Dinko Osmančević: Satira je hronika ljudske gluposti

Filed under: 2016,afirmator,broj 51-jun 2016,intervju |

smejada-2013_dinko-osmancevic

Pisac kratkih formi, aforizama, satiričnih priča i pesama, (naučno)fantastičnih priča, čovek koji sastavlja ukrštenice, Dinko Osmančević bori se kroz svoja dela za očuvanje pravih ljudskih vrednosti. Pred sveopštim naletom kiča i šunda, zaboravili smo ko su pravi heroji, pisci, satiričari, pesnici, karikaturisti – da spomenemo tek neke od njih – ljudi na koje se treba ugledati. A Dinko Osmančevič se svim svojim snagama upravo za njihov prostor pod književnim nebom bori.

 

Čime se bavi satira: opštim pojavama, individualnim slučajevima ili…?

Rekao bih da je satira hronika ljudske gluposti. Satiričar prati i fokusira se na devijantne pojave u društvu. Fokus naravno može biti i na pojedincu, ukoliko je on ta „pojava“. Pored te dnevnopolitičke satire, satira može tretirati i neka univerzalna pitanja.

Zašto je teško pisati satiru?

Ne bih rekao da je teško pisati satiru, pogotovo ne u kriznim vremenima i u neuređenim društvima, gdje se teme nameću na svakom ćošku. Posljedice tog pisanja jedino mogu biti teške.

Koja su to specifična sredstva izražavanja satire?

Možemo govoriti o aforizmu i karikaturi kao sredstvima izražavanja satire. Aforizam kao najkraća književna forma pruža daleko veće mogućnosti od onih što bi pomislili u prvi mah. I karikatura koja govori univerzalnim jezikom, razumljivim svud na ovoj našoj planeti.

Da li satira uopštava?

Ne, ne uvijek. Čak i kad u prvi mah tako izgleda. Moguće da se satiričar uopštavanjam manje izlaže vatri.

Da li se satira bavi samo malim ljudima?

Satira se bavi malim ljudima na velikim pozicijama. Eto nam dobrog aforizma!

Koja je to tanana razlika između humora i satire?

Humor nema tu žaoku koju ima satira. A humor u satiri je sredstvo ublažavanja gorčine tema koje satira tretira. Satira je dakle kao lijek, tableta, koja ima slatkast ovoj da bi se lijek lakše progutao.

Da li je satiričar osuđen da strada?

Ne, danas imate i podobne satiričare. Mnogo su prisutniji u medijima, puno govore, a ništa ne kažu. Oni se dakle služe onim uopštavanjima. Ili govore o neutralnim temama. Vlastima ne smetaju, jer sami postavljaju sebi granice do kojih smiju ići. (To je otprilike ona priča, „ovi na vlasti su lopovi, ali svi političari su lopovi, da dođu drugi, oni bi možda još više krali”. Što nažalost i nije daleko od istine.)

Koliko si sam stradao baveći se satirom?

Danas ne postoji otvorena cenzura, niti policijska saslušavanja, praćenja i sudska proganjanja. Ali tiha, suptilna cenzura i te kako postoji, zatim tu je marginalizacija satire i satiričara u medijima, pogotovo onim najbitnijim. Sa drugim vidovima progona za sada se nisam susretao, mada mi je otac rekao da će jednom doċi i pokupiti me. Satiričar je uvijek na ivici da se nađe u marici.

Satiričar je analitičar, buntovnik, borac za novo i bolje društvo…

Upravo sve to. Satiričara vodi želja za boljim i pravednijim svijetom.

Kakvu satiru rađaju krizna vremena?

Što su vremena teža i udar satire je jači, žaoka oštrija.

Koliko zadovoljstvo pisanje satire pruža piscu?

Sa jedne strane, to je izduvni ventil od pritiska teške svakodnevice. Sa druge, mogućnost da se ljudi potaknu i stvari krenu sa mrtve tačke. Na kraju, i prednost da se nešto u lice kaže onima koji su krivi za sivilo koje nas okružuje.

Kako ti gledaš na aforizam?

Kao na digitalni u odnosu na analogni signal. Sva snaga, sva žaoka, sva energija, sve udara u jednom trenu, u jednom impulsu.

10488015_968979659849344_2822534658520189579_n-300x225Šta čini dobrog aforističara?

Sposobnost da klikerom pravi bravure bolje nego Mesi loptom.

Kojim se temama baviš kao aforističar, a kojima kao pisac kratkih (fantastičnih) priča?

Pišući priče lakše je govoriti o egzistencijanim pitanjima, o tome ko smo, gdje smo, zašto smo, mada se o tome može govoriti čak i kroz aforizam. Teme su raznovrsne i uglavnom mi se same nametnu.

Čemu najviše poklanjaš pažnju pišući aforizme, a čemu pišući priče?

Uvijek mi je najbitnija ideja. Da o njoj progovorim na jasan i jezgrovit način.

Da li ti se desilo nekad da ti misao/aforizam pobegne?

Ne jednom. Obično mi se to desi u onom prelazu u san. Javi mi se aforizam. Uf, odličan! Antologijski! Ali ko će sad ustajati, nema šanse da ga zaboravim. Jutrom razbijam glavu, ali nigdje ga naći.

