Bratislav Veljić: Plavi hrast

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,poezija i proza,proza |

1.

Moja sestra je umrla od gladi, negde u avgustu 1945. Njen mozak je tražio šećer, a njega nije bilo ni za lek, osim na molekularnom nivou. Bilo je neophodno pronaći ostatke ugljenih hidrata u proteinima, a ovih je bilo samo u mišićnom tkivu. Tako da je, u stvari, njen mozak jeo njene mišiće, koji su ostajali prazni kao kesice bombona, i šuškajući prijanjali za kost.

Ruke su joj postale tanke i hladne, a iz usta dopirao acetonski zadah. To je njena malena jetra kroz dimnjake u oblake pluća ispuštala otrovne materije, zauzeta ilegalnom proizvodnjom glukoze za nervni sistem. Ali i to je bila samo jadna kupovina vremena. Kad je potrošila sve zalihe belančevina u organizmu, glad  je zakucala na vrata od srca. U tom napuštenom bunkeru na obali jezera. Imala je pet godina. Ja sam umro desetak dana kasnije. Imao sam četrnaest.

Amerikanci su nas bombardovali zapaljivim bombama. Od njih nam je izgorela majka. Video sam je u obliku mumije. Bila je zamotana u bele zavoje sa roze tačkicama koje su se širile u krvave mrlje. Ne znam zašto me ovo podseća na sladoled.

2.

Negde u avgustu 1945. Joan Stan Patraš se vratio sa Istočnog fronta. Čim se pojavio na bregu u Sapanti, narod je počeo da izlazi na seoski drum, da mu poželi dobrodošlicu, i kao predložak za buduće delo, utrapi pokojnikovu fotografiju. Njega nije bilo, a oni su umirali. I svaki je na samrti ostavio amanet, da mu Stan Patraš i samo Stan Patraš, uradi spomenik. Niko drugi – samo on, makar ostali bez obeležja na vjeki vjekov, amin.

Stan Patraš je završio tri razreda seoske škole i sa 14 godina počeo da izvlači drvo iz šume. Njegov život bila je njegova duborezačka radionica. Patraš je duboko rezao dve stvari: ulazna vrata za kuće i krstače od hrastovine. Pesnički rečeno, Joan je pravio prolaze; iz jednog prostora u drugi i obratno, iz javnog u intimno, iz našeg-vašeg u moje, iz života u smrt (a, kažu, i obratno), sa ovog na onaj svet, iz prolaznosti u večnost.

3.

Tog avgusta je napunio 37, a hrastom se bavio već 23 godine. Sa ovim drvetom i ne može drugačije. S njim moraš da rasteš, kažu duboresci kojima se cepao i listao oko godova, da hrasteš, i da odhrasteš, jer to je tvrdo drvo, i voli samo majstorska dleta.

Na polici je, nedirnuta, prignječena gvozdenim stegama i čekićem, ležala njegova crna beležnica. Ona je bila žanrovski raznorodna, i mogla bi se opisati kao ilustrovana zbirka epitafa, tračeva i korisnih informacija o mrtvacima iz Sapante. Seljaci su, naravno, znali šta to Patraš zapisuje, pa su ga sami obaveštavali o seoskoj situaciji. Jer svima je išlo u prilog da jedan takav čovek, od kojeg je zavisila njihova slika u budućnosti, bude upoznat sa svim što se događa u najzabačenijem selu rumunske države – u njihovoj Sapanti.

Zašto je ovo bilo bitno? Zato što Joan Stan Patraš nije bio „samo“ najbolji duborezac u Maramurešu, o kojem se pričalo od gornje Tise do Transilvanije na istoku, i od Baja Mare preko središnjeg Samoša do Krišane na jugozapadu.

Joan Stan Patraš je bio i najbolji slikar. Kada bi od prašnjave daske postala uglačana rezbarija s geometrijskim bordurama, koja se na vrhu završavala krstom koji izlazi iz solarnog kruga, natkrivena malim krovom na dve vode, koji iz daleka podseća na strelicu „prema gore“, Majstor bi odložio dleta, i pripremio pigmente.

Voleo je jake i drečave boje: plodno-žutu, živčano-zelenu, strasno-crvenu, smrtno-crnu… Ali jednom je bio potpuno opčinjen. Nju je učinio toliko posebnom da su je neki učeni stranci nazvali „sapantsko plava“. Ova azurna boja, za koju tvrde da simbolično predstavlja istinu, nadu i mudrost, u stvari je nastala iz praktičnih razloga. Majstor Patraš se na starom groblju uverio da krstače, vremenom, pucaju i trule, pa ih je nekako moraozaštiti.A kad su ga pitali šta je to uzvišeno što ga je inspirisalo za izbor dominantne boje, on im je prosto odgovorio: „Nebo.“ Njime bi prekrivao celu krstaču, osim centralnog polja, gde je usred „nebesa“ ostavljao kutak za portret preminule osobe ili scenu iz njenog života.

