DESNA SKRETANJA U ROKENROLU-SRBIJA I OSTATAK SVETA Piše:Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,muzika |

Desna skretanja u rokenrolu -SRBIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I MI TOMPSONA ZA TRKU IMAMO

Rokenrol muzika, pop muzika, nazovite je kako god hoćete, nije uvek samo ono što vam se čini jer „there is more to the pciture than meets the eye“ ko što reče Neil Young a pritom ne mislim na izakanu priču o puštanju „Stairway to heaven“ od  Led Zeppelina unazad ili poruci „Smoke the marijuna“ tobož skrivenoj u „Another One Bites The Dust“ od Queena. Reč je, dabome, o političkim porukama. Baš zbog činjenice da većina obožavalaca smatra pop ili rok zvezde za uglavnom apolitične libertince, hedoniste, svetske ljude ili,u ne u malom broju slučajeva, okrenute idejama koje naginju humanizmu ili nekoj od nijansi levice pažnju mi je privukla ta takozvana „desna manjina“ kako u  našoj tako i u stranoj  muzici. Ispostavilo se, naravno , da to nije većina ali je sigurno da su  prilično brojni ili da, u nekim slučajevima, poznati bendovi ulaze u projekte za koje ne znaju u kom pravcu idu.

NEKA TVOJA GITARA SVIRA KO ŠTO MOJ „HEKLER“ ŠTEKĆE….

Nisu toliko daleko devedesete kad smo mogli da kažemo da je u ovo zemlji mutnim sjajem ferceralo hiljadu nijansi prljavosive pa ste tako mogli da gledate esktremne desničare iz SRS-a u koaliciji sa „crvenima“ iz SPS-a (u suštini ideološki pobratimi koji izbegavaju da nose crnu boju zbog uroka) u sukobu sa najvećom opozocionom, gle čuda, desničarskom SPO. Srbovanje je, ako izuzmemo par čestitih izuzetaka i projekat „Rimtutituki“, počelo da se seli iz šatre na stejdž. Pozni i komatozni opus „Riblje Čorbe“ koji, eto, traje već dvadeset godina, samo je vrh ledenog brega i veliko ništa u odnosu na pevanje koračnice  paravojne formacije od strane Bore Čorbe, Vladimira Savčića-Čobija i Zorana Kalezića koja je emitovana čak i preko jedine slobodne televizije u Miloševićevoj Srbiji- „Studija B“ sa karakterističnim refrenom: „U boj, u boj Srbine moj“ a ko ima želudac za to evo i linka http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtopic.php?f=1&t=61098&p=2552787. A ako vam nije dosta toga spomenućemo i „Galiju“, večito nasukanu u ideološkom mulju Sloboleskuove ere i legendarno „Pravoslavlje“, narodno veselje.

VOLIO BIH DA ZAVEDEŠ OBRIJANE GLAVE I DA IH UZMEŠ KAO MISAONU EROTIKU….

Priča za sebe, a predstavlja opasno hodanje između stava i  provokacije, je skaska eks-ju rok istorije započeta još početkom osamdesetih. Naime, famozno mahanje kandilom na koncertu i druge sitne provokacije na nacionalno-ideološke teme grupe „Idoli“ delovalo je, devedesetih krajnje naivno (mada dva člana postave danas drmaju zemljom, doduše sa smanjenim intenzitetom poslednjih nekoliko meseci) u odnosu na obrijane glave ( i ne samo njih) koje su sledile „Direktore“. Iako su njihovi tekstovi bili usmereni uglavnom na ljubav prema pivu i mržnju prema vladarskom paru i „crvenoj“ ideologiji, „Direktori“ su, pored „Ritma nereda“ i „Šahta“, koketirajući sa „skinhed“ ikonografijom i, samim tim, ideologijom iskoračili na nesigurno tle na kojem su se u Velikoj Britaniji u više navrata okliznuli „Madness“ i „Sham 69“.

