Dom je tamo gde boli: o predstavi „Odisej“ Piše: Andrea Popov Miletić

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,pozorišna kritika |

trt

 

 

There’ s no place like home, kao mantru je ponavljala Doroti da bi se vratila u Kanzas. Dom je tamo gde je srce, kažu mnogi. Home, sweet home, fraza je koja je od pesme iz XIX veka prerasla u deo američke pop kulture. Dom i bezdomnost, večna je tema umetnosti. „Otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast“, napisao je Crnjanski. Dom je tamo gde boli („Kuća mi je tamo gde me jako boli“) zaključuje Odisej u reinterpretaciji Homerovog epa iz pera dramskog pisca Gorana Stefanovskog, u režiji Aleksandra Popovskog.

Glava zastrašujuće veličine i simbolike koja viri iz scene, zakopana pamet u apsurdnim vremenima, zaboravljena vrednost prošlosti, žrtva je po kojoj se penju preživeli ljudi i nemarni bogovi. Pokopani antički ideal mudrosti, umerenosti, časti, odanosti i prijateljstva. Ljudski fosil. Čovečanstvo i umetnost kao arheološki otpadak posle rata.

Relativizacija smisla ratovanja (zločina) i sećanja, ali i problematizovanje međuljudskih odnosa u miru, preispitivanje vernosti i junaštva. Buđenje posle rata, putovanje i povratak kući. Iskušenja i igra sudbine. Hoće li Odisej zateći ono što je ostavio, hoće li naći ono što je tražio, hoće li prepoznati? Postavlja se pitanje šta sinovi zaista znaju o svojim očevima i šta je Istina. Telemah, zgađen i razočaran, kao predstavnik generacije koja je o ratu slušala samo iz priča, u ovoj verziji kreće u potragu za pravom Istinom. Odisejeve žrtve dobile su glas. Umorna Penelopa dobila je šansu da govori o svom trpljenju. Svakome je dato da ispriča svoju priču (i Ateni i Odiseju i Telemahu i Odisejevoj majci i Penelopi, čak i Odisejevom psu). Svakome od njih je dopušteno da prizna šta mu leži na duši i ponešto od tog tereta skine, čime se demaskira lažna veličina, čime se lice, koje je u epu jednodimenzionalno, ogoljava do individualnosti i do toga da ga ne posmatramo kao vrlinu koja ga predstavlja (mudrost, lukavstvo, hrabrost, požrtvovanost, vernost, odanost itd.) nego kao biće sa svojim problemima i slabostima (koji su i problemi i slabosti svih nas u XXI veku). Dozvoljen je istupak u ljudskost, karikatura stereotipa.

 

DVADESET GODINA KASNIJE

 

Trebalo je 20 godina da se desi najveća pozorišna koprodukcija u regionu – predstava „Odisej“ dokaz je da se MI razumemo (onaj ko se tu ne prepoznaje, taj nikad i neće razumeti). Naime, predstavu su zajedno realizovali „Teatar Ulysses“ Radeta Šerbedžije sa Briona, „Gavella“ iz  Zagreba, Slovensko narodno gledališče iz Maribora, Atelje 212 iz Beograda, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Sterijino pozorje u Novom Sadu i Teatar na navigatorot u Skoplju. Iz ove saradnje nastao je kratak, ali koristan vodič kroz Odiseju koja se ne čita sa hladne distance kao puka deklamacija Homerovih stihova, već višeslojno svevremeno delo koje, smešteno u ex-Yu posleratni kontekst, postavlja mnogobrojna pitanja, oštroumna i bolna. Desila se predstava na koju bi profesori jezika i književnosti trebalo da vode svoje đake – naizgled duhovito, sažeto ali kritičko premotavanje (i odmotavanje) Homerovog epa (koji je današnjoj deci nažalost, moramo priznati, dalek, neprivlačan i nerazumljiv) sa usputnim zaustavljanjem na svim važnim stanicama, koje pritom postavlja ključna pitanja, koristeći apsurd kao polaznu tačku iz koje posle mnogo smeha na kraju ispliva zapitanost, ali i tuga. Šta je dom? Da li je Balkan naša Itaka i da li nas on određuje? Ko smo mi posle svega? Šta čini naš identitet? Aluzije na retoriku koju svakodnevno slušamo (bez pomena dnevne politike, već samo tog njenog pojavnog vida, te ljušture, tog praznog zvona koje zveči u glasovima i gestovima političara) i zaneseno njihanje uz sarkastično umetnute pesmice Novih fosila neki su od slatko-gorkih humorističkih momenata. Osim toga, tu su i elementi dečije predstave, glumačkih vežbi, mjuzikla (odlični songovi koje izvode njihovi autori – makedonski bend Foltin).

