okrenem i odem. I ako Nara ne bude bila tu, i ako se mimoiđemo jer danas više nije devojčica želim da vidim eksponat koji me je dugo fascinirao i zbog kojeg sam majku mesecima molio da me vodi na izložbu, zbog kojeg smo oboje ostavili bolesnog oca, kojem sam na bolničkoj postelji dao obećanje da ću mu prepričati sve što sam video. Prolazili su sati, a red se nekako pomerao – mic po mic. Pogledom sam tražio Naru, zamišljao kako danas izgleda, ali među toliko posetilaca um se poigravao sa mnom, pa su mi sve ženske osobe odgovarajućeg doba ličile na nju. No, moja bezuspešna potraga mi je makar ubila vreme pa sam se konačno našao pred ulazom.
Okružen dečijom bukom i povicima roditelja, preplavio me je osećaj uzbuđenosti koji odavno nisam osetio, tačno dve decenije. Nakon provere karte i pregleda obezbeđenja ta ista deca vukla su roditelje pored mene ili me gurala da se pomerim. Stajao sam pred ulazom – ogromnom kapijom koja je nekada dočekivala povratnike iz drevnih ratova a danas mene, povratnika iz mog sopstvenog. Preuzeo sam plan izložbe sa mreže i stao kraj ogromnog kostura nekog izumrlog čudovišta ne bih li našao malo mira i pronašao željeni eksponat. Prvi sprat, levi ulaz, eksponat broj 22. Tu se nalazio moj dečački san i tu ću pronaći obećanje jedne devojčice koja mi je dala prvi poljubac. Dok sam se kretao do cilja, samo sam mislio o tome kako ću se razočarati. Neće biti tu a eksponat neće ispuniti očekivanja iz priča moga oca i elektro knjiga. U tom trenutku smeh dece mi je delovao poput hiljadu prstiju koji upiru u mene i smeju se budali. No ipak sam i dalje hodao, sve dok nisam došao do ulaza u sobu posvećenu samo ovom, najbitnijem predmetu izložbe. Tu se i moj hod pretvorio u mimohod. Broj 22. Plavi, fluorescentni natpis je bio X na mojoj mapi sa blagom.
Gužva mi je onemogućila pogled na eksponat, pa sam odlučio da se usresredim na potragu za Narom. Svuda su bile majke sa decom, jedine su same bile kustosi u uniformi muzeja koje su vodile grupe u obilazak. Pa opet, možda je Nara imala svoje dete, možda je bila jedna od tih majki. Moje razmišljanje me je odvelo na stranu, gde sam delovao više kao eksponat nego kao posetilac. Udubljen u misli, gotovo da sam poskočio kada me nečiji dodir trgao iz razmišljanja. Bila je to devojka sa prijatnim osmehom.
– Izvinjavam se ako sam te uplašila, ali da li si ti Kolja?
U trenutku kada bi svako odgovorio – ja sam se skamenio. Nisam mogao reč da izgovorim, pa sam samo klimnuo glavom. Nasmejala se još srdačnije. Nara. Ovo se zaista dešava.
– Ja sam Nara. Znam da je pomalo ludo, ali ti i ja smo se upoznali na prošloj izložbi pre dvadeset godina.
Opet sam klimnuo glavom. Reči. Gde nestadoše sve reči, govor, sve što sam isplanirao i vežbao da joj kažem.
– Tada sam ti obećala da ćemo se naći na sledećoj izložbi, kod tvog eksponata. Iskreno, nisam znala da će im trebati baš dvadeset godina da ponovo postave izložbu ali eto… Mislim, nadala sam se da ćeš doći. Bio si tako srećan što ćeš videti eksponat o kojem si mi pričao, a onda ti je tata umro… Nekako mi je bilo krivo što tada nisam mogla nikako da ti pomognem, a opet, bez ljutnje, godinama nisam ni pomišljala na tebe dok nisam videla najavu za ovu izložbu. Prvo sam mislila da je glupo da dođem i spopadam te ovako, nisam bila sigurna da ćeš me se setiti, a onda me je grizla savest jer kako me se ne bi sećao… mislim, bio je to najgori dan u tvom životu. Jao, ista sam moja majka. Samo pričam i pričam. Izvini ako sam te ugnjavila i uplašila.