Objavljen si u časopisima. Kako je tekla (i teče) saradnja sa Politikom, Večernjim novostima, Blicom, Ošišanim ježom, Nosorogom

Povremeno u ove dnevne listove spremim izbore svojih radova i oni proberu nešto od toga. Nekad je to intenzivnija saradnja, nekad ne. Kako god, kad se sve sabere, u dnevnim novinama u Beogradu i Banjaluci mislim da je izašlo barem 400 aforizama. Ovo ističem, jer su tiraži tih medija za naše prilike visoki. Pojedinačno, najviše mojih radova izašlo je u satiričnom listu Nosorog i u Ðerdanu, možda po hiljadu aforizama. Ðerdan je enigmatski list, tiražan u Federaciji BiH, u njemu sam objavljivao i enigmatske radove.

Zastupljen si u mnogim antologijama, zbirkama… Kako je tekao tvoj put od prve napisane priče/aforizma do prve zbirke (aforizma/priče)?

Najteže je probiti led, biti uporan i imati vjeru da ono što radiš vrijedi. Prvu potvrdu kada su priče u pitanju dao mi je prof. Aleksandar B. Nedeljković nakon što su neke moje priče dospjele do njega. A, aforizmi, poslao sam neke svoje radove u nekadašnju Ekspres politiku. Na moju radost u nekoliko sedmica, objavili su sve. Prije toga, još kao tinejdžeru, bilo mi je zanimljivo uključiti se u akciju Zabavnika i emisije Ozon, radija Beograd 202. Oni bi postavili pitanja, a čitaoci, slušaoci, davali bi odgovore. Ti moji odgovori upravo su neki od mojih prvih aforizama. Naravno, dug je put gradnje pisca.

Osvojio si i mnoge nagrade…

Nagrade prijaju, podstiču. One od publike su najdraže, jer je i cilj ono što radim podijeliti sa publikom. Najdraže su mi Galaksijina nagrada za najbolju priču objavljenu u tom listu 2000. godine i Prva nagrada na satiričnom festivalu Smejada 2013. Ali nagrade ne moraju uvijek biti mjerilo kvaliteta. Nažalost, mislim da se nagrade nerijetkoo dodjeljuju po „nesportskim“ mjerilima.

Da li je proza nužno revolt?

Najčešće jeste.

Koristiš li prednosti modernog doba: da li i u kojoj meri koristiš mobilni telefon kao „blok“ za pisanje?

Da ne bih gubio misli, vrlo često u par riječi zapišem ideju koja mi se stvorila u trenu. Ponekad čak i za volanom automobila.

Žvrljaš li knjige? Podvlačiš li najlepše misli, pišeš li komentare, zapisuješ li misli na marginama?

Ne, to ipak ne radim. Knjige koje posjedujem su lišene tih dodataka.

Šta te podstiče na pisanje?

Želja da podijelim svoja razmišljanja o svemu, a posebno o vječnoj potrazi za smislom. I želja da se čovjek sam preispita, dosegne vlastitu zrelost u razmišljanju, stavovima, pa samim tim i u pisanju.

Da li su ti potrebni posebni uslovi da bi pisao?

Ne. Jednom mi se pokvario laptop, pa sam priču pisao na tabletu. Onda mi se i tablet pokvario i izbrisao mi celu priču. Na kraju sam, pošto je već bio zadnji dan konkursa, priču napisao iz cuga, u kafani kod drugara, za njegovim računarom. Priča je objavljena u zbirci Ðavolji prst, proizašloj iz pratećeg konkursa festivala fantastike Refesticon 3.

Za pisca je važno da bude „utreniran“. Zašto?

Ako se stalno ne oštri olovka, olovka će otupiti. Stalnim pisanjem i bavljenjem književnošću, oštri se olovka.

Koliko pisac mora da bude „očišćen“ od ovozemaljskih stvari da bi pisao?

Trebao bi da bude. Ali, mnogi književni velikani imali su čak i ozbiljne ljudske slabosti.

urlZanimljivo je da se baviš i enigmatikom: sam sastavljaš ukrštenice. Kako si razvio ljubav prema ukrštenicama?

Najprije sam ih rješavao. Posebno nekada, tokom raspusta, na odmoru. Malo ljenčarenja i Eureka u rukama. Onda sam i sam pokušao. I izgleda da mi solidno ide. Dovoljna je obična olovka, gumica i sveska u kvadratiće. I naravno veći fond pojmova u glavi, uz malo kombinatorike.

Kroz ukrštenice promovišeš naučnu fantastiku i satiru, ali i ljude vezane za umetnost i kulturu…

Danas svuda dominiraju, pa samim tim i u enigmatici, sponzoruše i tzv. estradni umjetnici, najčešće pjevaljke. Tu su još u igri i sportisti, eventualno glumci, ponekad i neki književni klasik. Prostor za mlade umjetnike je mali, nedovoljan, posebno za stvaraoce fantastike i satire. Zbog toga su likovi koji se pojavljuju u mojim ukrštenicama upravo oni. I drago mi je da to nije ostalo neprimijećeno.

Koji su ti dalji planovi?

Da sljedeće godine u ovo vrijeme budem milioner. Ali, ipak ne bih da prizivam inflaciju.  Šalu na stranu. Planovi. Da i dalje pišem, da budem u prilici prezentovati to publici, pa, dokle god stignem.

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.