Crveni prsten
Ekstremno debeo. Nalik pokretnom buretu. Kratko ošišan. Sebičan. Prostak. Uvek znojav. Prepotentan. Nadmen. Tvrdica. Samoljubiv. I svadljiv.
Ovo je, ukratko, portret ortodoksnog Balkanca. Mrzoevropejca. Taze veleposednika. Novokapitaliste. Vlasnika ogromnog prstena. Onog na malom prstu desne ruke. Koji nosi kao statusni simbol. Znak prepoznavanja među istomišljenicima.
Čudan je taj njegov prsten. Sa velikim crvenim kamenom. Kažu da je od zlata, platine i brušenog dijamanta. Da je koštao bogatstvo. Za njega bi, vele, lekar morao da radi puna tri radna veka!
Na kamenu prstena prelama se svetlost. Dnevna i noćna. Kao i sve ono što se događalo na Balkanu. Staništu vlasnika crvenih prstenova. U njemu se ogledala cela državica. Ma, čitav region! Sa sve propalim preduzećima. Lošim putevima. Zagađenim rekama.
Na vrhunski obrađenom kamenu vide se osiromašni gradovi i sela. Zaparložene njive. Trošne kuće. Opljačkani i zapušteni ljudi. Gladna deca. Iznemogli starci.
Vide se i prljave ulice sa kojih se širi zadah smrti. Zajedno sa smradom trulih tela ljudi i životinja. Raskomadanih. Od strane pobesnelih pasa i – kanibalista.
Ružnoća. Prljavština. Zloća. Neizmenično se smenjuju. Ovde. Odavno.
Nigde lepote. Dobrote. Radosti. Samo tuga. Jad. Glad.
Jedino je vlasniku prstena dobro. Čak odlično. Kao i drugim nosiocima crvenog prstena.
Oni su preživeli tuce ratova. U koje su ušli kao sitni trgovci. A izašli, uz pomoć političara, kao bogataši. Ratni profiteri.
Nadživeli sve promene. Zato što su uvek bili na strani vladajućih. Preživeli tranziciju. Kada su jeftino i na kredit kupovali fabrike. Od potkupljene državice.
Što je bilo gore, njima je bilo bolje. Umnožavali su bogatstvo. Nemilice.
Bogate se i dalje. Na muci naroda. Sve okrutnije. Krvoločnije. Poput lešinara. Mnogi su poludeli. Od želje za novcem.
Oni…Vlasnici crvenog prstena.
Mića M. Tumarić
Related Posts via Categories
