DOŠLO JE VREME DA BIRAŠ

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,satira |

kockicePrevarili smo se svi, to nam je u krvi, čuo sam. Grešimo, svakodnevno, svake sekunde neko od nas pomisli nešto što se ubrzo pretvori u grešku, sitnu, kao kamenje kojima se deca gađaju, ali dovoljno veliku da bi bar nekoga povredila. Uspeh garantuju samo oni koji veruju u reč, svi ostali gube se u plamenom otisku još jedne generacije. Usput diktiraćemo jednačine koje bi nam pomogle u drugačijim životima, formule koje smo sami izmislili da bi nam lakše prolazili tmurni i utmali dani.

Zbog toga sam i poželeo da sa vama podelim ono što sam doživeo, proživeo i sada kao veteran analizirao, videvši u čitavom sjaju jednog raja, grešku koja je dovoljna da ga u pakao pretvori. Nisam ja jedan od onih koji vole da pričaju, pripovedaju, možda me nećete ni razumeti, zbog toga bih naglasio da upotrebite ono što vam je ostalo od mozgova čitajući ove spise nekadašnjeg pesnika, današnjeg bosog čuvara razbijenih vrtova.

Živeo sam u zgradi, koja je imala četiri spratova. Nije bila mnogo velika, niti se odlikovala spoljašnjim izgledom. Obična kocka, kutija, sa bezbroj razbacanih malih otvora koji su podsećali na prozore. Ništa osobito, sve je to bilo maslo velikih umova. Unutra su živeli raznoliki ljudi, kao u svim zgradama inače, oni koji su okupirani poslom, oni koji su sve to posmatrali i komentarisali. Deluje poznato, zar ne? U svakom slučaju naša zgrada na sebi sadrži ogroman bilbord, sliku koja nam donosi dosta veliku zaradu. Kad kažem nama mislim na zgradu, ili na kućni savet. Jer je kod nas on funkcionisao na totalno drugačijem nivou. Ne, kao obični kućni saveti sa glasnim komšijama i histeričnim, pijanim komšinicama. Ovo je nalikovalo na birokratski raj, do te mere da su naš obrazac preuzele i druge zgrade i eto uspeli smo da raširimo sistem kao zarazu koja je pokupila čiste i još uvek netaknute umove i pretvorila ih u pečate i potpise.

Kada kažem mi mislim na gospodu sa prvog sprata, ulickanog advokata Simića koji je mogao da se pohvali vezama svoga oca, takođe, državnog i privatnog branioca koji je u trenutku dešavanja bio u staračkom domu igrajući domine sa nekadašnjim zatvorenicima, takođe, ljudima. Advokat Simić je nasledio kontakte, a njegov komšija, ludi i vlastoljubivi Ljuba, genijalac u pokušaju je osmislio sistem novog kućnog saveta. Njih dvojica su uveli taj sistem u našu zgradu, načinivši od tog trenutka istoriju koja će u budućnosti u udžbenicima da se proučava.

Haotičnost… Čitav prvi sprat, četiri stana je potpisalo i ratifikovalo ugovor preko kojeg je čitava priča zaživela. Odjednom smo se našli u sistemu kojeg nismo ni poznavali. Pravila su iskrsla ispred nas, i kako moja majka kaže, Ti prokleti gotovani, misleći na buržoaziju sa prvog sprata.

Kućni savet se sastojao na početku od samo četiri stana, prvog sprata, dok su revizori, koji su takođe bili članovi saveta, išli od stana do stana deleći papir sa uslovima. Na njima su bili napisani uslovi za prijem u kućni savet. Naravno, nije svaki stan mogao da ispuni sve uslove! Kućni savet je odjednom postao cilj, ideal. Slika boljeg života, nešto što se pljuvalo i psovalo, ali i dalje se njemu težilo. Postojali su standardi koje je svaki stan morao da uspostavi da bi ušao u savet. Svi su to preozbiljno prihvatili, pogotovo drugi sprat, dok smo nas nekolicina na trećem i ona osmočlana porodica na četvrtom vređali takvu vrstu grupacije. Jer znali smo šta ih pokreće i podstiče. Otac je uvek govorio da nije u pitanju nikakvo jedinstvo, o kome se govori, već je u pitanju novac od bilborda. Kućni savet prima taj novac i određuje sa kim će da ga deli i šta će da uradi u zgradi. Ovim putem onemogućavaju nas jadne da stupimo u mogućnost plaćanja, već nam daju izmišljene izgovore i samo nam produžavaju agoniju.

Razumeo sam ja na koji način je to funkcionisalo. Bio sam kažu bistar u to vreme, netaknut. Možda malo povučen, ali takvi smo svi mi sa viših spratova. U našem komšiluku bilo je tri stana, naš i dva od apotekarske porodice. U jednom su živeli stariji, otac i majka u svojim kasnim pedesetim, u drugom sin jedinac, ambiciozni, dobroćudni, ali u prekim slučajevima lukavi student mašinstva. Nas dvojica smo odrasli zajedno, no u poslednje vreme je on odsutno odlazio ne želeći ni da se javi, dok sam ja u to vreme bio obuzet problemima u kući.

