Branko Miloradović: ODBAČEN

Filed under: - Broj 106 - januar 2021,2021,afirmator,arhiva,proza |

Divio se Andrej svojoj majci tog jutra. Koliko je samo dobrote u njoj postojalo, mislio je. Njen zahtev, da biološkom ocu koji je umro, odnese sveću, i pored velike želje, nije mogao da odbije. Pokušao je. Protivio se, ali majka je insistirala na čovečnosti, na praštanju, na čistoj duši. Nikada je ne bi povredio. Razočarao. Njoj je dugovao sve. Nju je jedinu imao. Na kraju, prihvatio je njenu želju. Ona je bila  srećna. Njemu je bilo svejedno. Nije tugovao. Nije imao razlog da tuguje zbog smrti stranca. Obukao se toplo i uputio prema kući gde je narod odlazio da oda poštu uglednom profesoru i članu zajednice. Gazio je sneg i razmišljao kako je čudna uloga koja mu je tog trenutka bila dodeljena. Stigao je ispred ograde velikog dvorišta sa kućom. Bilo je prisutno mnogo ljudi. Odlučio je da upali sveću, pozdravi polubraću, i napusti to njemu strano mesto. Ljudi koji su stajali ispred kuće, uskomešali su se kada je naišao. Gurkali su jedni druge i šaputali. Bilo je neprijatno, pomisli Andrej. Samo da se ova nakaradna predstava sa mrtvim ocem i odbačenim sinom završi. Ušao je u veliku prostoriju. Na stolu je stajao zatvoren kovčeg. Oko kovčega je stajala porodica. Ona, koja je njegovom biološkom ocu  značila sve. Andrej uze sveću sa gomile i priđe kovčegu. Prekrstio se, i upalio ju je.  Pogledao je polubraću uplakanu i blago se poklonio. Oni su uzvratili. Oni nisu bili ništa krivi, pomislio je. Čak su mu tog trenutka bili nekako dragi. Izašao je ispred kuće. Prišla mu je nepoznata žena i prinela poslužavnik sa kafom. Uzeo je iz pristojnosti, iako je to značilo još neki minut prisustva. Sklonio se u stranu da bi se udaljio od nepoznatih ljudi i njihovih pogleda.

  • Dragi Andrej – začuo je glas iza sebe.

Andrej se okrenuo i ugledao starog direktora gimnazije. Prišao mu je i srdačno su se pozdravili.

  • Otišao je divan čovek – reče direktor.

Andrej je klimnuo glavom uz osmeh.

  • Vidiš dragi mladiću, mi smo bili veliki prijatelji. I onog dana kada je došao kod mene i zamolio me da te upišem iako si bio ispod crte, ja sam bez razmišljanja to učinio. Za njega bih uradio sve. Znao sam da ne greši. Vidi sad. Vidi koliko si uspeha ostvario i kakve škole završio. A ko zna šta bi bilo da on tada tvoj trenutak slabosti nije otklonio. Uradili smo ispravnu stvar – završi direktor.

Andrej je gledao starog čoveka skamenjen. Pozdravio se i krenuo prema kapiji. Kada je izašao na ulicu, video je kako iz automobila izlazi stariji oficir. Andrej je krenuo kući, ali je začuo:

  • Andrej! To si ti?

Okrenuo se prema čoveku koga nije poznavao. Stranac mu je prišao.

  • Ti ne znaš ko sam ja – počeo je. – Kada je bilo ono užasno bombardovanje, ja sam bio načelnik vojnog okruga. Nažalost, mnogo mladih ljudi smo pozivali na položaje tih dana. Ti si se tek vratio iz vojske i tvoje ime mi je stajalo na stolu. Onda se tog jutra pojavio tvoj otac. Zamolio me je da te sakrijem. Ja sam to učinio. Nikada nisam prekršio pravilo službe, ali njega nisam mogao da odbijem. Bio mi je prijatelj. Čudno. Taj položaj je pogodila raketa. Jedan vojnik je poginuo. Kao da je nešto znao – završio je oficir svoju priču.

Andrej je osetio da mu telo gubi snagu. Oficir se udaljio od njega. On više nije znao šta je njegov put. Nekako se dovukao do kuće. Majka je izašla. Bio je sam.  Seo je u fotelju kraj prozora i gledao. Sneg je provejavao.

Branko Miloradović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.