Bojan Samson: Sastavljanje urbanih krhotina

Filed under: afirmator,broj-31-oktobar-2014,poezija i proza |

city_shapes_puzzle(Vesna Vujić, Retrogradnja, Hijatus, Zenica, 2008)

 

U Zborniku nove novosadske poezije Nešto je u igri, koji su 2008. godine zajedničkim snagama objavili sada već bivši Centar za novu književnost NEOLIT i Kulturni centar Novog Sada, stvaralaštvo Vesne Vujić predstavljeno je pesmama iz njene prve zbirke Bijela jutra. Iako je uredništvo koje je sastavljalo ovaj zbornik imalo uvid u rukopis Retrogradnje, ono nije uzelo u razmatranje tekstove iz pomenutog ostvarenja. Tokom uredničkog rada, pomenuta knjiga nije doživljena kao pesnička najviše zbog toga što je napisana u formi kratkih lirskih sastava koji se u literarnoj teoriji i kritici obično nazivaju prozaidama. Bez obzira na oblik ovih tekstova koji odstupa od konvencionalnog razlaganja pesme na stihove, Vujićkine minijature prožete su takvom poetskom snagom koja – po mojem mišljenju –  predstavlja domaći zadatak za dobar deo autora/ki koji objavljuju na prostorima bivše Jugoslavije, a rođeni su između 1975. i 1985. godine. Autorkine prozaide  poseduju najbitnije karakteristike lirske poezije kao što su osećajnost, subjektivnost, slikovitost, ritmičnost i sažetost izraza. Kao nekadašnji član pomenute redakcije moram istaći i ovo: zaista je šteta što NEOLIT-ovo uredništvo nije pronašlo više širine u razumevanju poetskog, jer bi uvrštavanjem ovih tekstova povećalo kvalitet i raznovrsnost Zbornika, a brčanskoj autorki bi omogućilo da se predstavi zanimljivim pesničkim ostvarenjima. Na sreću, recenzenti Retrogradnje Aras Borić i Željko Škuljević prepoznali su u njoj određene književne potencijale, pa je tako ova knjiga i objavljena za zenički Hijatus.

Premda već nekoliko godina deluje na književnoj sceni Brčkog, odnosno Bosne i Hercegovine, Vesna Vujić je svojevremeno bila deo novih književnih strujanja u Novom Sadu. Interakcija između pesnikinje i novosadske scene je bila obostrana: autorka Bijelih jutara je svojim angažmanom uticala na nove književne pojave, ali je ovaj talas takođe učestvovao u oblikovanju njenog stvaralačkog izraza. Značajnu ulogu u formiranju nove pesničke generacije u glavnom gradu Vojvodine imale su mnogobrojne avangardne i neoavangardne poetike, i taj bagaž je itekako primetan u drugoj Vujićkinoj zbirci Retrogradnja. Postupcima oneobičavanja i očuđavanja postiže se iščašenost prikazanog, pa zato ova poezija poseduje samosvojnost u odnosu na stvarnost iz koje je preuzeta građa. Likovi i situacije o kojima se ovde govori deluju nadrealno, najviše zbog toga što su izmešteni iz bilo kakvog prostorno-vremenskog konteksta. U ovim tekstovima protagonisti nisu oblikovani klasičnim postupcima karakterizacije: nemaju imena, fizičkih ili govornih karakteristika, a postupci su im nedovoljno motivisani. Ostaje utisak da junaci/kinje Retrogradnje ne poseduju jasno isprofilisan identitet, pa su određeni zamenicama poput ja, ti, on, mi  što često stupaju u odnose koji su ponekad partnerski, a ponekad i opozitni. Moglo bi se reći da ove odrednice zapravo upućuju na rascepljenost prvobitnog lirskog ja koje je tako izdeljeno na mnoštvo nedovoljno formiranih vlastitosti koje tokom zbirke nastoje postići nekadašnje jedinstvo. Ovi uglavnom jalovi pokušaji ostvaruju se kroz nepostojane i nepovezane dijaloge koji su suviše površni da bi se njima uspostavila neka značajnija komunikacija i tako došlo do konsenzusa i razrešenja shizofrene situacije.

