Biće iz močvare – satirična priča

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,satira |

nilski konjićAko bacite kamen u žabokrečinu, normalno je očekivati da u procesu ateriranja, u trenutku kada kamenica pljusne u ustajalu površinu, poneko sa strane bude – narodski rečeno – zaljopan. Tim pre što truležna baruština vremenom postane jedna vrlo žilava sivozelenkasta mrtvaja, tako da se kamenčina dobrano zarije u samo srce kolotečine. Ukoliko pak primenite tehniku žabica, sa zašiljenim, pločastim kamenčićem, može se desiti i to da oblutak odskoči i u procesu ponovnog uzletanja raspauči nekoga u – narodski rečeno – čelenku.

Uostalom, postoji razno kamenje, kao i različite naprave za izbacivanje. Na primer, tu je dečja medijska praćka, korisna za začikavanje zvaničnika i funkcionera. Potom, socijalni katapult, gde se, bogami, ruše zidine nečijih vlastonosećih stubišta i kula, dok je najopasniji aero-miting po sistemu japanskih kamikaza, gde destrukcija sistema postaje put u samouništenje čitavog društva. Ovo poslednje je, naravno, metafora velikih revolucija posle kojih Istorija ostane goli kamenjar, bez ijednog preživelog diskobolosa. Toliko o sredstvima za rad.

U našoj močvari, međutim, postoji jedno Biće koje već vekovima crpi našu duhovnu energiju, karmički nas zauzdava i ispumpava, svodeći nam čakre, energetski bilans organizma, na minimum održanja vitalnih funkcija. Sve iznad toga ide u magnetno polje Močvare. Biće ćemo zvati, zarad slikovitosti prikaza: Nilski konj (Hippopotamus). Kad zafrljačite kamen, ako ste dovoljno strpljivi i elegantni u dosađivanju, videćete vremenom klobučiće na nekada mirnoj površi žabokrečine, posle čega će malkice izviriti Njegova glavudža: to se Hipo budi! Znajte da Hipo sve vidi i sve zna. I kada se sunča na stranačkim konferencijama za novinare, i kada mesi ‘lebac za poslušnike i poltrone, i kada čačka rđu sa kafanskih stolova, kada pliva uzvodno našim rekama i kada vikendom zaranja u topli porodični mulj, kada zeva od dosade i kada izduvava rutavu malograđansku nosinu. Hipo – to smo svi mi na jednom blatnjavom horizontu.

Pa ipak, nisu svi na Hipovoj strani. I to ga tišti. Naviknut na blatnjav ćivot, kojim pokriva ceo naš građanski aktivizam, njegova je osnovna preokupacija kako uravniti svaki talas, svaki najmanji nagoveštaj vodenog komešanja, sa uglačanom nepomičnošću bare. Jer kad je baruština mirna, svi smo isti, nemi svedoci propadanja u dubinu živog blata. Tada su svi pokreti i trzaji izlišni, jer živo blato usisava najokretnije, to jest one sa suvišnim demokratskim tikovima.

Prepustiti se blatu, mrtvaji, kolotečini ili bacakati se kamenčićima duž močvare postaje nešto kao životni izbor, osnovno građansko vaspitanje, pitanje prestiža – ko će dalje dobaciti…

A Hipo gleda kaljavim očima, glavudžu je do pola potopio u sivilo močvare, njegova je prva i poslednja, kupa se u blatu, kad najednom, ko grom iz vedra neba: šljus!  Hipo je pogođen u čelenku, mršti se i sa blentavim izrazom zaranja u dubinu balkanske močvare. Izvini, Hipo, nisam ja…On je. Zzzzzzzzzzzzzzz

Tomica Ćirić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.