Moja majka nije bila jedna od onih pedantnih žena koje svaku sitnicu proveravaju. Ne, njena aljkavost je prevršila svaku meru. Sve je bilo prašnjavo, sudovi su se prali ofrlje, ostaci od hrane bili su pobacani. Sve je naizgled funkcionisalo, no bilo je u očajnom stanju. Odeću smo prali sami, nije želela da se bavi kućom, dok otac u njoj nije ni provodio vreme. Sa druge strane, moja soba je, nije da se hvalim, ali stvarno bila najlepša i najsređenija. Nisam iskreno od onih ljudi koji vole nered, štaviše može se reći da sam zbog večite prljavštine postao malo opsesivan čistoćom. Prao sam ruke više od dva minuta, zube po pet, ne znam jednostavno sam se uvek osećao prljavo u tom stanu. A kada bih, u finim večernjim satima, naglasio svoje nezadovoljstvo higijenom uvek sam dobijao odgovor:

– Pričala sam sa Simićem, obećao je da će nas primiti u kućni savet. Kada budemo bili u savetu lako ćemo srediti bilo šta.

Nisam želeo da produbljujem raspravu, obično bih se zaustavio na ovakvoj misli i nastavio bih dalje sa večitim sanjarenjem.

Dva dana nakon ovog razgovora i prekora mati je bila u zabuni. Želela je što pre da očisti hodnik i kupatilo. Ja sam je upitao zbog čega mi ne dozvoli da joj pomognem da sredimo sve. Samo je ljutito okrenula glavu i kroz zube je izgovorila da oni dolaze da vide samo hodnik i kupatilo, da ih ne interesuje dnevna soba. A kada ih bude interesovala onda će počistiti.

prugaAdvokat Simić je zajedno sa svojom ženom ušao unutra. Izgledao je dostojanstveno i imao je vojnički stav dok je išao okolo i skenirao svojim sitnim, ali dubokim očima. Proverio je čitav stan i na kraju je rekao da je zadovoljan napretkom i da će doći za godinu dana da proveri ponovo i da će je usput pozvati na par sastanaka da joj da još malo uslova. Kada je završio uspravljeno je pružio ruku i naizgled zbrzano izleteo iz stana. Mati je sedela na kauču i sebi je govorila u bradu: Biće dobro, isplati se čekati. Blagostanje za godinu dana, ni manje ni više… Tešila je sebe sa potpuno ravnodušnim izrazom. Nisam mogao da gledam ovu agoniju. Izašao sam iz stana i usput sam pored sebe video Advokata Simića i moga prijatelja, izgubljenog studenta mašinstva kako se rukuju, pozdravljaju, Simić odlazi i ja stupam na scenu.

– Gospodine, nema te više u komšiluku. Šta se dešava? Vidim Simić je postao deo ekipe.

– Ma koji bre Simić matora budaletina. Istripovao je neku vlast. Lako će mu se oteti ideja, ne brinem se ja. – Odmahnuo je glavom skrivajući pritom tmurnu misao u zadžepku svesti.

– A ti ćeš mu je oteti?

– Da, što ne bih? Šta se desilo sa tobom? Šta vam je rekao?

– Rekao joj je da čeka godinu dana. Skrhana je tamo, nije joj najjasnije zbog čega se sve dešava. Kod tebe?

– Ušao sam. Prošao sam. – Začuđeno sam ga pogledao.

– Stvarno… Znao sam ja da ti nešto mutiš sa Simićem?

– Nisi razumeo sistem, to je jedini razlog zbog kojeg vas je odbio.

– Neću više da pričam sa tobom, do juče si ih prozivao.

– I danas ih prozivam, ali lakše je živeti kada si u njihovoj blizini. Vazduh je čistiji.

– Prodao si se, ne postoji izgovor za to.

– Ne, čoveče, gde ti je nestao razum. Samo sam ukačio na koji se način pristupa, iskoristio sam moć i uzeo sam članstvo.

– Objasni mi kako, molim te?

– Prosto je? Umesto da se žalim i da čekam da mi savet promeni život, ja sam uzeo stvari u svoje ruke, promenio ga svojim radom i onda je savet došao i klečeći su me molili da im se pridružim u tome je poenta.

– Ne razumem, šta si uzeo u ruke?

– Slušaj, shvatio sam da od priče, biće bolje kada dođu oni nema ništa. Kako ne shvataš nije poenta čekati sa prljavim stanom njih da dođu i da ti ga očiste. Nikada se to neće desiti i ja verujem da si ti svestan toga. – Nesvesno sam klimnuo glavom. – Shvatio sam da nije potrebno obmanjivati ukućane zbog sopstvene lenjosti. Ja sam odlučio da promenim sebe. Potrebno je uzeti taj stan očistiti svaki njegov čošak, svaki centimetar, održavati čistoću pretvoriti ga u prelep sistem koji funkcioniše za sebe. Kada postigneš čistoću i kada neuprljanih zidova živiš onda savet dolazi kod tebe, primećuje tvoju veličinu i to da poštuješ svoj prostor i prima te kao punopravnu članicu. Ali prvo moraš očistiti prljavštinu, a ne čekati njih da to urade umesto tebe! Ja sam svoju prljavštinu očistio i eto Simić se popeo čak do trećeg sprata da se rukuje sa mnom. Zapitaj se da li bi se u suprotnom to desilo.

Nisam znao kako da mu odgovorim, niti sam znao da li će znanje o rešenju meni pomoći da svoje bivstvovanje upotpunim. U krajnjoj liniji i dalje se borim da dokažem svojima kako funkcioniše sistem, dok se i dalje oni uzdaju u neku izmišljenu pomoć sa strane.

Verujem da smo se prevarili svi, ali dobro to nam je u krvi. Zar ne?

 Stefan Megić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.