Cenzura u književnoj Srbiji: 21.vek

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,poezija i proza |

librarian

Piše: Miloš Ristić

Većina misli da cenzure u Srbiji nema. Većina se i slaže sa tim mišljenjem. Ne samo da nije tako već je sve to zamršeno, preoblikovano, upakovano i dlakavo. Cenzura egzistira na sceni književnih promocija po malim mestima u Srbiji (čitaj: van Bg-a) itekako. Na koji način? Nije jasna ona i nije cela. Cenzura se povuče onde i onde i onde, da bi se pojavila tamo. Iluzija slobode je tako ispoštovana. Sloboda govora. Ice T featuring Body Count. Freedom of speach, yeah!

Malo sutra. Lično sam doživeo cenzuru i to dva puta u periodu od samo šest meseci, od predstavljanja moje prve knjige
poezije do predstavljanja treće. Kruševac je naočita sredina. I načitana! Kako je biti i osećati se cenzurisanim? Prvo mi je na predstavljanju prve knjige, tj. dan neposredno pre nje, kao uslov održanja promocije, izričito napomenuto i zabranjeno da spomenem svoju ponajbolju pripovetku BIBLIOTEKARKA objavljenu u elektronskom časopisu Afirmator iz sledećih objašnjenskih razloga:

1. To nemoj da spominješ ni slučajno

2. Moglo bi da izazove varnice u vazduhu grada Kruševca

3. Mi u kulturnom centru ne želimo nikakve probleme

4. Ona (osoba koja se u našla prozvanom u pripovetki iako nigde ne piše njeno ime) pretila tužbom kulturnom centru

5. Moja primedba: kulturni centar nije ni objavio tu pripovetku, niti on direktno, niti kroz svoj časopis, već beogradski elektr. časopis.

Lep je osećaj kad vam uskrate ponos da spomenete najzvučnije, najtraženije i najčitanije delo, na kom vam je, by the way, čestitala i sama direktorka biblioteke, S.V. Nakon toga, nekih šest meseci i deset dana kasnije, 30.maja 2013., na samom kraju promocije treće mi knjige poezije, koja je, do tog trena, protekla besprekorno, ugašen mi je mikrofon pred ustima dok sam počinjao da čitam jednu sveže napisanu pesmu iz književnog žanra koji postoji još od antike a kod nas biva proslavljen u periodu dubrovačke književnosti, dakle u žanru ,,invektive“ ili ,,lične satire“, pesmu PIAROVKA.

Kako se osećate u tom trenutku kad vam neko zapuši usta, nepristojno surovo ubije pesmu, poeziju, i pesnika, javno pokaže ton nepoštovanja prema vašem stvaralaštvu, ma kakvog kvaliteta ono bilo? Ma o čemu da ono govori ili peva? Podsećam da se ni u toj pesmi ne spominje ime piarovke niti ime kulturnog centra, a kulturnih centara u Srbiji ima više od pedeset! (,,kulturni centar“ može biti Kulturni centar Aleksinac, Valjevo ili Niš, itd. itd.) No, ispada da je poezija jednako istina, da je umetnost jednako fakti. Na priči BIBLIOTEKARKA čestitalo mi je više narodnih biblioteka širom Srbije preko svojih zvaničnih fejsbuk stranica, a na pesmi PIAROVKA verovatno će mnoštvo ljudi. Postavlja se pitanje – Odakle ikome pravo da zabranjuje ono što voli narod? Na zapadu je pre šezdeset godina postalo normalno unošenje psovki i drugih stvari u poeziju. Ovde je to još tabu. Ili Oni, koji to tobože društvenoodgovorno zabranjuju, nisu ni čuli za invektivu (najpoznatija dubrovačka pesma invektiva zove se GOMNAIDA, prema reči gomno, m=v), ili misle da bi satira cvetala da je Nušiću bilo zabranjeno da objavljuje? Ili nisu čuli za Vojislava Ilića i njegove pesme protiv samog Obrenovića, pa se uzjogune zbog jedne obične piarovke kulturnog centra koja dobi veću moć i od urednika i od intelektualaca koji ga čine, ili bi bar trebalo da ga čine?! Ili je možda problematično i stravično, bogohulno, gotovo terorističko, ono:

,,U pet drka na Tita, / U šest na Miloševića, / U sedam na Dačića“ ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.