Čedomir Janičić: Preuzimanje (Take over)

Filed under: afirmator,broj 16 - jul 2013,poezija i proza,proza,satira |

houseKuće u gradu dele se na jestive i nejestive. Jestive su one eklektične, bidermajeri, klasicizmi, rokaji, secesije – sve smešano i servirano kao grilijaš-rolat, zaher-torta, geometrijiski režnjevi rum-punč kolača s diskretnim detaljima od najfinijeg marcipana i kupama od šlaga. Vijugavi prelivi i vinjete od čokolade, kartuše otvorenih bisernih školjki, barroca mrkog šećera i blistavih kugli sladoleda od vanile. I detalji: posute čokoladne mrvice rđe i muhoserine, debeljuškaste balustre iz kojih samo što nije šiknuo mlaz šlaga, kovane ograde očvrsle karamele, dotrajale lepotice kapija kao umazani celofan u kojem je neko doneo tortu.
Nejestivi su, prema tome, stambeni blokovi novog naselja od otrovne asfaltne oplate koja se ljušti i otkriva sive, vlagom prošarane površine betona, monohromni modernizmi iz pedesetih i šezdesetih koji liče na kese sa smrznutim povrćem kojem je istekao svaki rok, prizemne ušorene kuće, sirotinjske straćare s periferije, razvaljene napuštene kućerine na kraju grada i poneka eto baš u strogom, najstožem centru, nekakav palež koji niko nije imao snage da obnovi.
Iza zidova jestivih kuća žive jestivi ljudi. Dakle, punački, solidni palančani koji sa sobom nose miris kuhinja u kojima se večito spremaju neke špecije, neka čudesa i kulinarski podvizi, razne bakice suvog i mirisnog mesa, naliveni patriciji, tovljene matore gospodične, mesnati kopuni falsifikovanih krštenica, umorna divljač spremna za odstrel raspoložene nove buržoazije.
Iza zidova nejestivih zgrada su otrovi vojnih lica, policije, doušnika, porodica partizana, vlasti, doseljenika, izbeglica, trgovaca iz državnih preduzeća, predsednici upravnih odbora, direktori škola, državnih ustanova i javnih preduzeća, predstavnici lokalne uprave, učitelja, nastavnika, profesora i druge fele ptičica nebeskih na državnim jaslama. Naravno, još i široka lepeza gradske sirotinje, lumpenproletera, skitnica, prosjaka i ostalog društvenog taloga.

Bruna i ja smo bankari. Mi jedemo. Mi smo predatori. Naša kuća je Brunina zaostavština- lokalni Italijan zalutao u bespuće centralne Panonije pre sto i pedeset godina. Zvao se Bruno i Bruna nosi ime po njemu. Naša kuća sada nimalo ne liči na kuću Bruninog pretka.
«Obožavam te slatke frontončiće svuda po fasadama. I tu otmenu marijaterezija žutu. I te ukrase od štukature oko prozora, bucmaste anđelčiće, akantusovo lišće, kapitele iz čitave grčke umetnosti».
«Pali me ta poslovna priča. Ti u svom Hugo Bos odelu, naočarima, koncentrisan na papire ugovora take-over. Zbrisana zem-zadruga. Progutala ju je tvoja banka. Moja banka tercira i otima kuće i štale, sve pod hipoteku. Ja u svom kompletu, zmijicama-cipelicama, sa krokodilovom torbicom (polureptil-polužena), iznervirana što moja stopala ne dosežu do tvog krila. Potpisujem smtrne kazne budućim beskućnicima».
«Zauzvrat i moja i tvoja banka obavezuju se da će čitavu glavnu ulicu okrečiti i popraviti oronule fasade. Ulaganje u lokalnu zajednicu. Ti pokazuješ gradskim ocima koliko si zainteresovan i aktivan član društva. Poturaš im pod nos sve moguće ateste i dozvole, posebno onu iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Gradonačelnik ozbiljno klima glavom. Možda ga čeka kolona očajnih seljaka pred zgradom skupštine. Traktori i kamioni, blatnjavi automobili domaće i istočnoevropske proizvodnje pre Perestrojke. Ješan, debeljuškasti ravničar. Sigurno voli zaher-tortu».