SRCE JE NEGDE LEVO

Posebna nakaza u okviru postdejtonskog frik-šoa bila je JUL, avangarda ratnoprofiterskih plutokrata i jastuk za udarce namenjene SPS-u. Okretanje mladima (prevedeno na srpski-vrbovanje) praćeno je nezapamćenim densačinama u reklamnoj kampanji i najogavnijim sloganom ikad – (okej, uz onaj  DSS-ov „Živela Srbija!“) JUL  je kul! A da se srce otkrije na levoj strani ako je novac u desnom džepu od košulje shvatili su na vreme „stari rokeri“, Toni Montano i Viktorija ali i  grupa „Tap 011“ koja je, u nastojanju da sedi na obe stolice,  izviždana na studentskom protestu 1996. godine. Najsmešnije od svega je bilo to da je Montano, posle petooktobarske revolucije, ustvrdio da je on u stvari sve vreme „rušio sistem iznutra.“ Three cheers for you, well done, old boy! Kad bi se zezali.

Ne znam stvarno način za subverziju ako pristajete da učestvujete na JUL-ovskoj kulovskoj  svečanosti na kojoj vas niko ne voli osim možda nekoga ko vam je sredio „tezgu“ i  gde se sve odvija kao u nekom socrealističkom potpuriju: prvo govorancija, pa razmetanje video-bimom da se vidi da smo moderni, pa narodnjakinja da vas razgali, pa KUD i frulaš da vas dirnu, pa govorancija, pa zbunjujuća kupljena džezerka(šarenila radi, šta li?), pa još spike, pa olinjali roker da vas ubedači, pa opet govorancije od strane Šefice, pa onda opet malo narodnjaka i razlaz!  Subverzija, sve je to subverzija!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

VREME DUHOVNE OBNOVE I RAZGRADNJE

A onda dolazi famozna petooktobarska revolucija. Predsednik Koštunica je „umereni nacionalista“ što u prevodu na narodski znači: nećemo da se bijemo-još smo slabi. U takvim okolnostima, a naročito u klimatu koji neobično podseća na Vajmarsku Republiku,  treba narod filovati optimizmom ali mu i dati nešto „naško“, tek da ne pomisle da su zaista dosegli dno svoje istorije. I eto, mladih i ne tako mladih, nacionalno osvešćenih bendova i kreativnih pojedinaca okupljenih oko ultimativnog SPC (Serbian Politically Correct  ili  Srpska pravoslavna crkva) projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“ (http://yuforum.net/va-kompilacije/pesme-iznad-istoka-i-zapada-50428/). Hej, pa tu su (gotovo) svi naši drugari iz opozicionih dana a ima i nekih novih, šarolika neka ekipa iz: Partibrejkersa, Qrvi, Bjesova, Darkvuda, 357, Plejboja, Džukela, Goblina i ko bi sve nabrojao. Trust rokenrol mozgova prenosi u muziku reči velikog ekstremnog desničara i antisemite vladike Nikolaja Velimirovića.

Kao mur na ovu tužnu priču o povampirenoj i danas, u nijansama prljavosive, dominantnoj desnici, dolazi i storija o povratku Neše Galije i muzici za ultimativni „SPS movie“, razonodu svih  pravih „osmanlijskih Srba“- „Zonu Zamfirovu“. Tugaljive  Nešine melodije ukalupljene u pusto poluorijentalno vreme kad je patrijarhat bio glavni u seljačkoj, domaćinskoj zemlji a stranci su smatrani za smešne karikature koje zalutaju svakih pedeset godina, konzumirane su od preko milion ovisnika u bioskopima plus diskovi, pa javni nastupi. Lepe su to parice! A u tom našem „samootkrivenom“ ključu ječe nam još uvek u ušima  saharinsko „Lane moje“ i   zaludna „Molitva“ na mitingu SRS-a, kao najpopularnije melodije bacile su nas u samodovoljni etno koji je uradio ono što Miloševićev sistem nije uspeo- razbio lice pop i rok scene do neprepoznavanja.

