Bojan Samson: Ponoćni šalter

Filed under: afirmator,broj-28-jul-2014,edicija "relacije",poezija i proza,proza |

mrak autoAnd I look up into the big tower clock

 And say, „Oh my God here’s midnight!“

Patti Smith

 „A jel’ znaš zašto šalteri iz komunističkog perioda imaju one nisko postavljene otvore?“, pitao me je tip kog sam upoznao ispred minimarketa u mojoj ulici, dok sam kupovao hleb – bio sam stvarno gladan nakon burne noći na festivalu ENTER. Bilo je to pre mnogo godina, rado se setim sebe iz tog perioda… Mlađani lovac željan života. Nakon njegovog pitanja razmislio sam nekoliko sekundi, a onda prasnuo u glasan, zarazan smeh. On se takođe nasmejao, i veselo rekao: „Bravo, gari, sviđa mi se kako razmišljaš, imaš pokvarenu maštu… Ali, nisam na to mislio. Hteo sam da kažem kako su otvori na šalterima nisko postavljeni da bi građani savili grbaču kada dođu da traže nešto od vlasti, da bi se konstantno ponižavali, razumeš?“

E, ja sam u stvari hteo da ti pričam o onoj alternativnoj funkciji komunističkog šaltera koja se tog jutra javila u mom umu, izobličenom od alkohola i vutre. Naime, imam jednog drugara sa kojim izlazim u poslednje vreme, on je sa juga, tamo je nešto zasr’o sa zakonom pa se sklonio malo dok ne prođe gužva. Iznajmio je stan u mojoj blizini, uglavnom otpada u njemu gledajući TV i surfujući na Internetu. Nedavno se registrovao na nekom sajtu za upoznavanje, kao za traženje partnera, a u stvari ti se to svodi na instant-seks varijante. Tu je upoznao neku ribu, zove se Slavica, napisala cica na profilu „Jako sam perverzna i volim isto takve momke“. A zgodna je u pičku strininu! Pokazivao mi on fotke na profilu. Znaš koje dupe ima, ajaoj! Započnu oni kao neki chat-razgovor i dogovore se da će se naći jedne noći u industrijskoj zoni. Ona će doći belim jugom, on će prići autu, ona će otvoriti prozor, ali samo do pola, zato što je vrlo nepoverljiva i plašljiva, on će ga gurnuti kroz poluspušteni prozor, ona će mu popušiti, i to je to! Razumeš, gari? Znale su komunjare šta rade kada su pravile te svoje šaltere, ja ti kažem. Al’ ovo je drugo vreme, legendo: kapitalizam, al’ onaj divlji, za većinu nema posla, ljudi pukli, ništa ne rade, spavaju danju a noću žive, kao vampiri, sišu jedni drugima krv… Zato su i šalteri malo promenili funkciju i radno vreme – sada imaš ponoćne šaltere. A i šalteruše su bolje nego nekad. Mlađe, lepše, ljubaznije, predusretljivije… I šta da ti kažem, bate, odrade oni taj svoj dogovor prema zacrtanom planu i programu, baš onako… ljucki! Dva puta ga je obrađivala, prvi put nije dugo trajalo, biće da se mala svojski trudi, a i gariju je verovatno bila frka, strah, uzbuđenje, šta ti ja znam! Progutala mu je spermu, baš onako kulturno,  i odmah nastavila, bez pauze, udarnički, kao na omladinskoj radnoj akciji, gari. Drugi put je trajalo duže, ali nije bilo tog feelinga, nije mu se ukrutio do kraja, nije mogao da svrši, a šta sad, nije čovek Roko Sifredi, jel’ tako? A riba nenormalno happy, voli da puši pa to ti je… Uglavnom, dogovore se oni da se opet vide. On hoće kompletan tretman, da ona dođe kod njega na gajbu, pa da se kulturno vole, u četiri zida, bez frke i presije. E, nećeš ga majci, bate, ko je video da ti šalteruše tek tako dolaze na kućni prag, nisu one zato stvorene. Nego ti, legendo, nađi njoj još jednu mušteriju za ponoćni šalter, povedi druga sa sobom, pa ako sve bude kako bog zapoveda, onda će ti ona doći na gajbu i daće ti se cela… Puknuta riba, pa to ti je! I tako me taj moj gari pozove da mu pomognem, a usput se i ja počastim. Vidi se da riba voli da manipuliše, jasno je to, koristi nas, voli cica da bude po njenom, al’ rek’o bih i da je sjebana, ko zna šta se u njenoj glavi mota. A opet, kontam nešto, stvarno je zgodna ženska, a i lepa je na onaj jebozovan način, ima ta moćna, punačka usta… Pušika! Ajde, reko’, da ubijem ovu monotoniju, malo mi se lepih stvari dešava u poslednje vreme. Kao viđam se sa jednom udatom ženom, a i to jednom u sto godina, jer ona živi van grada, a tu su naravno muž, deca, kućne obaveze, a onda kada mi i dođe moram prvo da slušam njene jadikovke.. Ma, sranje živo! Ustvari mi treba nešto poput ovoga, konkretno i efektno, bez mnogo priče. Uđeš, izađeš, i gotovo! I tako ti ja pristanem da pravim ortaku društvo u redu za ponoćni šalter.

