Cognito ergo seremo – Isak Lazev

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,satira |

Peta godina mi kuca na vrata kako sam u ovom „Sivogradu“, kako reče moj kolega domac sa književnosti (nadam se, gospodine Sobakov, da nećete da se ljutite što reklamiram vaš brend). Mnogo sam upoznao sivogradske čitaonice, menze, gradske prevoze i pekare. Kul je to, sada kad god da dođem sa glavne autobuske stanice, uvijek ću da znam kuda koji prevoz ide, gdje se dobro jede i gdje je mir i tišina što je dobro za čitanja. I šta još? Šta sam okusio, čega su se moja čula napasla u ovih nekoliko godina?

Dodir. Za početak, srednji prst desne ruke, negdje poviš poslednjeg zgloba, se deformisao od držanja olovke. Ne znam šta je neko možda pomislio da hoću da kažem sa ovim, možda da sam puno ispružao taj prst. Ne, nisam. Iako sam se nagledao mnogo toga ovdje. Neki kažu, zapravo, mnogi to kažu, da su tri prsta srBska. Nekako, Sivograd me je naučio da su mnogo više samo srednji prsti na rukama istinski „srpski“ i to nas čini svjetovnim narodom jer smo po tome svi Srbi. Ili smo mi Srbi postali Svi. Ostali prsti, tačnije onaj dio zadužen za percepciju čula dodira, su se izlizali od kvalitetnog srpskog papira.

Ukus. Mogao bih jednog dana da napišem „vodič kroz menze“, ali kako ne osjećam više prste, morao bih onako, hokingovski. Negdje sam čuo da se meso u menzi po obroku planira po prosječnoj kilaži studenta pomnoženoj sa trinaest grama. I imaginarnom konstantom „j“. Ne znam za druge, ali meni je Božić koji slavim kao Hanuku, sedam dana, kada nađem komad jestivog mesa. Ili je možda bolje reći ukusnog? Posoljenog? Sa uopšte začina? Ne, ne želim da postajem kritičar menzi, ali generalno, kako mi je to glavni izvor prehranjivanja, navikao sam da jedem govna. A to mi je veoma bitno. Nekako, riječi koje prelaze preko jezika i usana ostavljaju upečatljiv ukus. Kao nešto što sam već nedovoljno prevario. I zaista, uvijek smo spremni na taj verbalni proliv. Kako kaže Dostojevski u „Braći“ za svoje Ruse i tipični ruski razgovor ista definicija važi i za nas. I taj razgovor je rijedak i slan. Slan kao mrtvo more.

Sluh. Kada sam bio klinac, išao u srednju, imao sam plan, kao i većina mojih vršnjaka da napravim bend. Znaš ono, da sviramo na struju, da pržimo, pustimo kose i da tresemo glavama. Da parafraziram Šešelja: ali kuvac! Jedina stvar koja je imala prođu kod svega toga bilo je ime tih imaginarnih bendova – atak na sluh. Ah, kako sam samo malo znao tada. Da sam kojim slučajem i napravio bend sa tim imenom, čim sam stupio ovdje čekala bi me tužba za potrebu autorskih prava. Mi danas, iz jevanđelja po Mateju (Bećkoviću naravno, zar postoji još koji Matej/Matija) samo gledamo u Tvom pravcu ali ne u Tebe. Ni ne znam zašto sam se ikada trudio. Ovdje su riječi toliko šuplje da odzvanjaju svojom tišinom. Od tolike buke koju tišina čini, prave riječi ne mogu da se čuju.

Miris. Oktobar je. Sivograđani znaju šta to znači. Veoma brzo će da se uključe crveno bijeli odžaci, spasioci koji rade na ruski gas, borci protiv sve surovijih januara, februara a boga mi i martova. I super je to sve. Kuće, stanovi, zgarišta i ognjišta, sve je lijepo ušuškano i pokriveno. Toplina je ugodna. I baš taj smog koji zaudara iz dimnjaka koji veselo pućkaju, baš on odražava trulež koji zaudara. Zaudara iz kanalizacije, ispod trotoara, zaudara iz liftova, iz haustora zgrada. Dimnjaci ne zagađuju, oni obogaćuju. Ali koga? Ovdje su ljudi već odavno u potrazi za obogaćivanjem. Čak nam ne daju ni obogaćeni uranijum.

Vid. Kažu ljudi, šećer dolazi na kraju. Ili je to ipak Šaćir, isti onaj zbog koga smo se morali iseliti iz stana 2003.? Ljudi, ovdje sam obnevidio. Batali magle i znači knjige, hiljade i hiljade knjiga. Batali crno slovo na bijelom papiru, bijelo slovo na roze papiru. Ma batali uopšte slova i papir. Od kad mi to imamo „srpski san“? Koji je, usput, Eukldovski podudaran sa američkim. Fear and loathing inSerbia. Hantere, kad budeš dolazio da nas spasavaš obavezno ponesi meskalin, da nam isključi i motoriku kada su već čula zamrla. Da budemo kompletni mrtvaci.

Šesto čulo. Prošle godine imao sam cimera koji se mnogo zaprepastio na moj odgovor o šestom čulu. U nekoj raspravi smo se dotakli čula i on mi onako napomenu da ih postoji šest, samo ne može da se sjeti naziva za šesto kada ih je nabrajao. Moram priznati da sam na to minut ili dva oscilatorno treptao. Ali srpski san, ne zaboravite. Naravno, na objašnjenje da je šesto čulo svojevidan Šangri La, kolega je reagovao nevjericom i logika mu je stala u odbranu. Tako da sam počeo malo da se raspitujem o toj „logici“. Jebote, u nas ovdje logika jeste šesto čulo. Sve je logično. I sve je zdrav razum. Zapravo logika i zdrav razum stoje zajedno na pijedastalu šestog čula, koje je za razliku od ostalih pet, u četvrtom stepenu komparativne disfunkcionalnosti. Po zdravom razumu je da jabuka padne kada je baciš u vis jer je logično da na nju djeluje gravitacija, ali isto tako gravitacija postoji jer mi vjerujemo da postoji. Tako je jedan fizičar zamolio sve koji iznose prethodnu tvrdnju da sa nevjericom u gravitaciju iskorače kroz prozor njegovog stana na devetnaestm spratu. Jer to je sve logično.

Jedan od mojih komšija prethodnih dana je tek otkrio grupu Sars i njihovu pjesmu „Perspektiva“ te se nije libio da nam svima stavi do znanja svoje otkriće. Što glasnije i što više puta. U tom zatupljivanju koje se koristi u istu svrhu u Gvanatanamo zalivu, iz procesa zatupljenja čula ja progledah, omirisah, dodirivah, čuh, okusih i razumjeh. Sve je to ukus. I sve ima ukus po nesvarenom kukuruzu. Gromade koje napuštaju naše tijelo bez ikakve moći shvatanja. Što više naprežeš mozak to više vidiš razliku između uma i razuma. I sve više toneš u supstituciju djela i misli – riječi svemoćne. Otkad je ljudsko sveto trojstvo zamijenila Riječ, ćerka jedinica koja je sada sve, a samo šupalj temelj? Carevo novo ruho mi pada na pamet. Dekart se zajebao, ipak je cognito ergo seremo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.