A onda, što reče Patak Dača zastupnik zabavljača, nastupa finale i to kakav finale! Eto velikog DSS-ovskog koncerta za Novljaka Serpskog 2007.godine. Da, svi su tu,i Ceca i Rambo i Eyesburn i E-play i DLM i Sunshine i trubači i mali zeleni i sve tako. Što se kaže- samo fale smrznuti četnici. Upravo takvih je i bilo, i na sceni i u publici. Ali, pare su pare, sto iljada ljudi je sto iljada ljudi a ko voli rokenrol voli Beograd a ko voli narodnjake voli Srbiju a ko voli oboje taj ima biračko telo. A da stvari budu još luđe pobrinuo se tada mlađahni aktivista pomenute partije koji je tražio da se otkaže koncert Residentsa u Beogradu jer su ovi, sanćim, satanisti. A o Mitropolitu koji je udario po Stonsima i njihovom koncertu i da ne govorimo. Udri Srbine, rokenrol je to, stranjsko nešto i samim tim opasno!Ukooliko nije naško i pravoslavno, pardon pravoverno.Kao hevi metal verzija „Bože pravde“.

 

 

 

 

 

Danas, u ubedačenoj i dezorijentisanoj zemlji, u kojoj Beogradski sindikat puni Arenu, više nema smisla govoriti o desnim skretanjima. Autori hitačine „Govedina“ su svojim spikama o porodičnim šetnjama i srpskim domaćinskim vrednostima i lamentima nad nestajanjem pršute i radže te nastupom na promociji nazovi velikog desnog projekta u srpskoj književnost- P-70 pokazali ko su i gde su. I, više od svega – šta su. Oni odavno nisu bend već su agitpropovska ekipa namenjena navijačima i svima onima koji sanjaju da Srbija opet (a kad je to bilo pre?) postane velika. Socijalna demagogija pomešana sa nacionalnim patosom je,believe it or not, ono što je,od tzv.rokenrola ili savremene muzike (a da nije Vlado Georgijev) najizgustiranija žvaka kod nas. Pogledajte samo cifre- Goribor ili Ateisti sviraju pred par stotina ljudi u Gun clubu a dobar deo bendova se nada da će svirati u klubiću u kojem može biti 30-40 ljudi najviše. O čemu  pričamo? Našoj muzičkoj sceni preti još veća opasnost – retki su bendovi koji se bave savremenim temama, onim što govori o našim životima. Poslušajte tekstove- ti ljudi su mentalno u nekim prerijama, indie klubovima, na plažama,meditiraju i ok. Ali, šta se dogodi kad izađeš na ulicu? Naletiš na navijača, fana Sindikata, na novopečene bogomoljce koji se krste svaki put kad bus prođe pored crkve, na decu sa majicama Ratka Mladića, na otpuštene, sjebane, mračne ljude. Jednom rečju-došlo je vreme za rok revoluciju a ko će je izvesti? Ne znamo.

Desna skretanja i provokacije u stranoj pop i rok muzici- OSTATAK SVETA

NATIONAL FRONT DISCO

Za razliku od naših balkanskih prostora na kojima se može manje-više povući neka jasna razlika između onih koji su „skrenuli udesno“ i „još desnije od toga“ na „trulom i kapitalističkom Zapadu“ je situacija značajno drugačija. Bela Hamvaš je taj razlog u pristupu prikazao svojom čuvenom mišlju, parafraziram,  da su na komunističkom Istoku „90% govana i 10% meda i da su oni jasno odvojeni dok je na Zapadu odnos 50-50 ali su pomešani“.  Dosledni i otvoreno desničarski i rasistički bendovi na svetskoj mejnstrim sceni se teško mogu iščačkati a koprena političke korektnosti se često koristi da bi se maskirale poruke koje su daleko od humanističkih. Postoji i još jedan aspekt ove priče  kojeg su se u bivšoj Jugovini dotakli „Leibach“ i njihova NSK a to je korišćenje naci- imidža da bi se isprovocirala publika i ispričala  priča o totalitarizmu savremenog društva.