Dođe i ta noć. The judgement night. I tako ti krenemo prika i ja ka industrijskoj zoni, obojica u trenerkama, radi lakšeg manevrisanja. Usput pričamo o svemu i svačemu, al’ najviše o Slavici, komentarišemo njene fotke, zbijamo šale, slinimo, i tako to. Pokušavamo da skontamo koja je njena priča. Da li je bila zapostavljana u detinjstvu? Ili zlostavljana? Ili je samo previše razmažena? Šta bi rekli njeni kada bi saznali za njene noćne avanture? Možda bi je podržali, a? E, prika moj, svega danas ima. Znam jednu baš dobru cupi koja je učestvovala na nekom gradskom takmičenju za mis, ćale je podvodio članovima žirija, vozio je na ugovorena mesta za „odrađivanje“, a onda je vraćao nazad… Da li je Slavičin ćale neki perverznjak, bolestan tip? Ili je neki lovator koji joj je sve u životu pružio osim ljubavi i pažnje? Možda neki od ovih budžovana koji su nas ojadili u komunizmu, pokupili lovu i zbrisali, a sada nas maltretiraju kao ugledni kapitalisti… A možda Slavica šljaka kod nekog trulog kapitaliste, sekretariše, ili tako nešto, otpada od posla, šlihta se, ko zna šta sve radi da bi zadržala posao ili eventualno napredovala, a zato sa strane voli da kontroliše situaciju radeći na šalteru noćnu smenu. Koliko neko mora biti sjeban za tako nešto? Ponižavan na ovaj ili onaj način? Jebi ga, teško da ćemo to saznati ortak i ja, jer Slavica, kako stvari stoje, nema nameru da se ispoveda, to verovatno ostavlja za nedelju pre podne i svog popu. I tako, reč po reč, stigosmo mi na ugovoreno mesto, na neki parking u industrijskoj zoni, oko nas u mraku miruju napuštene fabričke hale, deluju mi poput ispražnjenih kutija za novogodišnje poklone. Nova godina nije definitivno, rano je proleće, ali je zato ponoć. Čekamo ortak i ja, zapalili smo cigarete, pomalo sam nervozan, ali na onaj pozitivan način, uživam u tom slatkom iščekivanju. Ortaku zvoni mobilni, javlja se, kaže da smo na parkingu, kaže da je poveo drugara, sve je OK, naravno. Završava razgovor i kaže mi da Slavica dolazi za pet-deset minuta. Naravno, žene su to, uvek kasne kada ih najviše trebaš, baš briga Slavicu za nas šljakere koji sutra ujutro pičimo na posao, u još jednu firmu koja će uskoro propasti, a gazda pokupiti lovu, ostaviti nas neisplaćene na ulici i otići možda baš njoj, Slavici, obećavajući joj novi život. Novog sebe. Novo nebo. Možda mu Slavica i poveruje, možda i poveruje u novu sebe, ispranih uspomena, čistu i spremnu za novi početak. Ali posle prošlosti i pre budućnosti prostire se sadašnjost, zato skoncentrišimo se malo na ovo sada jer nam u susret dolazi bela kočija i u njoj naša ponoćna princeza, ma lepša je i stvarnija od Pepeljuge sto puta, jer Internet nikada ne laže, zar ne? Zaustavlja se ispred nas, gasi auto i spušta prozor samo do pola, plašljiva je po običaju. Ortak joj prilazi, stavi ruku na krov i sagne glavu prema prozoru, razmeni par reči sa njom, a onda se ispravi i povuče prednji deo trenerke na dole, prislonivši se potpuno uz prozor juga, istovremeno odižući pete od zemlje kao da želi poleteti. Vremenom je sve duže zadržavao pete iznad zemlje i sve jače i češće se priljubljivao uz školjku auta, kao da želi ceo da se provuče kroz taj poluotvoreni prozorčić. Ne znam da li je ceo prizor potrajao nekoliko minuta ili čitavu večnost, izgubio sam totalno