«’Trebalo bi ostaviti nešto tim jadnicima’ kaže ti posle, na koktelu, neka pijana mrcina iz lokalne uprave. ‘Škole su prava stvar. Dece je ionako sve manje, a dobro se operu velike pare’ još ti kaže, a ti savršeno skrivaš svoj prezir, nasmešiš se svojim velikim ustima i progutaš odjednom malecni sendvič s račićima i maslinom punjenom orahom. Mrcine žderu kanapee i zalivaju viskijem kao da im je poslednje. Možda i jeste. Smajlić.»
«Šaljem ti cveće, čitav buket i podsetnicu pride. Zakazujem ti sastanak. Bruna i Gabrijel, pišem i to i uokvirujem naša imena srcem probodenim strelom iz čijeg vrha kaplje moja i tvoja krv. Bio si divan na konferenciji za novinare. ‘Poštenjačina, redak zver među takvima’, kažu za tebe».
Gavrilo, Gavra, je takođe relikt nekih prošlih, maglom zaborava obavijenih, vremena. Uz ovo ime, na sve ređim porodičnim okupljanjima i njihovim pijanim završnicama, moji rođaci pominju neke vrlo krvave stvari. Utvare, veštice, zulume, mračne šume, vučja dozivanja, ubistva, hrabrost i inat. Svaki naredni Gavrilo je sve krvaviji. Došao sam ovde po kazni. I biću vaša kazna. Moj okot vas je palio, ubijao, pljačkao, izbacivao iz kuća… Ja vam to sve isto radim i, opet, vreme je na mojoj strani. Ne možete mi ništa. Vi ste moja hrana. Ne mogu da vas se zasitim!
«Moji su iz Pijeva di Kadorea. Odatle je Ticijan. Slikar, da. Moj pra-pra Bruno je zbrisao od neke osvete i tegobnog života. Prvo u Veneciju, a onda u Panoniju. Bio je u Segedinu, Subotici i Hajošu. U Hajošu se nije treznio od vina, pa je otišao dalje. Ovde je upoznao moju pra-pra Hedvigu koja je zbrisala sa glumcima, pa su je uhvatili. Spremali su se da je udaju ili pošalju u manastir. Brak sa fotografom i slikarom im baš i nije bio po volji, ali daj šta daš. Nisu se bunili. Ima jedna fotografija gde njeni saplemenici likuju nad sofrom prepunom svakovrsnog jestiva, a ona i Bruno kao dva tužna tuberana. Podočnjaci im do kolena».
Glatko odbijam sve ponude za sponzorstvo. Uljudna i zvanična pisma muzeja i biblioteke, šarene liflete omladinskih klubova, šematske memorandume s ljudima u kolicima raznih udruženja za hendikepirane, rukom pisane ispovesti majki desetoro dece bez krova nad glavom… Poslovna politika moje banke jasno nalaže: sve za narod-ništa s narodom. Odobravam kredite najnemoćnijima. Ništa bolje nego uzeti sve. I od malog sve je, ipak, sve. Sve, sve sve!.. Bruna i ja se glupiramo i skandiramo sa ispruženim srednjim prstima.
«Moja slatka pirano. Jutros sam bila u plenidbi kod matore Julke. Nameštaj, slike, porcelan i srebrni escajg, prašnjavi persijaneri i tapiserije na zidovima s kojih se ljušte uveloružičaste tapete. Bakica je gutala suze i drhtavom rukom potpisivala zapisnik. Eno je u domu za takve. Ko je jebe, mali moj Gabi. Što se nije razmnožavala. Matora nema ni dana radnog staža, nekorisna ispijačica čaja i kafe, princeza od samovara, carica od bundi… Moj kraj će biti drukčiji. O, kako hoće! Ti i ja, mokrih stopala i slane stračke puti pred nekim okeanom. Daleko od ove pseudoklasicističke memle. Okean briše naše uspomene. Okean je jedino što nas može izbrisati».
«Treći put farbaju fasadu moje banke. Oker, pa limunžuta, pa narandžasta. Kada se sve osuši dobićemo onu lepu rumenu, bolnu jesenju boju, toplu boju jesenjeg lišća, jabuka i grožđa… Tužne veđe natprozornika sada jasnije otkrivaju malene kartuše s cvećem, girlandicama i glavicama merkura i anđela. Oko njih, kao izvedene jednim potezom šprica za šlag, nereide jašu na delfinima i razvlače dugu tkaninu zastora koja otkriva naš glavni prozor. Oko njega su plitke i čiste kanelure na stubcima sa korintskim kapitelima. Iznad svega, oko potkrovnog venca, uvijeni fišeci akantusovog lišća podupiru gredu na kojoj blješti lim novog oluka. Silazim u poslastičarnicu i zamišljam režnjeve torti kako se sklapaju u nekakav grad kojeg moram pojesti odmah!»