 

DUH ENOHA PAUELA

Rasna segregacija je pratila savremenu popularnu muziku još od njenih postanaka, dvadesetih i tridesetih godina, negde u glibovitim krajevima delte Misisipija gde su bluzeri poput legendarnog Roberta Džonsona trampili svoje muzičke bisere za bukvalno šaku dolara da bi, trideset-četrdeset godina docnije, beli muzičari okretali milione zahvaljujući obradama ovih, danas, klasika.  U rokenrolu se, od njegovog formalnog nastanka oličenog u Bilu Haleju i njegovim „Kometama“, itekako gledalo ko je koje boje kože. Tako legenda kaže da je Čak Beri zvučao lokalnim di-džejevima „belački“ pa su ga puštali ne znajući njegovu pravu boju kože a Riči Valens tj. Ricardo Valenzuela (videti „La Bamba“), muzičar meksičkog porekla, je „mogao da prođe“ jer je izgledao kao pripadnik nekog mediteranskog naroda. O problemima koje je Net King Kol imao oko svog šoa na televiziji i da ne govorimo kao i o nikad razjašnjenoj smrti genijalnog pevača i borca za građanska prava američkih Crnaca, Sema Kuka.

U drugoj polovini šezdesetih godina se situacija polako, ali zaista polako menja sa usponom diskografskih kuća koje su favorizovale crni soul zvuk, „Atlantikom“ i „Motaunom“.  Paradoksalno, sa pojavom „Bitlsa“(navodno „dobrih dečaka“ koji to nisu bili) i „Stounsa“ (beskompromisnih bluzera  na početku karijere ) opet je to što ste beli i imate dugu, ravnu kosu postalo prednost u odnosu na crne izvođače i autore koja se osećala kako po broju fanova tako i konkretnoj zaradi i „društvenoj prohodnosti“. A dolazilo je i do užasnih događaja kakav je bio festival u Altamontu 1969. godine kada je obezbeđenje , idiotski sastavljeno od „anđela pakla“, ubilo mladog Crnca iz publike. Društveni aktivizam, protivljenje rasnoj segregaciji i ratu u Vijetnamu koje je dolazilo od belih muzičara često je nailazilo na odgovore kolega koji su se mogli tumačiti i kao prozivka i zagovaranje ekstremno desnih stavova.

Tako je rok grupa „Lynyrd Skynynrd“ u svom najvećem hitu „Sweet home Alabama“  iz 1974. godine reagovala na pesmu Nila Janga (mnogo kasnije će isti tja Nil Jang, kao i ZZ Top,  Boga pitaj zbog čega, podržati Roanlda Regana)  „Southern Man“ u kojoj je osudio duh rasizma koji je vladao južnim delovima SAD (mada ni na severu nije bilo mnogo bolje). Mada je kasnije „Sweet home Alabama“  doživela brojna tumačenja, počev od onog da je Nil Jang u njoj  kritikovan zbog predrasuda prema svim Južnjacima uopšte, te da je pesma u stvari  istovremena osuda desničarskog guvernera  Alabame, Džordža Valasa  koji  je dobio svojih nekoliko negodujućih „bu hu sekundi“ ipak su stihovi: „Votergejt mi ne smeta/ da li tvoja savest smeta tebi/ reci istinu“ ostali  neobjašnjeni. Bend se, pak, distancirao od Valasovih rasističkih izjava i 1976.godine podržao kandidata demokrata,. Džimija Kartera na izborima.

Negde u to vreme, 1975. godine, Erik Klepton, muzičar koji dobar deo svog opusa duguje upravo bluzu i njegovim crnim korenima, dolio je ulje na svoju tada opadajuću karijeru već prilično skrhanu ovisnošću od alkohola i heroina.  Na koncertu u Birmingemu,  vidno intoksiran, Klepton je izrazio brigu zbog pretnje da će Britanija, zbog velikog broja doseljenika,  kako  sa Kariba tako i iz Afrike,  postati „crna kolonija“ i izjavio sledeće: „ Mislim da je Enoh Pauel u pravu… Izbacite crnje napolje! Postarajte se da Britanija ostane bela!“ Inače, „Postarajte se da Britanija ostane bela!“ je slogan ekstremno desnog Britanskog nacionalnog fronta (BNF), pobratima „Nacionalnog stroja“ u Srbiji. Docnije, u  ovom veku, u više navrata, pribran i trezan, Klepton je izjavio da je „Pauel izuzetno hrabar“ i da njegove političke poglede „ne smatra rasističkim“ kao ni svoje na kraju krajeva,  jer  je to „besmisleno“.