osećaj za vreme, ali kada je stvar bila gotova, ortak se malo odvojio od školjke auta i navukao trenerku do struka. Prišao mi je i pogledao me bez reči, oči su mu svetlucale u onom mraku, to sam jasno video. Dao mi je znak da je na mene red. Prilazio sam autu pokušavajuči u mraku da razaznam lice za kojim sam žudio ispred kompjuterskog monitora, a i posle toga, dok sam ležao u krevetu zatvorenih očiju, dodirujući se u predelu ispod struka. U mraku nam ljudska lica uvek deluju lepše, mističnije, tako je bilo i sada. Preda mnom je bilo lice koje sam mogao prekriti velom prošlosti, satkanim od hiljadu razočaranja i strahova… Isto kao i velom budućnosti, satkanim od hiljadu želja i očekivanja. To lepo lice moglo je istovremeno pokoriti se mojoj pustoj želji za vladanjem i posedovanjem, a moglo je i zarežati i jednim potezom me lišiti moje krhke muškosti. Prišao sam i razvezao učkur na trenerci, povukao prednji deo na dole i gurnuo ga kroz poluspušteni prozor, odižući pete od zemlje. Uzela ga je rukama i počela povlačiti prema sebi, a onda ga je primila ustima, tim slatkim, punačkim, crvenim ustima, ta lepotica iz narodne pesme, vita jela, zelena kada, ’tica lastavica, zlato nenošeno, medna usta, vjerna ljuba… Kurva mala… Ne znam da li je sve potrajalo nekoliko trenutaka ili čitavu večnost, ali shvatih da sam obasjan svetlošću, a zatim nestade i Slavičinih usana, a ja se okrenuh prema svetlu sa poluspuštenom trenerkom i polukrutim kurcem, i tada začuh metalizirani glas: „MOMČINO, KURAC U GAĆE, OVO JE POLICIJSKA PATROLA!“ Shvatio sam da je ortak negde šmugnuo, Slavica se sakrila u svoju belu školjku, svi su me ostavili, izdali, ostao sam sam, prepušten na milost i nemilost jebenim pandurima! Počeo sam da trčim, da bežim negde, samo što dalje od ove ružne industrijske zone u kojoj već odavno nema mesta za šljakere, a očigledno ni za instant ljubavnike. Setih se stihova iz one rok pesme, „hladan znoj mi curkom nagriza vrat/ paranoja/ bježimo u mrak“, to mi treba, mrak, samo mrak, samo što dalje od ovog glupog svetla koje pokušava da razotkrije moju nesavršenost… Jebeni panduri, zašto proganjate nas drugove pale u borbi za lažni komunizam, i nas prljave anđele pravoslavnog kapitalizma, zašto nas ne pustite da ispovedamo svoje grehe tamo gde mi hoćemo i sa kim mi hoćemo?! Dobre stare komunjare, opet se igraju boga, prvo su nam dali šaltere za uživanje a onda podigli prst: no, no, deco tako ne može… Poželeh da poletim, da se odvojim od tla i približim se nebu, kao u svojim dečačkim snovima, al’ ne mogu, gresi su me prikovali za zemlju… Setih se jednog stiha, „Ne može se nikuda iz Srbijice“, nema veze što si pripadnik nebeskog naroda k’o da si ekserima prikucan za ovo ovde okovan si k’o Baš-čelik ne možeš se pomeriti nebo je rezervisano za nekog drugog a ti nemaš rezervaciju prika nisi je nabavio na vreme Isus je umro za nečije grehe ali ne i za tvoje isključen si gari ostao si izvan odabranog kruga možeš samo i dalje nositi svoje grehe na grbači i uporno pokušavati pokušavati preko tarabe i neprestano se sudarati sudarati sa utvarama svejedno ja ostajem ovdje svi mi ostajemo ovdje nema spasa osjećam osjećam nečije ruke na sebi na ramenima kako me stežu o kako me stežu sve više i više i više okrenem se i okrenem se i ugledam svjetlo

