Bogate trpeze mojih dedova – Katarina Nikolić

Filed under: broj 03 - jun 2012,poezija,poezija i proza |

Detinjstvo

Ljubičasti i beli zumbuli,
Narcisi pognutih glava
Ljubičice u crkvenoj bašti
I prošli, trenuci slasni.
Bogate trpeze mojih dedova
Belo nebo i
Lelujale krošnje starog drveća.
Hangari prepuni tek pokošenog žita
Bose noge i radost na njihovim licima.
Slatko od šumskih jagoda
Starih ruku, mojih baka.
Trava zelena, visoka.
Kao ja, sada.

 

Ona

Ona
Čija je koža topla i bela kao mleko.
Ona
U svili, krupnih očiju kao dva sunca.
Mirisna i meka
Toplih bedra
Toploga daha.
Ona
Ponekad setna
Misterija.
Ona
Pesak, fatamorgana, pustinja.
Ona
Poročna i strasna.
Kao nedovršena priča
Kao nekakva ptica
Kao divlja patka.
Beži, a nije još ni stigla.
Ona
Crna i bela.
Plava i žuta.
Ona
U zamku mojih želja,
Zatočena.

 

Katarina Nikolić (1988) je rođena u Pančevu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti 2011. godine kao audio vizuelni umetnik iz oblasti dramaturgije. Piše, s vremena na vreme, za književni časopis Kvartal. Autor je romana Kazablanka (2008). Jednu od mnogobrojnih priča izdala je u saradnji sa Vasom Pavkovićem Leksikon božijih ljudi (Službeni glasnik, 2010). Časopis NIN objavio joj je priču Šerlok Holms. Bez kokaina 2012. godine. Obožava kinematografiju, Alfreda Hičkoka, Hemfri Bogarta, američke pisce Fantea, Bukovskog, Judžina O’Nila ali i gitaru Džoa Satrianija. Kratku recenziju o iranskom novom talasu Prošlost i sadašnjost objavio je magazin ReStart online (2012).

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.