Kratka istorijska elipsa: Enoh Pauel je britanski desničarski političar koji je 1968. godine, kao konzervativac,  održao čuveni govor o „rekama krvi“ koje će poteći a u vezi sa ilegalnim doseljenicima u Britaniju i pozivao na „hitnu akciju“. Docnije se priključio desnoj Alsterskoj Unionističkoj Partiji iz Severne Irske.

 

 

 

 

 

MRŠAVI BELI VOJVODA I DRUGE PRIČE

Pauelov lik i delo su, da iznenađenje bude veće, bili insipirativni i za rokera za kojeg se ne može reći da je „model za desničara“. Mislim na  iz alternativne muzičke scene poteklog, crnim soulom opsednutog, otvoreno biseksualnog, kosmopolitskog,  provokativnog docnije oženjenog sa Iman, manekenkom somalijskog porekla,  Dejvida Bouvija. Da li zbog toga što priča o miru i ljubavi nije više „pila vodu“ a šokantne izjave stale na bitlsovskoj „veći od Isusa“ priči ili zbog nastojanja da nakon počivših Major Toma, Ziggy Stardusta, Alladina Sanea što više uđe u novi lik  Thin White Dukea  (zlokobnog arijevskog plemića) , kokainskih odluka (ja bih rekao da je ovo…)  provokacije ili nečeg četvrtog (isnpiracija rasističkim društvom „Tula“, Ničeovom filosofijom i Alisterom Kroulijem je jedna od verzija) tek Bouvijeve izjave su sablaznile svet.  Navedimo neke:   „danas niko nema prave sledbenike osim Enoha Pauela“, „Britaniji treba fašizam da je dovede u red“, „ Hitler je bio jedna od prvih rok zvezda“. Ove reči su ( kao i Kleptonove) toliko  alarmirale britanske rokere da je napravljena kampanja RAR iliti Rokeri Protiv Rasizma. Sam Bog zna koliko je takva akcija potrebna u Srbiji! Da stvar bude smešnija, 1976. godine, na 1. maj, Bouvi, koji se udidio kao pomenuti zlatokosi/crvenokosi grof, je iz svojih kola pozdravio fanove naci-pozdravom. Bouvi je poricao da je to ikad uradio. Tvrdio je da je samo mahao fotoreporterima i u više navrata davao izjave u kojima je objašnjavao da nije fašista i da ga je ponela sopstvena teatralnost. Naravoučenije: ako ste beli i plavi i konvencionalno obučeni ne mašite sa zadnjeg sedišta convertible kola. Delovaćete kao naci. Doduše, kao što neko reče, u toj situaciji će svako delovati kao Hitler. Anyway, Bouvi je posle sve to lepo porekao, demantovao i izjavio da, politički, naginje prema levici.

RAR je, s druge strane, imao uspešnu kampanju i održao niz koncerata na kojim su učestvovali: „Clash“, „Sham 69“, „Buzzcocks“, „Misty In The Roots“…

Slom britanske ekonomije, nastupanje konzervativaca i pojačane rasne tenzije odrazili su se na britanskoj rok sceni nizom neobičnih incidenata. Tako su se iz provokacije, „The Jam“ predstavljali kao „torijevci“ (konzervativci) i to, kako je naveo Pol Veler, iz inata, jer su se britanski muzičari mahom izjašnjavali kao laburisti mada je on sam lično, „ako je to uopšte bitno, glasao za laburiste“. Ne treba zaboraviti ni da se bendu prebacivalo preterano korišćenje britanske nacionalne zastave, tj. „Union Jacka“ (što je prebacivano i brojnim „britpopovcima“ devedesetih)  na šta je odgovoreno da su oni samo svoju zastavu „povratili od desnice“. No, u očima crnih muzičara, koncerti britpopovaca su, zbog velikog broja britanskih zastava, delovali kao „British National Party  meetings“. By the way, budimo iskreni- The Jam su napravili sjajnu pesmu „Down In The Tube Station At Midnight“ koja osuđuje rasizam. Sid Višiz iz „Pistolsa“ je nosio majicu koja je bila zastava Trećeg Rajha…  Ska bend „Madness“ je, u svojim korenima povezivan sa „skinhedima“ (mada su, sedamdesetih, postojala dva „ćelava“ pokreta- nacistički i „crveni“ – na „nularicu“ ošišani  radnici svih rasa, antirasistički levičari). Izjave da im „nije bitno da li su u publici pripadnici Nacionalnog Fronta sve dok se zabavaljaju“ kao i spotovi u kojima se pojavljuju „skinhedi“ nisu pomogli  bendu. Sve je to  stvaralo utisak da su „Mednesi“ ultradesničarska grupa što, naravno, nisu ali su zbog kontroverzi koje su izazvali, takvu reakciju mogli da očekuju. Ljubav „skinsa“ prema ska zvuku koji je potekao sa Jamajke je neobjašnjiv fenomen- moj poznanik , nekadašnji muzički saradnik na radiju  bio je, negde oko 3 sata ujutru primoran, od grupe pripitih „ćelavaca“ koji su su hrupili u  studio, da „zavrti nešto od „Mednesa“, i to  pod hitno“.