Svetlo u mojoj sobi obasjava me dok pokušavam da otvorim oči. Hladan znoj mi curkom nagriza vrat. Televizor uključen, kompjuter takođe, mobilni zvoni. Javljam se, čujem poznat glas: „E, gari, jesi živ?! Zovem te već treći put. Nisi se valjda uspavao? Odmaraš se za večerašnji provod na ponoćnom šalteru, a? ’Ajde, prika, nemoj da me izneveriš, trebaš mi večeras! Lepo se spremi, higijena treba da je na nivou, obuci donji deo trenerke, pa krećemo! Dođi kod mene u jedanaest, ubiću te ako kasniš!“ Spustim mobilni na sto i pogledam prema televizoru. Na satelitskom kanalu sredovečna žena duge, raščupane kose viče na sav glas: „And I said darling, tell me your name, she told me her name, she whispered to me, she told me her name And her name is, and her name is, and her name is, and her name is G-L-O-R-I-A G-L-O-R-I-A Gloria G-L-O-R-I-A Gloria G-L-O-R-I-A Gloria G-L-O-R-I-A Gloria Oh, Gloria!“

 

Bojan Samson: Večna slava

Želeo bih da vam kažem nekoliko reči o jednoj od najvećih obrada u istoriji rock muzike. Radi se o pesmi „Gloria“ koju je prvobitno izvodila severnoirska grupa „Them“, predvođena fenomenalnim Van Morrisonom, a koju su posle obrađivali mnogi značajni izvođači poput Jimmija Hendriksa, The Doors, U2, Simple Minds, i mnogih drugih – ipak, niko tako inovativno i originalno kao Patti Smith 1975. godine na svom debitantskom albumu „Horses“. O njoj je, dakle, ovde reč. O pesmi „Gloria“ Patti Smith. Njujorška umetnica je od prvobitne verzije zadržala tek akorde (E, D, A), kao i čuveni, spelovani refren (G-L-O-R-I-A), značajno promenivši tekst, strukturu, dinamiku i atmosferu pesme, i tako stvorila potpuno novu kompoziciju kojom je možda i postigla naizgled nemoguće – prevazišla je odlični, antologijski original. Već prvim stihom, „Jesus died for somebody’s sins but not mine” (“Isus je umro za nečije grehe, ali ne i za moje”), Smithova je ironizirala sakralni prizvuk naslova „Gloria“ (u katoličkoj crkvi to je anđeoska himna: „Gloria in excelsis Deo“ ili „Slava bogu na visini“), kao i Van Morrisonovu invokaciju božanstva („She make me feel so good, Lord“) i tako stvorila u isto vreme blasfemičnu1, ali i vrlo suptilnu, a opet strasnu ljubavnu himnu. Šta je ključno za verziju Smithove što joj daje tako neobičnu snagu i privlačnost? Čini mi se da je to figura gradacije koja se proteže kroz gotovo celu pesmu: kada bismo na časovima stilistike želeli studentima objasniti gradaciju, mogli bismo im puštati „Gloriu“ Patti Smith. U prirodi gradacije postoji nešto erotično što nas asocira na seksualni čin: postupno pojačavanje emocije koja teži svom vrhuncu, „maloj smrti“, ili „sećanju na raj“. Tako je i u pesmi Patti Smith: sve počinje lenjim, pomalo indiferentnim pomaljanjem čuvena tri akorda (E, D, A), i dubokim, senzualnim glasom njujorške pevačice koji u određenim trenucima fingira razmaženost i dosadu, a zapravo krije u sebi sputanu strast i bogatu osećajnost. Patti Smith nikada nije bila pevačica izuzetnih glasovnih mogućnosti, ali je umela da interpretira tekst tako da vas lako uvede u emotivni svet pesme i da joj bezrezervno poverujete. Moj drugar, Vlada Nedeljković, inače odličan muzičar, jednom je rekao kako se kvalitet jednog benda meri sposobnošću da menja tempo tokom pesme. Uzevši to u obzir, možemo reći da je Smithova imala uz sebe odličan bend: prateći muzičari majstorski, gotovo neprimetno pojačavaju tempo, a uz njih i pevačica lagano pojačava emotivni naboj u svom izrazu. Junak, ili junakinja ove pesme (rekli bismo da se radi o androginom biću), dosađuje se na nekoj žurci sve dok kroz prozor ne ugleda „slatko mlado stvorenje“ i tada njegov/njen glas doživljava transformaciju, počne lagano da podrhtava, osećamo uzbuđenost čitavog njegovog/njenog bića, a zatim počinje čarolija. „Ona izgleda tako dobro“, kaže nam glas, i mi jednostavno moramo da mu verujemo, i sada nam već nije teško da zamislimo devojku kako začarana, opčinjena junakovim/junakinjinim blesavim, opsesivnim osećanjem hoda ulicom, i dolazi, dolazi do ulaznih vrata njegovog/njenog stana, penje se uz stepenice, pleše njegovim/njenim hodnikom u crvenoj haljini, a on/ona čuje kucanje na vratima, i kada pogleda na sat velikog tornja, kaže, „O, bože, ponoć je!“, i sada su osećanja već opasno nabujala, a ona ulazi kroz vrata i seda na kauč, i šapuće mu/njoj, tako slatka i divna, a on/ona mora da kaže svetu, mora da mu kaže da ju je učinio/učinila svojom, i traži od nje da kaže svoje ime, a njeno ime je, njeno ime je… Pa, znate već, zašto da vam ponavljam? Svejedno, gradacija je ovde na vrhuncu. U trenutku kada Smithova kreće da speluje svako slovo imena, bend je već opasno zakuvao, ostaje samo da se otpeva celo ime: G-L-O-R-I-A, GLORIA… I tako iznova i iznova. Cela pesma odavno je dobila oniričku atmosferu, sve je jedan veliki, predivni san: junak/junakinja je na stadionu ispunjenom sa dvadeset hiljada devojaka, ali on/ona, iskreno govoreći, njih ne vidi i ne čuje, već samo podiže oči prema velikom tornju i gleda na sat i čuje ta zvona koja odzvanjaju u njegovom/njenom srcu… Ding dong ding dong ding dong… Vreme se računa od momenta kada je ta devojka u crvenoj haljini ušla u njegovu/njenu sobu, kada je poklonila svoj šapat i kada su zaronili… U trenutak ili u večnost, ko zna… A on/ona mora da kaže svetu da ju je učinio/učinila svojom. Slava je njegova/njena… I opet se ponavlja lajt-motiv pesme, „Isus je umro za nečije grehe, ali ne za moje“, bend usporava, a nama se čini kao da Patti izdiše, na izmaku je snage, ne može više, poslednje reči lajt-motiva izgovara tiho, nežno, a opet tako puteno i zavodljivo, i pesma opet kreće, dobija ubrzanje, vaskrsenje je na pomolu, refren je opet tu: G-L-O-R-I-A, GLORIA. Večna slava. Evo je tu, stoji pred nama, kao u ogledalu, najveća i najlepša od svih.
Patti Smith. Gloria : Gloria. Patti Smith

Noć uoči Uskrsa, 20. april 2014.

1 Izraz „blasfemični“ ovde ne treba razumeti kao „bogohulni“, tj. onaj koji je neprijateljski raspoložen prema bogu, već kao onaj koji se kritički odnosi prema uvreženom shvatanju boga i božanskog, shvatanju oblikovanom i posredovanom religijom, kulturom i uopšte tradicijom. Čak i Patti Smith u nekoliko intervjua naglašava da je njena „Gloria“ zapravo pesma o egzistenciji, o postojanju kao takvom, kao i pesma o neprestanom istraživanju, o neprihvatanju gotovih rešenja u životu. Njujorška umetnica takođe primećuje da je inicijalna reč njenog debitantskog albuma upravo reč „Isus“, i da to nije slučajno, s obzirom da je Isus za nju veliki duhovni učitelj – nema dakle govora o nipodaštavanju Isusove ličnosti i hrišćanstva kao takvog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.