Ali Joan Stan Patraš, nije bio „samo“ duborezac, ili „samo“ slikar, ili „samo duborezac i slikar“ – on je bio i pesnik. Ako je na krst odlazila jedna petina spomenika, na oslikani bareljef dve, do zemlje je bilo još dve petine slobodnog prostora. Dušu dalo za tekst. Tada je uzimao beležnicu,vadio ključne reči vezane za pokojnika, i kroz crni humori blagu ironiju pisao epitaf.

4.

Nikada neću zaboraviti svoju smrt. Samo sam raširila krila i nije me bilo. Bila sam brza, toliko brza da sam mogla da napustim svoje misli i gledam u njih kao kometa u rep. Put me vodio iza oblaka, daleko od obala planete, sve dok se On nije ukazao iz daleka, ali iz takvog izdaleka kakvo se ne da ni zamisliti. Na horizontu između dve kosmičke polulopte, koje se ogledaju jedna u drugoj, tako da vam se čini da ne postoji ni jedna, razgranao se Plavi hrast.

Iako se video golim okom bio je toliko udaljen da se do njega putovalo celu večnost. Kraj mene se stvorio Saito. Bilo je dobro što je i on mrtav.Rekao mi je: „Sacuko, to nije hrast. To mu je samo koren.“ „Ali, gde mu je stablo?“

„Okrenut je naopako. Korenje mu je na nebu, a krošnja na zemlji. Dohvatićemo ga odozdo.“ „Ali, Saito, ako mu je to koren, koliko mu je onda stablo!?“ „U pravu si, onda je obratno: Zemlja je žir u njegovoj Krošnji.“

5.

Patraš već danima nije izlazio iz radionice, mada je samo sedeo skrštenih ruku. U tom carstvu drveta i tišine bila su i jedna vrata, skoro gotova, koja je radio za komšiju Trajana, ali je ovaj, za potrebe Vermahta, ostao u Staljingradu, zalepljen na gusenici sovjetskog srednjeg tenka T-34. Bila su uspravljena na zid, pa se činilo da stvarno vode u neku sobu, koja je, baš zato što je nije bilo, vratima davala mističnu dimenziju.

Majka mu je donela zdelu vrele mamaljige s prženim lukom, i tresnula na sto. U tom trenutku, kad je radionica zamirisala na ručak i mirnodopske dane, para s kačamaka pomerila se čudno, kao da vuče promaja ispod Trajanovih vrata. Patraš je odjednom ustao, uzeo krpu i obrisao dasku. Zatim je počeo da crtajednog dečaka i jednu devojčicu. Bombarder, gore u ćošku. Iz aviona padaju bombe, ali ihstari svitac drži na oku. Levo, jedna žena u vatri.

Kada je posle mesec dana spomenik bio gotov, devojčica je na glavi imala okrenuti tanjir, malo nakrivljen, kao šlem. Dečak je bio polugo i videla su mu se rebra.

Na sapantsko-plavoj osnovi ispod slike Patraš je urezao tekst, ali to nije bilo rumunsko pismo. Majka je iz sela dovela muškarce da joj sina odvoje od plave hrastovine. Sveštenik je, za svaki slučaj, okadio celu kuću i pomoćne prostorije.

6.

Joan Stan Patraš je umro 1977. godine. Za sobom je ostavio preko 700 nadgrobnih skulptura koje danas, u okviru „Srećnog groblja“ u Sapanti, predstavljaju turističku atrakciju. Seljaci su na onom mestu gde su stajala Trajanova vrata, probili zid i sa ulice napravili ulaz u muzej posvećen velikom majstoru. Njegovo jedino delo koje nije imalo upotrebnu funkciju, odmah je privuklo pažnju gostiju, ali je dugo vremena prošlo dok u najudaljeniji kutak rumunske zemlje nije došao i jedan Japanac. Zvao se Takeši Sejama.

Kad su mu ljudi u majcama sa natpisom „I love Merry Cemetery”, pokazali misteriozni spomenik, prvo je dobionapad smeha. Ali kada se uverio da je stvar ozbiljne prirode, zbunio se i zaplakao. „Ta deca su junaci crtanog filma Groblje svitaca, koji je nastao po istinitoj priči“. „A reči?“, pitali su ga seljaci. „To je haiku.“

 

Jedi slobodno,
Rekla je meni
Majka u soja sosu

Saito

Ima jedan put
Mi smo kod Plavog hrasta
Mama, dođi tu

Sacuko

Bratislav Veljić je rođen 1967. u Ivangradu (danas Berane, Crna Gora). Odrastao je u Lazarevcu (Srbija), gde je završio školu. Diplomirao je srpski jezik i književnost sa opštom književnošću u Beogradu. Piše od 1984. godine. Devedesetih je počeo da objavljuje po zbornicima i časopisima, ali se onda iz njemu znanih razloga povukao. Posle deset godina pauze (život u inostranstvu, brak, porodica, povratak u zemlju), ponovo je aktivan u književnom životu. Nastupa po beogradskim i novosadskim klubovima u kojima se poslednje tri godine odomaćio poetski klabing („Pesničenje“, „Totalno isti argh“ , Čitanje poezije u Kući itd).Živi na Fruškoj gori, ima tri ćerke. I dragu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.