DA LI JE „CRVENI KLIN“ OTIŠAO  DO „GRADA SUNCA“?

Osamdesete godine su donele MTV i, gle čuda, program u kojem su se prvih par godina retko pojavljivali crni muzičari. Ko je od belih rokera to primetio među prvima? Dejvid Bouvi… No, iako se MTV postepeno otvarao mada je sa skepsom gledano na nove muzičke pravce kao što su rep ili hip-hop pojavile su se neke nove „gaže“ za popularne muzičare. Jedna od njih, Sun City, bila je u središtu bantustana pod imenom Bofutatsvana u Južnoafričkoj Republici koja je grcala pod aparthejdom i ako se ovaj kompleks luksuznih kockarnica i hotela mogao sa nečim porediti bila je to recimo Kuba za vreme diktatora Batiste plus još siromašniji okoliš plus rasizam. Tu ste, ako ste bogati i beli mogli da slušate: Lindu Ronštat, Reja Čarlsa, „The Queen“, Roda Stjuarta kako pevaju u senci vešala koja su se pravila za crnu većinu što ne govori o rasizmu izvođača koliko o ljubavi prema Svemoćnom Dolaru (u ovom slučaju: južnoafričkom randu) .

S druge strane je postojao i valjani odgovor, osuda pristajanja na primanje para od rasističkih vlasti,  „Sun City“ album  izdat 1985. godine sa brojnim poznatim muzičarima:  Brus Springstin, Lu Rid, U2, Piter Gabrijel,Ringo Star, Litl Stiven, Afrika Bambataa…  No, bratimljenje bez obzira na rasne ili etničke  barijere nije uvek nailazilo na odobravanje. Tako je Run-DMC naleteo na veliki odijum  rokerske američke (dominantno bele) publike zbog obrade „Aerosmitovog“ hita: „Walk This Way“ a da stvari budu gore, na snimanju legendarnog spota u kojem su učestvovale obe grupe došlo je do sukoba između bele i crne publike.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pop ikona osamdesetih ( i ne samo te dekade) i jedan od najboljih britanskih vokala i tekstopisaca, „Papa Bedaka“,  eks- Smits, Stiven Patrik Morisi je, gledajući da šokira i provocira ( ili je iznosio iskreno mišljenje što do dana današnjeg javnost nije raščistila) otišao predaleko u više navrata. Omakle su mu se  izjave da je „rege najrasističkija muzika“ i  da „ne mrzi Pakistance ali su mu nepodnošljivi“. Tekstovi pesama „National Front Disco“,  „Asian Rut“, „Bengali In Platforms“, „Irish Blood, English Heart“ i dalje izazivaju seriju najrazličitijih tumačenja. Iako protivnik desničarenja Margaret Tačer, kraljevske kuće Vindzora, socijalista (bar je bio u mladosti), učesnik nastupa „Red Wedgea“ ili “Crvenog klina“- kampanja britanskih rokera za laburiste u kojoj su učestvovali njen osnivač, Billy Bragg  te Madness, The Smiths, Paul Weller, Jimmy Sommerville, Lloyd Cole…)   i, vo vremja ono, provokativno seksualno ambivalentan, popularni Moz je, činilo se, odlučio da promeni voz. Tako je  1992. godine, na Madstock!  koncertu, inače ponovnom okupljanju „Mednesa“ ,  izazvao skandal kojem se mnogi i dan-danas vraćaju. Naime, Morisi je, ispred platna na kojem je bila reprodukcija fotografije dve „skins“ devojke, mahao engleskom zastavom koja mu je bačena iz publike  što je izazvalo sukob rasističkog i antirasističkog dela publike. Da bizarnost bude veća, jedna od pesama koje su tog dana bile na Morisijevom repertoaru bila je „Suedehead“, o „suedehadu“ žargonski rečeno-  „skinsu“ „pristojnijeg“ izgleda  koji krije svoje homoseksualne sklonosti.  Naravno , Morisi je porekao bilo kakav rasizam u svom delu i političkim stavovima a tokom ovog veka je osuđivao, austrijskog ultradesničara Jerga Hajdera,  rat u Iraku (sa posebnim opljuvkom na eks-predsednika SAD, Buša) i  pružao javnu podršku demokratskim kandidatima  Keriju i Obami.Pa ti budi pametan…