Delo, reklo bi se namerno umotano u naivnost i raspevanost ne bi li apsurd bio pojačan do te mere da se zaigra tužnosmešni čarličaplinovski ples, dok se nešto ne stegne u grlu. Svi mi koji smo izgubili kompas i put svoga povratka, da li smo zaista samo lutke u rulji, samo žrtve hirova dobronamernih, zaljubljenih, osvetoljubivih ili prosto apatičnih bogova? Ko je kriv? Dokle ćemo biti u raskoraku između mita i zbilje? Za koga ti radiš – pita Odisej svaku priliku, ljudsku i božansku na koju naiđe. Za koga ti radiš?

Odiseja igra Ozren Grabarić, Penelopu Anita Mančić, a u ostalim ulogama su: Branko Jordan (Telemah), Nataša Matjašec Rošker (Atena), Svetozar Cvetković (Zevs/ Menelaj), Boris Isaković (Posejdon/ Nestor), Jasna Đuričić (Odisejev pas/ Kalipsa/ Odisejeva majka), Dijana Vidušin (Melanta/ Nausikaja/ Kirka/ Hekuba), Franjo Dijak (Prosac/ Dečak sa Ismara/ Kiklop/ Astijanaks) i Nikola Ristanovski (Pevač/ Tiresija). Dramaturškinja je Dora Delbianko, scenografi su „Numen“ i Ivana Radenović, a kostimografkinja je Margita Ćopo

 

 Andrea Popov Miletić

Rođena sam 1985. u Novom Sadu gde i sada živim. Diplomirala sam Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Volontirala sam u Novosadskom humanitarnom centru (NSHC) u dopunskom radu u nastavi sa Romima osnovnoškolskog uzrasta kojima je potrebna pomoć u učenju, kao i u Novosadskom udruženju studenata sa invaliditetom (NSUSI) gde sam čitala zvučnu literaturu za potrebe slepih i slabovidih studenata. Radila sam dve godine u listu Dnevnik kao novinarka i osim obaveznog angažmana u gradskoj hronici (gde sam bila zadužena za problematiku marginalizovanih grupa i mladih), pisala sam tekstove za rubrike: Studentski Dnevnik, Kultura, Društvo, Ekologija, Vodič kroz Evropske integracije. Kratka priča Kulturna preobrazba gospođe Mace ili Kako je šinobus produžio do sledeće tačke u curriculumu vitae jedne šalterske službenice objavljena je u Zborniku poezije i kratke proze mladih sa prostora eks-Ju „Rukopisi 34“ Doma omladine Pančevo (2011.) Dve kratke priče: Moždana dijeta. Od buđenja do sumraka i Iza zida ili Priča o Kretenu, Antimami i Malom objavljene su u kultur-propagandnom listu “kARTon” br. 8 fondacije “Danilo Kiš” iz Subotice (2012.) Koautorka sam proznog teksta za umetničku instalaciju Svaki sistem smrdi na svoj način Daniele Dimitrovske na izložbi UNUTRA u okviru INFANT-a (Izložba studenata specijalističkih i doktorskih studija Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu; SKCNS FABRIKA, jul 2012.) Kratka priča Kalimero s one strane reke uvrštena je u najlepša ostvarenja sa XI konkursa za najkraću kratku priču i objavljena u knjizi O malim i velikim stvarima, Alma, Beograd, 2012. Književna kritika objavljena mi je na portalu književnost.org (2012.) a likovna kritika na internet sajtu afirmatoregiona.net. Bavim se esejistikom, prevođenjem i pisanjem poezije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.