Nastala je pauza. Iako je buka oko nas bila stravična, čuo sam samo neprijatnu tišinu koja se stvorila između nas. Njen osmeh se lagano povlačio dok sam pokušavao da nešto kažem. Tada sam rekao nešto zbog čega sam znao da ću se nasmejati samome sebi.
– Baš je velika gužva. Čini mi se veća nego onda.
– Hej, Kolja…
Njena ruka se našla u mojoj. Osmeh joj se vratio na lice, ali bio je to onaj kojima žene tope srce muškarcima. Malo je nakrivila glavu nalevo i sklopila oči na delić sekunde kako bi mi rekla da me razume i da je sve u redu. Tada me je povela, ne znam kako je uspela, bio sam zanesen njenom pojavom koja me vodi, ali smo se brzo i bez problema našli ispred eskponata broj 22. Sva ponosna kao da mi je upravo kupila na poklon nešto što sam jako želeo, Nara je pustila moju ruku i pokazala na eksponat.
– Voila, mladi gospodine. Upoznaj se sa svojim dečačkim snom. Ja ga zovem Ćira. Mislim, tako sam ga nazvala prošli put kada sam bila na izložbi. Tada mi je kustos rekao da mu ne znaju pravo ime, niti nešto više o njegovom životu. O samoj vrsti znaju sve, naravno. Tako sam lepo sve izmislila o njemu. Nakon tvoje priče, delovao mi je usamljeno i nisam mogla da ga pamtim takvog. Zamislila sam da ima porodicu – dva dečaka i devojčicu. Radio je kao proizvođač cipela, onih skupih koje smo svi kao deca hteli, nebitno, možda se ne sećaš. On i žena voleli su da šetaju vikendom i kupe deci po ledenu kuglu po povratku. Voleo je da čita toliko da je pročitao sve knjige sveta. I tako… Glupo, znam.
– Nije glupo. Mislim da je veoma lepo od tebe što si smislila priču o Ćiri. Toliko sam dugo bio zaluđen njime a nikada nisam razmišljao tako kao ti, o tome ko je bio, da li je imao život.
Tada sam shvatio – u nekom trenutku kada je ponovo počela da priča, tu negde međ’ bujicom reči koje je izgovorila – da sam se zaljubio u nju. Toplota mi je ispunila stomak, a strah se uvukao u kosti. Nisam znao kuda dalje. I dalje je pričala. Bio sam zahvalan što je to nasledila od majke, jer ne bih voleo da je videla paniku koja me je hvatala. Jedino gde sam mogao da pogledam bilo je eksponat broj 22. Tada mi se na trenutak učinilo da mi njegove oči govore da je sve u redu, da će sve biti kako treba. Iako sam znao da je to nemoguće – zakleo bih se da je na trenutak zaista bio osoba o kojoj je Nara pričala.
– Izvinjavam se, ali da li ste završili? Koleginica bi da provede turu.
– Ne znam. Jesmo li gotovi Kolja?
Pogledao sam je kao da sam celog života gledao te oči.
– Da, ovde smo završili. Mislim da je vreme da započnemo negde drugde.
Uhvatio sam je za ruku i poveo je ka izlazu. Dok smo odlazili čuo sam glas kustosa koji je vodio turu.
– E pa deco, ovo je najmlađi, ali izuzetno važan eksponat. U pitanju je predak od kojeg smo, evolucijom, nastali mi. Njegovo ime je Homo sapiens sapiens.
Ali za Naru i mene uvek će biti Ćira.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.