No, ako je neko desničar od glave do pete a popularan je (bio) to je  gitarista Ted Nugent – njegove psovačke, pijane, preteće tirade upućene Obami su postale legendarne. Agresivan ,s puškom u jednoj i gitarom u drugoj ruci, ljubitelj lova, republikanac, zagovornik neograničenog naoružavanja građana, samozvani alfa mužjak, active supporter svakog rata u kojem je Amerika učestvovala u poslednjih 20 godina, on predstavlja sve ono što vas može odbiti od bavljenja rokenrolom. A tu je negde, po tvrdom zvuku i još tvrđim izjavama, Džejms Hetfild iz Metalike. Tako je Džejms izjavio da mu je drago što muziku njegovog benda koristi američka vojska dok saslušava uhapšenike u Gvantanamu, Iraku, Avganistanu i drugde. Kako to rade? Puste vas da spavate a onda odvrnu metal u ponoć,pa u ponoć i pet minuta pa…Dakle, to je humano mučenje- niko vas ne bije. Ili vas waterboarduju (spiaju vodu u vas dok ne puknete) a to, zna se, nije mučenje… A Džejms je ponosan-njegov zvuk pomaže da američki momci pobede sa što manje žrtava. No, ne budimo toliko sumorni-evo anarho-pesmice posvećene Džimiki Hetfildu: http://www.youtube.com/watch?v=jP76X-9JwVM

 

 

 

 

 

 

 

 

 

THIS IS THE DAWNING OF THE NEW ERROR…

Desničarenje na svetskoj rok –sceni  je, primetili ste, itekako big deal ali daleko od pijanog balkanskog pisanja koračnica. Ne samo zbog krute “političke korektnosti“  već i zbog istorijskog nasleđa Drugog svetskog rata ono predstavlja opasan hod po oštrici zbog kojeg možete lako dobiti etiketu nacoša, hejtera, desničara, imperijaliste i čega sve ne, bili vi to ili ne. Provokacija više ne dozvoljava  opštost ili koketiranje sa ekstremima već preciznost i jasno određivanje u odnosu na sve nijanse političkog spektra a to ne znači veću cenzuru nego veću promišljenost i veću odgovornost. Pojašnjeno: veća kontrola javnog mnjenja i sankcionisanje, naročito u poslednjih dvadeset godina, drastično su promenili odnos rokera prema javno izgovorenoj reči. Da li je to promenilo njihova iskrena politička i ideološka ubeđenja je sasvim drugo pitanje kao i ono glavno: Ko su sada ultradesničari i rasisti? Na trenutke se čini da je na Zapadu bilo lakše kad su se javno izjašnjavali. Kod nas se barem ( u većini slučajeva) tačno zna ko je gde. Eto, to je jedina prednost koju imamo – govna su jasno odvojena od meda.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

One Response to DESNA SKRETANJA U ROKENROLU-SRBIJA I OSTATAK SVETA Piše:Aleksandar Novaković

  1. svaka čast majstore, ko’ žabu na satu biologije si ih secirao – odličan tekst

    Mihael
    3. августа 2012. at 05:40
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.