Bojan Samson: I u svetu i van njega

Filed under: afirmator,broj-31-oktobar-2014,kritika,poezija i proza |

gas(Gordana Đilas, Sećanje koje se nije dogodilo,

Futura publikacije, Novi Sad, 2011)

Usvojeni refleks bežanja od civilizacije, te konstantni pokušaj vraćanja prirodi, jesu glavni motivi pesničke zbirke Sećanje koje se nije dogodilo. Ipak, ovakvi pokušaji u začetku su osuđeni na neuspeh. Naime, sam jezik kojim Đilasova piše jeste plod određene konvencije, tj. prećutnog dogovora sa kulturom i civilizacijom u kojima je nastao. Bilo bi neophodno vratiti se izvornoj neposrednosti jezika, a to je već utopija posebne vrste, beskrajno šarmantna u svojoj nedostižnosti. Ovako, o otuđenosti se može progovoriti jednako otuđenim jezikom. Na žalost, čini se da je to ipak najviše što se u ovom vremenu može postići. U svakom slučaju, iščekivanje novog početka uvek rađa preko potrebnu nadu i veru: „Da budim se samo u tom međuvremenu/ Između zime i proleća“ (Kukurek). Tako u ovoj uvodnoj pesmi lirska junakinja ističe značaj početka kao nečega što je vredno življenja, dok je sve ostalo najčešće izneveravanje tog prvobitnog entuzijazma. Tajna egzistencije krije se u neprestanoj cikličnosti promena, dok je odbijanje rezervisano za neupućene što kvare odavno utvrđene procese: „Otrovna zauvek za svakog/ Ko pokuša da me uzbere i/ Tako preseče taj svečani krug.“

Povinujući se prirodnim silama, lirska junakinja im pridaje velik značaj u svom duhovnom razvoju, neprestano poredeći svoja unutrašnja stanja sa stvarima i pojavama oko sebe. Ipak, ova zbirka je puko svedočanstvo o priželjkivanju promene koja se u tekstu ne ostvaruje, već se pred nama odigrava jedan nezavršeni proces. Sećanje se nije dogodilo, ono tek treba da ispliva na površinu i da se tako uspostavi veza sa precima i tradicijom, sa arhetipskim slojevima svesti. Figure oca i majke su tu vrlo važne, jer uspešnim identifikovanjem sa njima protagonistkinja može zaokružiti svoju ličnost. Otac je u tekstu kao obrisu sećanja samo neživa projekcija junakinjinih želja i stremljenja, ugaoni kamen koji joj služi kao smernica (Tačka vida). U pesmi Vaskrsna nedelja bliskost sa majkom je nedostižni ideal, neostvariv zbog pogrešno uspostavljenih odnosa u prošlosti koji se čine nepromenljivima. Ključ kvalitetnog odnosa sa Drugim leži u samoj lirskoj junakinji koja tokom zbirke uporno pokušava naći način da unapredi komunikaciju sa sobom, a onda i sa okolinom. Smenjuju se u ovim pesmama bolni trenuci, nerazumevanja, sumnje, loši kompromisi, da bi, kada ljubav konačno dođe, već sledeći dan protagonistkinja zatvorila „sva svoja vrata“, strahujući od vetra, jer joj „se priviđa kako je/ juče samo oslobađao prostor/ za novu količinu bola.“ (Zatvorena vrata). Zapravo, sve vreme smo svedoci ambivalentnih osećanja koja se bore za prevlast: želi se bliskost, ali postoji i strah od nje; želi se biti deo sveta, ali se i priželjkuje beg od njega. Svejedno, nemogućnost zbližavanja sa Drugim ne doživljava se kao tragedija, već se pravi kompromis sa egzistencijom kroz gajenje utišanih emocija poput melanholije i rezignacije, uvek tako pogodnih za prefinjen lirski izraz.

Liričnost ove zbirke ne isključuje naraciju: baš naprotiv, u okviru nekog naizgled banalnog događaja rađa se i razvija određena emocija. Bogata osećajnost ne može se iskazati u užurbanom svetu što pati od prividne sadržajnosti, od prenatrpanosti dešavanjima iza kojih se zapravo krije ispražnjenost, odsustvo smisla, kao u pesmi Dani. Kontrastira se grad, obojen brigama i površnošću, nasuprot netaknutoj prirodi u kojoj procesi teku sporije i ležernije, i gde je otuđenost manja. Lirska junakinja se ponekad saživljava sa ovim svetovima, a ponekad sve posmatra iz svog intimnog skloništa, iz svoje bezbedne čaure. Iako u našim arhetipskim slojevima budi mnoge projekcije koje rado nazivamo istinama, poetsko stvaralaštvo se, poput staze iz ostvarenja U tami vrta, opire svakom teorijskom uokviravanju i posedovanju. U skladu sa nazivom pesme Blato, poezija više nema onu prvobitnu formalnu čistotu, već predstavlja neuhvatljivi i neprevodivi melanž, sastavljen od različitih oblika. Ipak, završna pesma zbirke, Sever, sastavljena od četiri rimovana katrena, donosi neka drugačija formalna rešenja te najavljuje autorkino okretanje klasičnijoj lirici.

 

 

* Napomena: ovaj prikaz trebao je prvobitno biti objavljen u novosadskom časopisu Nova misao, ali se to ipak nikada nije dogodilo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.