Dragana Katanić: DAH PESME

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 83 - februar 2019,poezija i proza |

Svi mi koji se bavimo pisanjem, znamo da nam je ono potrebno kao vazduh koji udišemo, kao hleb naš nasušni, mene kroz koje prolazimo, sazrevajući, jer dah pesme je dah života. Pesnikinja Dragana Katanić bila je vrlo svesna toga kada je davala naslov svojoj najnovijoj zbirci pesama (Pišem da bih dušu svoju/nadahnula srećom). Razmišljajući o životu, obuhvatajući svojom zbirkom sve njegove delove, koji nas čine i okružuju (grad i prirodu, dodir, pogled, ljubav), odlučila se za ovaj naslov znajući, osećajući da je on sveobuhvatan, sveprožimajući – jer samo se kroz stvaranje iznova rađamo – na svim nivoima (urbanom, prirodnom, ljudskom, ljubavnom, duhovnom).

Duboko uronjena u sebe, ali i svet koji je okružuje, pesnikinja peva o stvarima koje su joj bliske, koje rado prepoznaje, udiše, živi, o uličnoj vrevi (Moja mašta leti/spaja fontane/potoke), ljubavnom dodiru, poljupcu, snu (Sada dok ti spavaš/ti i ne slutiš/da ti je neko poklonio pola duše), ali i o prirodi i njenom zagrljaju (Plovim nebom, dodirujem/osećam duše iz daljina). Svaki damar u njoj treperi, sva je pretvorena u dodir i oset, u dah i uzdah, leti nepreglednim visinama i sa tih svojih duhovnih uzleta donosi nam slike vredne življenja (sreća uvek živi u trenutku ispred… sve neka bude reka koja teče… novi život će ti reći/hvala ti za seme… uzdah vetra/sa severa se širi/uz maglu maštanja… iscrtaj me po platnu/slikom ću progovoritidanju ploviš, ptica si/što prosipa perje po duši).

Dok peva o stvarima koje ne mogu biti, o Kamenoj duši i Kamenoj vodi, dok peva o sasvim prizemnim stvarima, poput Ulice, Potkovice, Kandila, pesnikinja ne zaboravlja boje koje senče našu dušu, naše živote, svemir koji nas okružuje (Raširenih krila sa belom tajnom/bićeš snaga za večnostSpušta se zrak crvenog sunca/i priča počinjeDodirne me tačka ljubavi/poput zelene šumeZakićeno zlatno lišće/ptice će ti zapevati/i pokloniti deo duše). Kroz njih na tih i nenametljiv način izražava svoja osećanja, unosi živost i život u svoje stihove, podseća nas da postoje i druge nijanse pored sive i crne, kojima je najčešće obojen naš život.

Ako pesništvo nije alatka kojom se borimo za život i duhovnu i duševnu egzistenciju, ako to nije način da se izborimo za dah, udah i predah, onda ne znam šta jeste. A Dragana Katanić nam je svim svojim pesmama, celom ovom zbirkom to pokazala. Podsetila nas je da je vredno živeti i boriti se, stradati i patiti zarad umetnosti, jer nam stostruko vraća – vraća nam sebe same. To je naš najveći poklon. Nama samima i drugima. Ako neko i pomisli, čitajući ove redove: „Čemu toliki trud? To je samo poezija“ (kako sama Dragana Katanić u pesmi Zanesenjak kaže), mogu samo da odgovorim, citirajući mudru pesnikinju: NE, to je više od života!

 

 

Tamara Lujak

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.