Pored toga, rascepljeno lirsko ja moglo bi takođe predstavljati  raspršenu svest o pripadnosti nekom iščezlom urbanitetu. Od nekadašnjeg gradskog miljea ostale su samo krhotine koje povremeno isplivavaju na površinu teksta. Junakinja zbirke neprestano pokušava da sastavi te duhovne fragmente težeći da ih iz svog sećanja projektuje u stvarnost i tako je oplemeni – otuda i naslov zbirke Retrogradnja. Ali upravo u toj tački nastaje konflikt koji pokreće čitavu knjigu: dok urbano najčešće podrazumeva otvorenost prema Drugom i uvažavanje njegove različitosti, a dijalog služi kao vezivno tkivo koje čitavo zdanje gradskog  čuva od samourušavanja, okruženje Vujićkine protagonistkinje predstavlja jedno destruktivno i malograđansko podneblje. Takva sredina ne kreće se nikuda – poput saobraćaja u pesmi U centru L.A. Čarlsa Bukovskog, te ne priznaje istorijske i duhovne koordinate ostatka sveta. Ovde nema proširivanja vidika i sazrevanja, što nam potvrđuje prozaida APSOLUINTIMIZAM: „…Dovoljno si oslepeo gledajući uvek jednu te istu tačku“. Lirsko ja je pritisnuto provincijalnim okvirima, a svaki napor da se prevaziđe bezidejnost svakodnevice deluje kao sizifovski posao, pri čemu onaj koji pokušava prevazići problem strada pod teretom istog: „Rekao je da sam samo pregaženi Sizif.“ (PREPLITANJA). U takvom okruženju neminovno dolazi do osećanja duhovnog izgnaništva, a u prilog tome ide intertekstualna veza sa Andrićevim zbirkama lirske proze Ex Ponto i Znakovi pored puta, pri čemu se oseća diskretni ironijski prizvuk: „A šta sve ne snimaju! U Ex Pontu iskrivljene znakove pored puta.“ (KRIMINALITET NA PODŠIŠAVANJU).

Jedan od motiva koji je preuzet iz prethodne zbirke Bijela jutra jeste potraga za ličnim identitetom. Često ponavljana dilema lirske junakinje krije se u sledećem: da li aktivno učestvovati u životu i tako uložiti napor u ostvarivanju sebe, ili se ne pomerati, te sa sigurne distance biti puki posmatrač: „Hodati ili stajati? Samo gledati kroz prozor.“ (SLUČAJNO). U nastavku ovog sastava sledi pitanje: „Da li postojimo negde, na jednom mestu…? Ili nas možda mesta poseduju…“ Drugim rečima, da li je naš identitet vezan za jedan određeni lokalitet, ili je naša vlastitost rasuta po mnogim mestima na kojima smo boravili? U slučaju ovog drugog, mi nikada i ne možemo biti potpuni i samosvojni, već uvek zavisimo od vremena i prostora u kojem (ni)smo prisutni. Tako će sećanja na one periode iz prošlosti, kada nije sve bilo predvidljivo i prizemno, za protagonistkinju Retrogradnje predstavljati ugaoni kamen pomoću kojeg će se određivati prema sadašnjosti: „Kako se održati ovde kad posle lebdenja ne bistre se vidici.“ (ARHIHIPOETIČNO ZAVIJANJE U MAGLI). Nastojanja da se uspostavi zadovoljavajuća komunikacija sa Drugim koji sedi preko puta dovode do saznanja da „jednosmerno je isto kao bezsadržajno.“ Zato se ispraznost verbalnog opštenja najbolje nadomešta ćutanjem koje „bez semantičkih dodira krije tajanstvo“, kao u prozaidi RETKO JE ISTO ZNATI I MOĆI. Tek u svojem odsustvu stvari i reči dobijaju puni smisao i ulogu u životu: „Jer, naši udovi ne služe ničemu dok ih imamo.“ (REAMPUTACIJA NA KOLOSU). Zbog svega ovoga emotivni svet u Retrogradnji je vrlo siromašan i skučen, a preovlađuju frustracija, bes, osećanje uzaludnosti i ispraznosti, dok se pesimizam prožet oporom duhovitošću nameće kao refleks pomoću kojeg se luta pustinjom svakodnevice.