«Venčali smo se u onoj divnoj zelenoj zgradi. Čvrsti ozidani ramovi velikih prozora sa nosećim korintskim stupcima, girlande i lozice plešu po svim stranama, nezamislive kupe šlaga i šama sa kuglicama odozgo i veličanstvena kartuša sa meko modelovanom unutrašnjošću školjke oko koje su kraljevski krinovi uvijeni u volute akroterija.
Iznad je lavlja glava razjapljenih čeljusti, a ponad njega je korpa sa akantusom i još jednom kupom sa kuglicom na vrhu. Levo od ulaza u to čudo arhitektonske gastronomije, spiralni reljef se naglo gubi na mestu gde užasnuto zjapi prostačka prodavnica pod velikim slovima sa kojih blješte zakivci-Tehnometal. Kao zarđala kašika usred naše svadbene torte.»
Obnova glavne gradske ulice je postala prioritet nove gradske vlasti. Posle nekoliko javnih tribina i televizijskih emisija sa direktnim uključenjem zainteresovane javnosti, raspisan je tender. Posle još nekog vremena izabran je izvođač radova. Zatim je došlo do promene u skupštinskoj većini i tender je oboren. Moja banka je dočekala svoj dan.
«Ti ili ja, svejedno. Uleteli su u mrežu. Kredit im ne gine. Vi imate i svoje izvođače. Koga je briga što plan rekonstrukcije postoji. Kao da se ne bi mogao malo modifikovati. Malo uljuditi kao svaka prava poslastičarnica, kao receptura koja se prenosi sa bake na unuku. Izbacićemo sve nejestivo iz naše glavne ulice. Napravićemo savršeno jestiv grad.»
Nerviraju me velike sive kuće sa spuštenim roletnama. Tolika kućerina bez trunke svetlosti. Još za Novu godinu. Matora Julijana, u panici od promena, skriva se iza oronule fasade u totalnom mraku. Bruna koristi najsivlji dan u godini, pred zimsku solsticiju, i napada kao lavica staru bivolicu kojoj pomoći više nema.
«Rekla sam:’O, kako je ovde zagušljivo! Otvorite ta čuda od prozora! Ta, ovde je kao kod Dikensa!’ Namerno Dikens, Gabi, videla sam njegovo ime na hrbatima knjiga, izabrana dela, između Gorkog i Dime. Podižu roletne teškom mukom, a stara cvili:’Nemojte, hladno je, umreću od zime!’ Sivi dan u čudovišno jakom mlazu šikne u sobu i preplavi leševe odavno mrtvih uspomena gradske particijke.»
Njena kuća je, dakle, siva, nejestiva čak i ako je neko bude sanirao. Jednostavni ukrasi po fasadi, pravougaonici zaobljenih uglova oko prozora sa elegantnim krivuljama iznad natprozornih greda koje se stiču u ovalni slepi amblem. Strog patricijski ukus jednostavne elegancije. Nigde šlaga, anđelčića i nazubljenih akantovih listova. Čak i ako se osveži bojom i osvetli iznutra nekim od brojnih kristalnih lustera, ništa od jestive varijante koju priželjkujemo u našoj varoši.
Budi imun na uspomene. Sećaj se samo loših stvari i ne daj da te parališu topla osećanja koja su ti probudili neki nepromišljeni ljudi kojih danas više ni nema. Svet koji se gradi mora biti surov. Najzad, i u samoj zori čovečanstva – bez obzira na to da li si darvinista ili providencijalista – stvari se nisu odvijale prema scenariju neke tužne ljubavne priče. Taj scenario su posle izmislili siti i lenji ljudi. Ljubav je smisao vidljiv tek na kraju puta. Naša je sreća što smo zaljubljeni, što u životnoj perspektivi nemamo taj nedosanjani cilj mnogih kao ucenu, kao prinudu, kao užas nevoljne akcije… Volimo se uprkos uspomenama!
«Danas svečano otkrivamo fasadu naše banke. Gabi, pogledaj tu krasoticu kako, kao Venera iz pene, stidljivo pokazuje svoje jestivo, slatko savršenstvo. Dobio si na tenderu, ceo naš grad će uskoro biti jestiv, celog ćemo ga pojesti i olizati i pući od slasti od ovog divnog preuzimanja!»

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.