Đorđe Bajić: KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA

Filed under: 2017,afirmator,broj 64 - jul 2017,filmska kritika |

KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA

(Prikaz filma „Naši očevi, majke i njihova deca“)

 

Debitantski dugometražni film rediteljke/scenaristkinje Sanje Savić, Naši očevi, majke i njihova deca, premijerno je prikazan 1. marta u okviru programske celine Microwave na ovogodišnjem FEST-u. Već sam ovaj fakat dosta govori o ovoj drami – selektor Mladen Đorđević već tri godine godine unazad u okviru ove celine predstavlja domaće (i ponekad regionalne) niskobudžetne i bezbudžetne filmove. Tako se debi mlade rediteljke pridružio naslovima Isceljnje, Petlja, Tmina, Memoari slomljenog uma, Unutra, Žigosana, Okean (svi prikazani 2015. godine), Otvorena, Paluba ispod Terazija i Porodica (prikazani 2016). Zanimljivo je napomenuti da je film Sanje Savić,  nakon pvlačenja sa programa najavljenog rimejka Ljubavnog slučaja, bio jedini naslov u ovoj programskoj celini na 45. FEST-u. Srećom, ovoga puta se potvrdila stara srpska izreka „jedan, ali vredan“. Naši očevi, majke i njihova deca je zanimljiv prvi film koji, bez obzira na očigledna i ograničavajuća budžetska ograničenja, uspeva da se nametne kao vredan pažnje – i to pre svega zbog upečatjive fotografije Marije Momić i uspešnog rada Sanje Savić sa naturščicima koji u Našim očevima tumače glavne uloge.

 

Nastao izvan kruga beogradskih stvaralaca koje predvode Saša Radojević i Milutin Petrović, doajeni tzv. garažnog filma, Naši očevi, majke i njihova deca se fokusira na ljubavnu priču smeštenu u Sarajevo. To geografsko pomeranje u odnosu na Beograd je prvi adut ovog filma, barem kada je u pitanju publika u Srbiji. Sanja Savić svojim filmom pruža uvid u život u posleratnom Sarajevu, čije stanovnike još uvek more odjeci krvoprolića. Ovaj debi je, treba istaći, lišen ekstremnih rešenja – o ratnim dejstvima se direktno ne govori, ali se njihove posledice osećaju. Grad je podeljen, a nepoverenje koje Srbi i Bošnjaci još uvek osećaju jednim prema drugima je očigledno. U taj milje je smeštena ljubavna priča u pokušaju između dvoje mladih – Bošnjakinje Nadije (Marija Šuković) i Srbina Njegoša (Nikola Zelenović). Bosansku varijaciju na Šekspirovog Romea i Đulijetu smo na velikom platnu videli već više puta (setimo se samo Kusturičine ekstravagance Život je čudo, ili kontroverznog rediteljskog debija Andželine Džoli U zemlji krvi i meda), mada treba naglasiti da mlada scenaristkinja/rediteljka ovaj motiv varira na sebi svojstven način. Njen film je, naime, lišen tragizma koje poseduje izvorni koncept i imenovana ostvarenja Emira Kusturice i Andželine Džoli; filmska priča je svedenija i prizemnija, što u zbiru i ne mora da bude loše. Insistirajući na suptilnom pristupu, Sanja Savić svoj film lišava dela melodramskog naboja, ali ga istovremeno i čini realističnijim i ubedljivijim. Neosporno, scenario filma je zahtevao doradu i obogaćivanja (jedna od scenarističkih zamerki je i to što što se radnja prekida u trenutku kada film postane najzanimljiviji), mada i u ovoj veziji svasvim lepo ilustruje svetonazor glavne autorke.

 

Rad sa naturščicima često ume da bude riskantan i „mač sa dve oštrice“, pa treba pohvaliti mladu rediteljku što je od svojih glavnih glumaca izvuka kreacije koje deluju proživljeno i zaokruženo. Natruščici u nekim odabrani za sitnije uloge ponekad umeju da zakažu i „izdeklemuju“ svoje replike, ali su Marija Šuković i Nikola Zelenović od početka pa do kraja solidni i, u okvirima date postavke, uverljivi. To je važno, pošto se glavni lomovi odigravaju uglavnom unutar samih junaka – ovo posebno važi sa Nadiju, devojku iz mešovitog braka koja, nakon slučajnog susreta sa sitnim kriminalcem Njegošem, Srbinom, počinje da preispituje svoju porodičnu situaciju i ugovoreni brak, te postepeno da izlazi iz senke svog dobronamernog ali posesivnog oca Senada (glumi ga Ljubo Božović, jedini profesionalni glumac u podeli), policajca koji prema Srbima gaji nepoverenje, ali ne i mržnju. Unutrašnja previranja je teško prikazati na filmu, pa Sanja Savić obogaćuje narativ sa nekoliko iskliznuća u onirično, a sve u želji da svoje glavne junake prikaže što reljefnije. Dosta pomaže i to što je film, imajući u vidu budžet, vizuelno iznenađujuće atraktivan – snimateljka Marija Momić (do sada filmskim posvećenicima poznata po kratkim filmovima) vešto koristi paletu, a posebno se ističu noćne scene koje, što je za svaku pohvalu, sadrže linčovski štimung. Naši očevi, majke i njihova deca je, neosporno, mali film svedenih ambicija, ali istovremeno i film koji uspeva da postigne samozadate ciljeve i preporuči Sanju Savić kao rediteljku na koju valja obratiti pažnju. Za početak, sasvim dovoljno.

 

Đorđe Bajić

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.