Ovde se kao dominantan pogled na svet provlači već pomenuta ironija koja tekstove Vesne Vujić približava ostvarenjima autora/ki sa novosadske, ali i sa drugih književnih scena u regionu. Svoj ironični stav brčanska pesnikinja će iskazati u mottou zbirke citiranjem stihova pomenutog Željka Škuljevića, književnika iz Zenice: „O, čestiti popravljači svijeta,/ Popravite svoja popravljanja!“  Kome je upućen ovaj poziv, ovo malo ruganje romantičarskoj emfatičnosti: čitaocima, protagonistima/kinjama ove zbirke, ili samim pesnicima/kinjama kao onima koji kroz pisanje pokušavaju nadomestiti nedostatke sveta u kojem egzistiraju? U slučaju ovog poslednjeg, autorka bi se morala podsmehnuti i samoj sebi, jer i ona pokazuje slične ambicije, pa bi tako Retrogradnja dobila autoironijski prizvuk koji bi Brčanki mogao poslužiti kao ograda od svega napisanog. Kao i u slučaju uvodne pesme Analiza iz zbirke Bijela jutra, i ovde se Vujićeva poigrava identitetima, te nas ostavlja u nedoumici. Korišćenjem (auto)ironije pesnikinja sebi stvara odličan alibi, jer izrečeno se može tumačiti dvojako. Osim toga, ova stilska figura predstavlja odličan odbrambeni mehanizam od stvarnosti, zato što sve može relativizovati. Tako se u prozaidi NUDIM SVIH PET PRSTIJU s podsmehom govori o malograđanskoj potrebi za ogovaranjem i mešanjem u tuđe živote: „Moje veliko Ja je oprezno, jer znam – ne bih mogla stati pod stakleno zvono, ni kad bih se dovoljno napregla. Jer, od naprezanja uši izrastu u veliku krošnju slušnog aparata“. Jezgrovitost i prenapregnutost pesnikinjinog izraza u ovoj zbirci dovedena je do granice pucanja, a oneobičavanja su takva i tolika da slobodno možemo konstatovati kako je Vujićeva nakon Bijelih jutara dosledno nastavila sa otežavanjem i zatvaranjem svoje poezije.

U već opisanoj palanačkoj atmosferi i književnost dobija karakter samodovoljnosti: „Promocija za egocentrike nikad dovoljno. Egzibicistično mašu papirima odranim sa sopstvenog tela. I trude se da patetika zvuči kao mudrost“. („HTJEDOH SVIJET UPOZNAT DA BIH MOGO ZNATI I DOBRO I ZLO KOJE ČOVJEK STVARA“). Kroz metaforu „mašu papirima odranim sa sopstvenog tela“ iskazana je kritika pesnika/kinja lokalnog dometa koji nemaju sposobnost sublimacije sopstvenih misli, osećanja i iskustava u poeziju koja prevazilazi banalnost, već o sebi i o svom životu pevaju bez neophodnog otklona. Kako se knjiga bliži kraju, tako frustracija – prouzrokovana nemogućnošću raskidanja sa bezidejnošću svakodnevice –  rezultira očajničkim potezima: „U napadu na telefon, prvo pucati na nulu! Kao na izlaz! Ili na devetku, ako bismo da ostanemo u lokalu provincije. Pleonastično.“ (NEKONVENCIONALNO DEMINIRANJE RIZIČNOG PODRUČJA). Na kraju završne prozaide ZA! PRELOMNI TRENUTAK junakinja zbirke još jednom se pita: „Odustati ili izdržati?“  Pobeći iz jalove stvarnosti ili se poput pregaženog Sizifa uzaludno boriti sa nepromenljivom datošću? Brčanska pesnikinja nam ne daje konačan odgovor na ovu dilemu, pa ostaje utisak da potraga prevazilazi margine ove knjige i teče u prostorima izvan književnosti.

Premda se ovi lirski sastavi ne mogu svrstati u podražavalačku umetnost, oni svojom tematikom uspostavljaju snažnu vezu sa neposrednom stvarnošću iz koje su proistekli. Rascepljenost koja danas vlada pojedincima i društvima dobila je u ovim aforističnim i duhovitim prozaidama svoje puno otelotvorenje. U Retrogradnji je Vujićeva preuzela neke od ključnih motiva iz prethodne zbirke Bijela jutra i nastavila sa izgradnjom jedne osobene poetike koja prvenstveno putem ironije inicira dijalog sa značajnim delom pesničke  generacije rođene između 1975. i 1985. godine. Iako bi teška prohodnost kroz ovu zbirku mogla odbiti neiskusnog i slabo motivisanog čitatelja/ku, pesnikinja iz Brčkog današnjeg uživaoca poezije može podstaći da se zapita o nedovoljnosti i ispraznosti savremenog života. A u nekoj narednoj knjizi možda mu ponudi i poneki smislen odgovor na ovo pitanje…. A možda i ne.

 

 

Redigovana verzija prikaza objavljena je u novosadskom književnom časopisu Letopis Matice srpske (april, 2010).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.