BISH BOSCHOVE AVANTURE U NOOKIE WOODU

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,muzika |

Shifty_Adventures_in_Nookie_Wood_album_cover_art

Povratak stare garde – John Cale i Scott Walker. Ljudi koji su proširivali granice rokenrola i rušili ih

JOHN CALE (Shifty Adventures From Nookie Wood, 2012)

Nepravedno okarakterisan kao „eks-Velvet“, John Cale je uvek bio mnogo više od toga: producent Igija i Stoogesa, Jonathana Richmana i Modern Loversa, Pati Smith, klasično obrazovani kompozitor, eksentrični rok izvođač, inovator. Ali, sudbina je htela da uvek bude u senci njegovog nekadašnjeg kompanjona, Lou Reeda. Ovaj put se velški muzičar, nakon sedam godina pauze, vratio sa Nookie Woodom. Da je reč o nečemu zanimljivom mogli smo da naslutimo po EP-ju „Extra playful“ koji je izašao prošle godine. Transformacija je očita: Cale je posle izvrsnog artie, slo-mo „Hobo Sapiensa“ i rokerskog, ništa lošijeg „Black Acetate“, prešao u tripozne vode u kojima se, gle čuda, snalazi itekako dobro. Album počinje s  akustičnom gitarom, kao da je svira njegov eks-pulen Richman, ali onda prelazi u rokerskiju, pomalo šaftovsku pesmu „I Wanna Talk 2 U“ .  Mislim da bi ovu pesmu pozajmili „Black Keys“. A onda polako tonemo u trip njegove „Face To The Sky“. I osećamo se „dizzy as a top on a chessboard“. Hm, o čemu se radi u pesmama? Pa, kao i uvek kod Calea, ukoliko izuzmemo neke starije radove, to je kao čitanje Roršahovih mrlja. Svako će učitati ono što mu odgovara. Naoružan ritam mašinama, modernizovanog izraza, koji, doduše, ponekad podseća na elektro muziku 80-ih (ali u pozitivnom smislu), očuvanog glasa, sa dozom horora i paranoje, hitičan i istovremeno alternativan , Cale je, svakako, napravio album na kojem bi mu pozavideli i oni pola veka mlađi.

 

 

Scott_Walker_Cover_Bish_Bosch

 

SCOTT WALKER (Bish Bosch, 2012)

Za razliku od  Calea, Walker je dobio mnogo više mesta. Razlog? Mnogi muzički kritičari imaju problema da pišu o Scott Walkeru. Nije u pitanju saradnja sa Goranom Bregovićem (svako napravi bar jednu glupst u životu)  i nije dokumentarac  “ Scott Walker – 30th Century Man“ u kojem vidimo povučenog, vremešnog gospodina koji se uporno krije od pogleda i izdaje naređenja vezana za udaranje šerpama, paljenjem uređaja ili udaranjem pesnicama po krvavom mesu. I taj isti je pritom čovek o kojem Jarvis Cocker, Damon Albarn i David Bowie pevaju hvalospeve. Čekaj, ko je ovde lud? I kojoj to muzici pripada – rok, klasika, ambijentalna, namenska za pozorište (što je i radio, sarađujući sa Robertom Wilsonom) i sl.? Walker je prešao dug put od momka koji je izgledao pa, kao lepši brat američkog muzičara Becka, lidera Walker Brothersa koji je  mračnim stihovima „The Sun  Ain’t Gonna Shine Anymore“ naznačio u kom će pravcu ići: solo karijera, komplikovani orkestarski aranžmani, učenje gregorijanskog korala, ponovno okupljanje benda (pritom su, na albumu“Nite Flights“, vredele samo njegove pesme), a onda albumi jednom u sedam, deset godina. Upitan šta je radio sve to vreme (između dva albuma) Walker je rekao: „Živeo“.

Ko je slušao „Tilt“ ili“Drift“ čuće isto to, samo malkice drugačije, i na  „Bish Boschu“: gospodstveni i sluđeni glas operenjaka koji često ostaje usamljen, bez ikakvih instrumenata u pozadini. A onda uleti laparanje pokvarene veš-mašine (moj utisak), praskanje hevimetalskih gitara, klavijatura a la „Muse“, ukulelea, gigantskih timpana , šištanje muškog glasa (Roger Waters koji je prodao dušu đavolu),  klasičarenje orkestra ili čega bilo. O čemu peva gospodin? Pa, o vivisekciji, planetama, proteinima, Juliju Cezaru, noćnim morama, jelu koje niste pojeli iako vas je mama terala, frustracijama civilizacije generalno. Glas mu je podsmešlijv i možda je to velika horror-fora koja je razumljiva jedino njemu. Ne trudite se da pratite numere. One mogu da počnu i da stanu gde god hoćete. Da li je on kombinacija Andyja Kaufmana i Davida Lyncha ili je sve što stvara ništa drugo do artističko iživljavanje kojem je cilj da otera publiku?  Kako da vam kažem – rokeri bi, da slušaju ovaj album, izgubili nerve: psovali pseudopametnjakoviće, pitali gde je ovde harmonija, koja je poruka, gde je refren. Eksperimentalci bi rekli: Okej, ovo je uvrnuto i nema smisla ali ima zvukova koje bih mogao da skinem. Oni koji bi izdržali do kraja albuma doživeli bi drastičnu promenu. U kom pravcu? Boga pitaj.

Aleksandar Novaković

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.